A A A

СВЕШТЕНИЦИ КОЈИ СУ РАНИЈЕ СЛУЖИЛИ НА ЧЕЧАВСКОЈ ПАРОХИЈИ


Iz porodicnog albuma stankoviciСТОЈАН
СТАНКОВИЋ звани „Шпица“ био је први свештеник у парохији чечавској за кога се зна. Не зна се година његовог рођења као ни тачан податак одакле је дошао у Чечаву. По некима је био родом из Херцеговине а по некима из Појезне. Оснивач је храма Рођења Пресвете Богородице који је подигао са сином Стеваном у периду 1861-1865. година. Зна се да је према натпису на једном гробном крсту“поп Стојан посвећен за јереја године. 1828. јуна 29“. Свештеник Стојан имао је у браку два сина : Мићу и Стевана и три кћерке: Марицу, Стаку и Савку. Живио је у последње године свога живота аскетски, одвојено од жене и синова. Постио је преко цијеле године, само на дан Воскресенија појео би једно јаје и одмах запостио. Био је строг у народу и у светом храму за вријеме богослужења. Свакодневно јутром и вечери налазио се у храму при богослужењу.Повео је акцију са свештеником Костом Душанићем из Прибинића да се обнови и сазида нови храм на мјесту гдје су биле рушевине „ манастира Липље“ у Липљу, који је и саграђен 1878. године. Под старост је уступио парохију свом сину свештенику Стевану. Умро је у дубокој старости 28 јуна ( по старом календару) 1884. године, а сахрањен 29 јуна на Петровдан уз темеље данашњег храма. Сахрани су присуствовали свештеници Коста Душанић из Прибинића, Јово Квржић из Доње Радње и син му поп Стеван.

СТЕВАН СТАНКОВИЋ, син попа Стојана рођ. 11. Новембра 1830. год. У Чечави. Изучио је књигу и“ рукоположен за свештеника год. 1853. oктобра 1-ог, од митрополита Прокопија у старој Св.аранђеловској цркви сарајевској. Са оцем Стојаном је основао и подигао први храм у Чечави на истом мјесту гдје се и данас налази. Заједно са сином Јевремом подиже и прву школску зграду у Чечави 1882. године. Поп Стеван је имао три сина :Јеврема, Ђорђу, и Константина и три кћери.Умро је 25 јануара ( по старом календару) и схрањен у гроб до свога оца поред темеља садашњег храма 27 јануара 1890. године. Сахарнили су га свештеници: хаџи Теодор Илић прота тешањски, Коста Анђелић парох церовачки,Коста Душанић, парох прибинићки и Јово Квржић парох радањски.

politika pop

ЈЕВРЕМ СТАНКОВИЋ протојереј син Стеванов рођ.7 марта, 1855 у Чечави, завршио први разред Бањалучке богословије. Рукоположен је мјесеца децембра 1890. године од митрополита Ђорђа Николајевића у Сарајеву. Поп Јеврем је оснивач прве школе у Чечави и посебну пажњу посветио је раду у народној просвјети.Прије свога рукоположења за свештеника са оцем Стеваном саградио је 1882 прву основну школу у Чечави. Од тада почиње рад у школи у Чечави. У почетку је вршио учитељску дужност учећи читању и писању појању и историји све полазнике. Касније почињу долазити и први учитељи махом из Војводине.Године 1903 подигао је нову школску зграду која је намјенски изграђена за ученике и била је за то вријеме врло добра грађевина. Поп Јеврем је у своје вријеме развио велику дјелатност за помагање Срба ђака у Босни и Херцеговини. Учитеље и школу су издржавали Црквена општина а било је прикупљања помоћи од разних добротвора.. Уз помоћ учитеља образовао је дилетантску дружину, која сваке године одржава у мјесту по неколико забава у разне хумане сврхе. За његов пастирски рад поменуо га је и Саво Скарић у своме „ Зембиљу“ ријечима: „ Српско шјеме Станковић Јевреме Духовниче из села Чечаве“. Помажући књигу и просвјету стекао је следећа признања: Као редовном члану Матице Српске у Новом Саду дата му је диплома број 2848-29/12 1906.год. као почасном члану Учитељског удружења дата му је диплома број 6- од 04/8 1906. године. Никола краљ Црне Горе, одликује га орденом Књаза Данила 1910. год.Српска књижевна задруга као члану добротвору даје му диплому број 26- од 30.04.1911. године. Због свога рада у Српском народу запажен је од аустријских власти. Почетком Првог свјетског рата 1914 године интернирали су га као таоца у затвор у Араду гдје је био све до 1916. Год када је изнемогао и болестан послан кући гдје је 11.маја. 1916. године преминуо. Сахранили су га свештеници Алекса Ђуровић, свештеник из Добруна и Коста Анђелић, свештеник из Церовице. Његов гроб налази се са јужне стране храма у гробљу које ту постоји гдје му је подигнут од народа споменик обнављан 1986. године.
АЛЕКСА ЈОКАНОВИЋ у вријеме заточеништва попа Јеврема послан од Епархијског црквеног суда из Бањалуке да за потребе вјерника обави заостала потребна чинодејства. Био у Чечави од Ускрса до Спасовдана 1915 год.

АЛЕКСА ЂУРОВИЋ, свештеник из Добруна код Вишеграда. У Чечаву дошао из Арада гдје је био са попом Јевремом у заточеништву. Црквена кућа у Добруну му је била порушена, па се привремено смјестио код попа Јеврема Станковића. Служио кратко вријеме уз дозволу власти, а затим поновно одведен у интернацију.

РАДИВОЈЕ ЈЕЛИЋ,1918 године у Чечаву дошао из Осиње и вршио дужност до ослобођења ( новембар 1918. године).

СТЕВАН ДУШАНИЋ, свештеник из Прибинића службује у Чечави у два маха 1918-1920. године и од 1922-1924. године.

ЈЕРОМОНАХ ВАСИЛИЈЕ СТАНКОВИЋ син Константина Станковића из Чечаве. У парохији чечавској службује од августа 1920. године до марта 1922. године. У то вријеме са народом изградио је зграду Соколског дома у Чечави.Рођен 21. јуна 1894. године. Крштен као Велемир. У монашку школу у Раковици отишао из трећег разреда тузланске Гимназије 1910. године. У чин јеромонаха је рукоположен 1913. године од митрополита београдског Димитрија ( каснијег патријарха). Учествовао у српским ослободилачким ратовима. Одступао са српском војском преко Албаније на Крф. Са Крфа отишао у Русију и учествовао у организовању Добровољачке дивизије. Разболио се и лежао у болници у Москви, гдје је затекао ослобођење. 1922 је упућен у манастир Моштаницу. Из Моштанице је додјељен парохији имљанској и скендервакуфској гдје службује до 1929.године, када је додјељен на упражњену парохију церовачку по смрти проте Косте Анђелића. 1932 премјештен је у манастир Озрен, а одатле у парохију Милошевац. Овдје је оболио од туберкулозе дошао у Чечаву и умро 01. Октобра 1933. године. Сахрани су присуствовали: игуман Гаврил, старјешина мнастира Озрен, свештеник Ристо Вуковић из Липља, свештеник Стеван Душанић из Прибинића, свештеник Саво Илић из Теслића, свештеник Цвијетин Стевић из Церовице, свештеник Љубомир Дучић из Добоја, свештеник Радивој Јелић из Осиње , свештеник Миливој Јелић из Појезине, свештеник Вукашин Сировина из Буковице, свештеник Вид Радоњић из Блатнице и свештеник Стојан Станковић из Чечаве.

СТОЈАН Ђ СТАНКОВИЋ јереј син Ђорђе из Чечаве. Службовао у Чечави од 1924-1960. године. Рођ. У Чечави 16 априла 1899. године.По свршетку богословије у Призрену, рукоположен је за свештеника године. 1924 августа 02 ( по старом календару) у Бањалуци од епископа бањалучког Василија. Оженио се Радојком Косорић родом са Сокоца. Имао је петоро дјеце: Добрилу, Косару, Момчила,Веселина и Здравку.У његово вријеме је реновирана црква 1935-1938, подизањем новога звоника и набављено је звоно којим се и сада служи у цркви.у Другом Свјетском рату био је заробљен од усташа и са породицом интерниран у логор Цапраг код Сиска. На интевенцију црвеног крста и владе Милана Недића из логора бива интерниран у Србију. Ту се селио од Арнђеловца до Чачка а презимио је једну зиму у селу Коштунићима, боравио је и у селу Брезна код Такова. Послије ослобођења 1945 понуђена му је кућа одбјеглог нјемца у Футогу гдје борави двије године а онда доноси одлуку да се врати са породицом у Чечаву. У Чечаву долази 1947. године. Ту затиче порушену цркву 1943.године бомбардована. Тешке прилике у селу настале услијед подјеле идеолошке на четнике и партизане. Свирепо гоњење многих људи од Богдана Видовића комаданта ОЗНЕ који је вршио свирепе ликвидације многих људи по селу без суда и пресуде. У таквим околностима и сам постаје жртва терора тадашње власти. 1950 . године у марту мјесецу је ухапшен и спроведен у Тузлу у затвор под оптужбом да је био против формирања Земљорадничке задруге у селу. Никада му није суђено а провео је у затвору двије године. Прича се да су га оптужили њему блиски људи али никада нису споменута њихова имена. На интервенцију његове породице и предлогом од неких људи мјештани су потписали петицију и послали директно Јосипу Брозу да им се ослободи свештеник. Након ове молбе 1952 је условно пуштен на слободу. (О овоме има написано и више у књизи“Летопис СПЦ 1946-1958“ аутор Вељко Ђурић Мишина на страни 409-410.). По повратку из затвора је службовао у Чечави до 1960.године када је пензионисан. Породичну кућу имање је продао Добривоју Ђукановићу и са породицом одселио у Теслић. Умро је и сахрањен 1969. године у Теслићу.

РАНКО ЈОТИЋ службовао у Чечави од 1960-1966. године родом из Дервенте. Покреће обнову порушеног храма 1963године када је и добијена дозвола од тадашњих власти да се храм порушен у рату обнови.
ТЕШО СПАСОЈЕВИЋ службовао у Чечави од 1966-1970. године. У његово вријеме настављена је обнова храма и исти је освештан на Спасовдан од владике зворничко-тузланског Лонгина (Томића). Покренуо је и акцију за изградњу парохијског дома.

САВО КНЕЖЕВИЋ рођ 1951. год родом из Толисе са Требаве. службовао од 01 децембра 1970- септембра 1973 када је прешао у Теслић и из Теслића још неко вријеме опслуживао парохију чечавску. У његово вријеме је поново реновирана црква 1973-1976. године. Завршио је стари парохијски дом који је претходни свештеник отпочео градити.

МИХАЈЛО МИЛОВАНОВИЋ рођ 1950.године родом из Доњег Жабара код Пелагићева, службовао 0д прољећа1974 до јесени 1981. године. У његово вријеме је довршена обнова храма започета 1973. године и исти је освештан 03 октобра 1976.године од протосинђела Василија ( Качавенде) архијерејског замјеника епископа зворничко-тузланског Лонгина (Томића)
МИЛОРАД СИМИЋ, родом из Козила код Блатнице службовао је у Чечави од новембра 1981.године до 15 маја 2002. године када одлази у инвалидску пензију.

НЕДЕЉКО ПРИШИЋ парох растушки опслуживао парохију чечавску од 15 маја 2002 до 01. Септембра 2002. Године.

ДРАГАН ЕРИЋ, од 01 септембра 2002. године служи у парохији чечавској до данас.