A A A

Čečava

SAdržaj koji se nalazi u meniju "Čečava"

Aktuelni Savjet MZ Čečave je formiran 2013. godine.

Predsjednik: Mladen Stanojević

Kontakt: 065 819 039

Savjet:

  1. Savković Veselin
  2. Savković Ninko
  3. Milašinović Nedeljko
  4. Jotanović Branka
  5. Simaković Slavica
  6. Gačić Milka

 MZ u periodu 2009. - 2013.

Predsjednik: Dejan Kovačević

Kontakt: 065 743 750

Savjet:

  1. Vučić Novak
  2. Tomić Sreto
  3. Tomić Zoran
  4. Gorčanac Vedran
  5. Prodanović Goran
  6. Vasiljević Marinko
  7. Stanojević Vidomir
  8. Đukanović Novo
  9. Lukić Nevenk
  10. Savković Veseln

Контакт: 053 445 761, 065 948 509, 066 171 222 E-mail: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.

Парохијска Црква Рођења Пресвете Богородице: Храм од тврдог материјала подигнут је 1861-1865. године, а око изградње су се старали свештеник Стојан Станковић и његов син Стеван. Саграђено је свештено здање дугачко 28 аршина и широко 14, а покривено је храстовим даскама. Говори се да је по одобрење да се подигне црква ишла у Стамбол делегација састављена од 12 људи. Постојао је натпис који говори о градњи и који помиње митрополита Дионисија и султана Абдул-Меџида. Звоник је дозидан уз храм 1879. године. У Првом свјетском рату аустро-угарска војска је запалила архиву и однијела звоно које је коришћено у војној индустрији. Тада је запаљена и библиотека свештеника Јеврема Станковића, познатог народног прегаоца и просвјетитеља. Нови звоник је саграђен 1935-1937. године, а звоно тешко 200 kg је набављено у Енглеској. Њиме се и данас служи. Храм је 1943. погођен гранатом, којом је срушен олтар и лађа, а остао је читав звоник. Храм је обнављан 1963-1968, 1971-1976, 1999, 2009-2012. Димензије садашњег једнобродног храма су 21,5 х 7,2 метара. Садашњи темељи су освештани 1963. од стране свештеника Николе Мандића, Стојана Станковића и Ратка Јотића. Грађен је од ситне цигле „јединице“ и покривен је бакорм. Обновљен храм послије Другог свјетског рата освештао је 1968. године Епископ Лонгин Томић. Ту обнову су кочиле локалне комунистичке власти, а благочестиви народ је поред храма пекао циглу. Након додатне адаптације, због посљедица земљотреса који је погодио Бања Луку и околину 1973. године, поново је освештан 3. октобра 1976. од стране протосинђела Василија Качавенде, некадашнјег Епископа зворничко-тузланског. Посљедња велика обнова храма била је 2009-2012. године и храм је освештан 12. августа 2012. године од стране надлежног Епископа и Епископа врањског Пахомија. Првобитни пројекат је израдио пројектни биро „Славонски Брод“, пројекат посљедње обнове је урађен у пројектном бироу ДОО „Вукадиновић“ из Теслића.

crkva cecava kapija

На локалитету Црквине (граница заселака Локве, Речани и Гај) налази се један камени стећак, али се говори да је таквих мраморова било више, а народна предања везују за овај локалитет постојање старије цркве. „кажу да је храм некуд побјегао јер није много пута кађен тамјаном“. Приликом изградње земљорадничке задруге на Црквинама Милинко Томић је на дубини од једног метра откопао бакарни крст. Говори се да је Гајо Вучић на својој њиви послије рата изорао метални крст који је чувао Дејан Стокић, па га је предао Богдану Видовићу, шефу ОЗНЕ. Не зна се да ли је крст сачуван.

Црквена умјетност: Храм је живописан, а иконостас од храстовине је урадио Витомир Марковић из Укринице. Иконе је осликала група умјетника на челу са Дарком Живковићем из Крагујевца.

Црквени и културни живот: Постоје Светосавска омладинска заједница, настала у августу 2008, и Коло српских сестара, основано на Св. Пантелејмона 2008. године.

Светиње: Молитвиште Збориште, између Стражбенице и Главице гдје је поп Стојан Станковић читао молитве и служио Литургију. О томе пише Стеван Станковић млађи, писац црквеног љетописа у Чечави, а каже и да је до Првог свјетског рата на том мјесту постојао велики дрвени крст. Такође, постоји стари храст за кога се каже да се под њим учило читати и писати и да је делегација која је ишла у Цариград да моли градњу цркве управо под њим вијећала.

Матичне књиге: Крштених од 1888, али недостаје више матичних књига за период 1913-1935. Матичне књиге вјеначних се воде од 1905, а умрлих од 1888.

Црквене зграде: Парохијски дом, површине 160 m2 завршен је 2006. године, а зидао се почевши од 1990. Светосавски дом је саграђен 2004-2006. и површине је 120 m2. Постоји капела за паљење свијећа, саграђена 2008.

Гробља: Планско гробље, Гајско гробље, Савковића гробље, Продановића гробље, Спасовиште, Станојевића и Цвијића гробље. На гробљима се налазе објекти за парастосе, задушнице и задушне даће. Нису посвећени ниједном светитељу, али су освештани од стране свештеника чечавских у периоду 1970-1980. године. На гробљу Продановића је од 1995, а на Спасовишту од 2000.
У порти су надгробни споменици свештенка Стојана Станковића (+1884), Стевана Станковића (+1890), а недалеко од порте у гробљу свештеника Јеврема Станковића (+1916). У порти постоји споменик Србима Чечавцима који су своје животе дали у Првом и Другом свјетском рату, као и у Отаџбинском рату 1992-1995.

Свештенство: Стојан Станковић, Стеван Станковић, Јеврем Станковић, Алекса Јокановић, Алекса Ђуровић, Радивоје Јелић, Стеван Душанић, јеромонах Василије Станковић, Стојан Ђ. Станковић, Ранко Јотић, Тешо Спасојевић, Саво Кнежевић, Михајло Миловановић, Милорад Симић, Недељко Пришић, Драган Ерић.

Ктитори, приложници и добротвори: Душан Гајић са породицом, Јевто и Перса Ђукић, Зденко Продић са породицом, Светолик и Бранко Томић, Вељко и Живана Станковић, Петар и Ангелина Продановић, Драган Продановић са породицом и други.

Извори и литература: Бранко Перић, Чечава – село у Републици Српској, 1995; Исказ протојереја Драгана Ерића од 30. децембра 2012. године.


Историјат парохијског храма

crkvaПрви храм на овоме мјесту подигнут је у периоду између 1861-1865 године.Градњу цркве водили су поп Стојан Станковић и син му Стеван.Градња је завршена 1865. године и на Малу Госпојину је освештана од епископа Висариона.Велика је била у дужину 28 аршина и у ширину 14 аршина, покривена је храстовим даскама.За ову цркву ишло се по дозволу у Цариград. На улазу у цркву стајала је плоча са урезаним натписом“ Са дозволом цара Абдул-Меџида и са знањем владике Дионисија.“Постоје два предања о овоме догађају. По једном је ишла делегација од дванаест људи у Цариград по дозволу а по другој само неколико људи. Црква није имала звоник па је он подигнут након 14 година 1879. То је био први храм на овоме истом мјесту у Чечави. У Првом свјетском рату аустроугарске власти уништавају архиву црквене општине и школе. Звоно је скинуто са звоника и одвезено за потребе рата гдје је вјероватно претопљено за одливање топовске ђулади. Године 1935-1937 уз цркву је саграђен нови звоник и набављено ново звоно из Енглеске тешко 200 кг. И њиме се и данас служимо. Године 1943 у Другом свјетском рату бомбардован је храм и том приликом и срушени олтар и лађа остао само звоник. Послије рата храм је обнављан неколико пута1963-1968, 1971-76, 1999,2009-2012. Димензије садашњег храма су 21,5*7,20 метара.

 

Садашњи темељи освећени 1963.године. освећење обавили свештеници прото Никола Мандић, Стојан Станковић и Ранко Јотић. На Спасовдан 1968. Године освећен је обновљени храм од стране епископа зворничко-тузланског Г.Г Лонгина Томића. Будући да је та адаптација обављена врло нестручно и услијед недостатка потребног материјала морало се поново у периоду од 1971-1976. године приступити реновирању храма. Тај реновирани храм поново је освећен 03.октобра 1976.године. Освећење је обавио протосинђел Василије Качавенда као изасланик владике Лонгина.Године 1999 извршена је мала адаптација на крову храма прије свега олтара и тадашњег звоника на које је постављен бакар.У периоду од 2009-2012. године извршена је генерална обнова храма и подигнут нови звоник као и у потпуности промјењен ентеријер храма са новим иконостасом и иконама на истоме. Освећење обновљеног храма обављено је 12. августа 2012.године од сране епископа зворничко-тузланског Василија и врањског Пахомија уз учешће великога броја вјернога народа.

ФИЛИЈАЛНИ ХРАМ: (историјат)

Филијални храм не постоји нити капела која би имала Богослужбени карактер. Постоје објекти у гробљима који су направљени од чврстога материјала и користе се углавном да се у њима људи склоне у случају временских неприлика. У многима се обављају задушни ручкови на сахранама и поменима и имају исти клупе и столове за ту намјену. У свим објектима налазе се иконе по зиду а у некима имају и кандила. Једина Богослужења која се у њима обављају су парастоси на задушнице које су овдје традиција и обављају се у свакоме гробљу. Ти објекти се у народу називају Гробљанске капеле и нису посвећиване ни једном Светитељу. Ти објекти су у следећим гробљима: Планско гробље, Гајско гробље, Савковића гробље, Продановића гробље, Спасовиште. Објекте су радили вјерници по засеоцима често и без пројекта. У некима има прикључена и струја. Већина тих објеката подигнута је у периоду између 1960-1980 године. Многи су већ дотрајали и потребно их је обновити. Неки су подигнути и новијег датума као објекат у Продановића гробљу 1995 године и на Спасовишту 2000 године. Све те објекте освештали су свештеници који су тада службовали у Чечави и о градњи истих не постоје никакви писани трагови.


СВЕШТЕНИЦИ КОЈИ СУ РАНИЈЕ СЛУЖИЛИ НА ЧЕЧАВСКОЈ ПАРОХИЈИ


Iz porodicnog albuma stankoviciСТОЈАН
СТАНКОВИЋ звани „Шпица“ био је први свештеник у парохији чечавској за кога се зна. Не зна се година његовог рођења као ни тачан податак одакле је дошао у Чечаву. По некима је био родом из Херцеговине а по некима из Појезне. Оснивач је храма Рођења Пресвете Богородице који је подигао са сином Стеваном у периду 1861-1865. година. Зна се да је према натпису на једном гробном крсту“поп Стојан посвећен за јереја године. 1828. јуна 29“. Свештеник Стојан имао је у браку два сина : Мићу и Стевана и три кћерке: Марицу, Стаку и Савку. Живио је у последње године свога живота аскетски, одвојено од жене и синова. Постио је преко цијеле године, само на дан Воскресенија појео би једно јаје и одмах запостио. Био је строг у народу и у светом храму за вријеме богослужења. Свакодневно јутром и вечери налазио се у храму при богослужењу.Повео је акцију са свештеником Костом Душанићем из Прибинића да се обнови и сазида нови храм на мјесту гдје су биле рушевине „ манастира Липље“ у Липљу, који је и саграђен 1878. године. Под старост је уступио парохију свом сину свештенику Стевану. Умро је у дубокој старости 28 јуна ( по старом календару) 1884. године, а сахрањен 29 јуна на Петровдан уз темеље данашњег храма. Сахрани су присуствовали свештеници Коста Душанић из Прибинића, Јово Квржић из Доње Радње и син му поп Стеван.

СТЕВАН СТАНКОВИЋ, син попа Стојана рођ. 11. Новембра 1830. год. У Чечави. Изучио је књигу и“ рукоположен за свештеника год. 1853. oктобра 1-ог, од митрополита Прокопија у старој Св.аранђеловској цркви сарајевској. Са оцем Стојаном је основао и подигао први храм у Чечави на истом мјесту гдје се и данас налази. Заједно са сином Јевремом подиже и прву школску зграду у Чечави 1882. године. Поп Стеван је имао три сина :Јеврема, Ђорђу, и Константина и три кћери.Умро је 25 јануара ( по старом календару) и схрањен у гроб до свога оца поред темеља садашњег храма 27 јануара 1890. године. Сахарнили су га свештеници: хаџи Теодор Илић прота тешањски, Коста Анђелић парох церовачки,Коста Душанић, парох прибинићки и Јово Квржић парох радањски.

politika pop

ЈЕВРЕМ СТАНКОВИЋ протојереј син Стеванов рођ.7 марта, 1855 у Чечави, завршио први разред Бањалучке богословије. Рукоположен је мјесеца децембра 1890. године од митрополита Ђорђа Николајевића у Сарајеву. Поп Јеврем је оснивач прве школе у Чечави и посебну пажњу посветио је раду у народној просвјети.Прије свога рукоположења за свештеника са оцем Стеваном саградио је 1882 прву основну школу у Чечави. Од тада почиње рад у школи у Чечави. У почетку је вршио учитељску дужност учећи читању и писању појању и историји све полазнике. Касније почињу долазити и први учитељи махом из Војводине.Године 1903 подигао је нову школску зграду која је намјенски изграђена за ученике и била је за то вријеме врло добра грађевина. Поп Јеврем је у своје вријеме развио велику дјелатност за помагање Срба ђака у Босни и Херцеговини. Учитеље и школу су издржавали Црквена општина а било је прикупљања помоћи од разних добротвора.. Уз помоћ учитеља образовао је дилетантску дружину, која сваке године одржава у мјесту по неколико забава у разне хумане сврхе. За његов пастирски рад поменуо га је и Саво Скарић у своме „ Зембиљу“ ријечима: „ Српско шјеме Станковић Јевреме Духовниче из села Чечаве“. Помажући књигу и просвјету стекао је следећа признања: Као редовном члану Матице Српске у Новом Саду дата му је диплома број 2848-29/12 1906.год. као почасном члану Учитељског удружења дата му је диплома број 6- од 04/8 1906. године. Никола краљ Црне Горе, одликује га орденом Књаза Данила 1910. год.Српска књижевна задруга као члану добротвору даје му диплому број 26- од 30.04.1911. године. Због свога рада у Српском народу запажен је од аустријских власти. Почетком Првог свјетског рата 1914 године интернирали су га као таоца у затвор у Араду гдје је био све до 1916. Год када је изнемогао и болестан послан кући гдје је 11.маја. 1916. године преминуо. Сахранили су га свештеници Алекса Ђуровић, свештеник из Добруна и Коста Анђелић, свештеник из Церовице. Његов гроб налази се са јужне стране храма у гробљу које ту постоји гдје му је подигнут од народа споменик обнављан 1986. године.
АЛЕКСА ЈОКАНОВИЋ у вријеме заточеништва попа Јеврема послан од Епархијског црквеног суда из Бањалуке да за потребе вјерника обави заостала потребна чинодејства. Био у Чечави од Ускрса до Спасовдана 1915 год.

АЛЕКСА ЂУРОВИЋ, свештеник из Добруна код Вишеграда. У Чечаву дошао из Арада гдје је био са попом Јевремом у заточеништву. Црквена кућа у Добруну му је била порушена, па се привремено смјестио код попа Јеврема Станковића. Служио кратко вријеме уз дозволу власти, а затим поновно одведен у интернацију.

РАДИВОЈЕ ЈЕЛИЋ,1918 године у Чечаву дошао из Осиње и вршио дужност до ослобођења ( новембар 1918. године).

СТЕВАН ДУШАНИЋ, свештеник из Прибинића службује у Чечави у два маха 1918-1920. године и од 1922-1924. године.

ЈЕРОМОНАХ ВАСИЛИЈЕ СТАНКОВИЋ син Константина Станковића из Чечаве. У парохији чечавској службује од августа 1920. године до марта 1922. године. У то вријеме са народом изградио је зграду Соколског дома у Чечави.Рођен 21. јуна 1894. године. Крштен као Велемир. У монашку школу у Раковици отишао из трећег разреда тузланске Гимназије 1910. године. У чин јеромонаха је рукоположен 1913. године од митрополита београдског Димитрија ( каснијег патријарха). Учествовао у српским ослободилачким ратовима. Одступао са српском војском преко Албаније на Крф. Са Крфа отишао у Русију и учествовао у организовању Добровољачке дивизије. Разболио се и лежао у болници у Москви, гдје је затекао ослобођење. 1922 је упућен у манастир Моштаницу. Из Моштанице је додјељен парохији имљанској и скендервакуфској гдје службује до 1929.године, када је додјељен на упражњену парохију церовачку по смрти проте Косте Анђелића. 1932 премјештен је у манастир Озрен, а одатле у парохију Милошевац. Овдје је оболио од туберкулозе дошао у Чечаву и умро 01. Октобра 1933. године. Сахрани су присуствовали: игуман Гаврил, старјешина мнастира Озрен, свештеник Ристо Вуковић из Липља, свештеник Стеван Душанић из Прибинића, свештеник Саво Илић из Теслића, свештеник Цвијетин Стевић из Церовице, свештеник Љубомир Дучић из Добоја, свештеник Радивој Јелић из Осиње , свештеник Миливој Јелић из Појезине, свештеник Вукашин Сировина из Буковице, свештеник Вид Радоњић из Блатнице и свештеник Стојан Станковић из Чечаве.

СТОЈАН Ђ СТАНКОВИЋ јереј син Ђорђе из Чечаве. Службовао у Чечави од 1924-1960. године. Рођ. У Чечави 16 априла 1899. године.По свршетку богословије у Призрену, рукоположен је за свештеника године. 1924 августа 02 ( по старом календару) у Бањалуци од епископа бањалучког Василија. Оженио се Радојком Косорић родом са Сокоца. Имао је петоро дјеце: Добрилу, Косару, Момчила,Веселина и Здравку.У његово вријеме је реновирана црква 1935-1938, подизањем новога звоника и набављено је звоно којим се и сада служи у цркви.у Другом Свјетском рату био је заробљен од усташа и са породицом интерниран у логор Цапраг код Сиска. На интевенцију црвеног крста и владе Милана Недића из логора бива интерниран у Србију. Ту се селио од Арнђеловца до Чачка а презимио је једну зиму у селу Коштунићима, боравио је и у селу Брезна код Такова. Послије ослобођења 1945 понуђена му је кућа одбјеглог нјемца у Футогу гдје борави двије године а онда доноси одлуку да се врати са породицом у Чечаву. У Чечаву долази 1947. године. Ту затиче порушену цркву 1943.године бомбардована. Тешке прилике у селу настале услијед подјеле идеолошке на четнике и партизане. Свирепо гоњење многих људи од Богдана Видовића комаданта ОЗНЕ који је вршио свирепе ликвидације многих људи по селу без суда и пресуде. У таквим околностима и сам постаје жртва терора тадашње власти. 1950 . године у марту мјесецу је ухапшен и спроведен у Тузлу у затвор под оптужбом да је био против формирања Земљорадничке задруге у селу. Никада му није суђено а провео је у затвору двије године. Прича се да су га оптужили њему блиски људи али никада нису споменута њихова имена. На интервенцију његове породице и предлогом од неких људи мјештани су потписали петицију и послали директно Јосипу Брозу да им се ослободи свештеник. Након ове молбе 1952 је условно пуштен на слободу. (О овоме има написано и више у књизи“Летопис СПЦ 1946-1958“ аутор Вељко Ђурић Мишина на страни 409-410.). По повратку из затвора је службовао у Чечави до 1960.године када је пензионисан. Породичну кућу имање је продао Добривоју Ђукановићу и са породицом одселио у Теслић. Умро је и сахрањен 1969. године у Теслићу.

РАНКО ЈОТИЋ службовао у Чечави од 1960-1966. године родом из Дервенте. Покреће обнову порушеног храма 1963године када је и добијена дозвола од тадашњих власти да се храм порушен у рату обнови.
ТЕШО СПАСОЈЕВИЋ службовао у Чечави од 1966-1970. године. У његово вријеме настављена је обнова храма и исти је освештан на Спасовдан од владике зворничко-тузланског Лонгина (Томића). Покренуо је и акцију за изградњу парохијског дома.

САВО КНЕЖЕВИЋ рођ 1951. год родом из Толисе са Требаве. службовао од 01 децембра 1970- септембра 1973 када је прешао у Теслић и из Теслића још неко вријеме опслуживао парохију чечавску. У његово вријеме је поново реновирана црква 1973-1976. године. Завршио је стари парохијски дом који је претходни свештеник отпочео градити.

МИХАЈЛО МИЛОВАНОВИЋ рођ 1950.године родом из Доњег Жабара код Пелагићева, службовао 0д прољећа1974 до јесени 1981. године. У његово вријеме је довршена обнова храма започета 1973. године и исти је освештан 03 октобра 1976.године од протосинђела Василија ( Качавенде) архијерејског замјеника епископа зворничко-тузланског Лонгина (Томића)
МИЛОРАД СИМИЋ, родом из Козила код Блатнице службовао је у Чечави од новембра 1981.године до 15 маја 2002. године када одлази у инвалидску пензију.

НЕДЕЉКО ПРИШИЋ парох растушки опслуживао парохију чечавску од 15 маја 2002 до 01. Септембра 2002. Године.

ДРАГАН ЕРИЋ, од 01 септембра 2002. године служи у парохији чечавској до данас.


ЗНАМЕНИТЕ ЛИЧНОСТИ ЧЕЧАВСКЕ ПАРОХИЈЕ

ЈЕВРЕМ СТАНКОВИЋ, свештеник ( 1855-1916) , велики народни прегалац и оснивач прве званичне школе у Чечави која је почела са радом 1882.године. Био је и истакнути борац за остварење црквено-школске самоуправе Срба у БиХ у вријеме Аустроугарске окупације због чега је у Првом свјетском рату и био у заробљеништву.

ЈЕРОМОНАХ ВАСИЛИЈЕ СТАНКОВИЋ (1894-1933) крштен као Велимир. Учествовао у српским ослободилачким ратовима. Одступао са српском војском преко Албаније на Крф. Са Крфа отишао у Русију и учествовао у организовању Добровољачке дивизије. Дао допринос у оснивању Српског соколског друштва у Чечави 1920-1922. године.
ЈАКОВ ПЕТКОВИЋ (1889-1951) у Првом свјетском рату као добровољац ступа у Српску војску и био је припадник познате Дринске дивизије. Пролази кроз све најтеже борбе на Церу, Колубари и на Дрини гдје рањен. Повлачио се са Српском војском кроз завејане албанске планине и после напорног марша бродом је стигао на Крф. За ратне заслуге Јаков је одликован Сребрним војничким орденом,Карађорђевом звездом са мачевима, Златном медаљомза храброст „Милош Обилић“, француским Ратним крстом и свим српским споменицама из ратова 1912-1918. године.

МИКА МАЈСТОРОВИЋ (1891-1985) оснивач Соколскога друштва у Теслићу и Чечави након Првог свјетског рата . Године 1920 води Соколско друштво на слет у Праг.

ЕПИСКОП ВРАЊСКИ ПАХОМИЈЕ(Гачић) рођ. 17.октобра 1952.године. На крштењу добио име Томислав. На редовном мајском засједању САС-а 1992. године изабран за епископа врањског гдје се и данас налази.


ЗНАМЕНИТИ ДОГАЂАЈИ ЧЕЧАВСКЕ ПАРОХИЈЕ


Чечавска парохија је једна од најстаријих у епархији зорничко-тузланској. Храм у њој постоји од 1865. године и овдје је било много догађаја али нажалост само је мали број забиљежен у љетопису.

1865. године на Малу Госпојину освештан први храм од стране владике Висариона.

1879.године подигнут први звоник уз храм и набављено прво звоно.

1935-1937. подигнут нови звоник и купљено и набављено ново звоно из Енглеске тежине 200 кг којим се и данас служимо, јер је старо у Првом свјетском рату скинуто и од стране аустроугара однесено вјероватно да се претопи за топовска ђулад.

1943 бомбардован храм и срушено све осим звоника

1968. године освећење обновљеног храма на Спасовдан од старне епископа зворничко-тузланског Лонгина , велики број присутног народа (нема фотографија само оскудни запис у љетопису)

1976 у недељу 03 октобра мало освећење храма након адаптирања од стране протосинђела Василија Качавенде( нема фотографија само оскудни запис у љетопису)

2005.године 20 септембра уочи Мале Госпојине освећење новосаграђеног парохијског дома од стране епископа зворничко-тузланског Василија.

2006. године 20 септембра уочи Мале Госпојине освећење новосаграђеног светосавског дома од стране епископа зворничко-тузланског Василија

2008. године у недељу 17 августа освећење новосаграђеног горионика за паљење свијећа у склопу кога је и парохијска канцеларија као и продавница свијећа, од стране епископа зворничко-тузланског Василија

2012. године у недељу 12. августа освећење генерално обновљеног храма Рођења Пресвете Богородице од стране епископа зворничко-тузланског Василија и врањског Пахомија уз учешће великог броја вјернога народа 

Rastuška pećina

Nalazi se preko Ukrine u susjednom selu Rastuša, udaljena je svega par kilometara od centra Čečave. Atraktivnost i unikatnost pećinskog nakita, bogato arheološko, paleontološko i biospeleološko nalazište osnovne su karakteristike ovog spomenika prirode i prirodnog dobra od nacionalnog značaja. Neopisive skrivene ljepote, u kojima se stalagmiti, salivi, bigrene kade i pećinski hlijeroglifi smjenjuju sa fragmentima pećinskih stubova, koji podsjećaju na antičke i renesansne dvorce i spomenike različitih boja. Pećina je izvanredan speleološki objekat, u kome su živjeli daleki preci nama danas poznatih životinja, dok tragovi ljudi datiraju iz razdoblja starog između 30 000 i 60 000 godina. Ova pećina je pod zaštitom Zavoda za zaštitu kulturno istorijskog i prirodnog nasljeđa Republike Srpske, i spada u prirodno dobro II kategorije, a od 2012 je zaštićena u kategoriji Spomenik prirode.

 

Odlike Rastuške pećine

rastusa zub nosoroga

U pećini Rastuša je otkriveno kameno oruđe i komadići drvenog uglja, koje su koristili neandertalci pre 30.000 do 60.000 godina. Osim toga, pronađeni su ostaci pleistocenskog vuka (Canis lupus) i pećinskog medvjeda (Ursus spelaelus). Pećina Rastuša je i stanište slijepih miševa. Od pećinskog nakita zastupljeni su salivi, stalaktiti, bigrene kade i pećinski hijeroglifi nazvani „leopardove šare“, zbog svojih karakterističnih oblika. Takođe ona spada u red najvećih pećina u Republici Srpskoj i BiH, a po detalju tigrastog oblika šare, koju još imaju pećina kod Vićence u Italiji i pećina nedaleko od Pariza u Francuskoj, svrstava se među tri takve u Evropi.


U periodu 2010. - 2012., vršena su zajednička istraživanja stučnjaka Univerziteta u Kembridžu sa stručnjacima iz banjalučkog Narodnog muzeja i Zavoda za zaštitu spomenika i prirodnog nasljeđa. Tom prilikom pronađeni su ostatci špiljskog medvjeda sa brlogom, kosti jelena, špiljskog lava i nešto neočekivano- zub nosoroga. Predstoje detaljne analize kostiju kako bi se utvrdilo da li je u pitanju vunasti nosorog, koji je vezan za hladno vreme, ili neki drugi, te da li su oni došli u pećinu radi lova na čoveka ili su ga donele naplavine. Istraživači su bili u mogućnosti da kroz više slojeva prate promenu klime i kako su ljudi menjali način života. Drugo što je značajno su ostaci alatki i životinja, koje su neandertalci lovili, što pokazuje da su bili najmlađi neandertalci u ovim krajevima. Ovo pruža mogućnost proučavanja prelaza od neandertalca ka modernom čoveku.

 

Pristupačnost

Pećina je popločana kamenom stazom i osvijetljena 350 metara, a trenutna prohodnost je blizu 700 metara. Međutim, tu se ne završava, na šta ukazuju tijesni prolazi.

U Hrnj brdu ima šest pećina i u neke se može ući i 30-ak metara, nakon čega se nailazi na jezero ili uski prolaz. Speleolozi su u jednu od njih ušli 156 metara u unutrašnjost. Kažu da se može ići i dalje.

 

Posjeta Rastuškoj pećini

Posjete je najbolje najaviti Turističkoj organizaciji par dana prije, na broj 053 430 058 

Pecina, dio diplomskog Danijela Petrovica