A A A

Данас се навршава 70 година од погибије команданта Теслићке четничке бригаде Новака Продића и његовог пратиоца Светислава Микановића – Ђеђе. На почетку рата, док су партизани и четници били заједно, био је командант 4. батаљона, 4. крајишког НОП одреда. Ризикујући да буду стријељани многи су им помагали у скривању више од годину дана. Иако је кућа била стално под присмотром, Новак је успио једне вечери неопажено да уђе кроз прозор да се поздрави са породицом. Рекао је да наслућује да је дошао крај и да се више неће видјети, и да не би могао да погледа у очи мајкама оних који су изгинули под његовом командом ако би се предао. Отишао је да се нађе са Ђеђом да се и он поздрави са својом мајком.

 На дан кад су убијени наређено је да само тројица могу да их сахране али народ је пристизао са свих страна. Пред окупљеним народом, за одмазду су као јатаци стријељани Петар и Саво Галамић. Сахрањени су на мјесту на ком су убијени, а посмртни остаци пренијети су у гробље 11.05.1991. године.

У наставку прочитајте одломак из књиге "Братоубилаштво и парадокси једног тешког времена" аутора Бошка Петровића.

 

ВИТЕШКИ ДО СМРТИ И У СМРТ

„Благо оном ко довијека живи – имао се зашто и родити“

Благо мајци Новака Продића – имала се чиме поносити..

Благо Нади, кћерки Новаковој, благо цијелом роду и породу - имали су чиме да се диче и да чешће лију радоснице, него тужне сузе жалоснице. Благо Чечави селу поносном и колијевци из које се чуо јак, снажан плач, али и угледао први благи, слатки осмијех свима око себе који је само смрт могла и угасила.

Овај осврт посвећен је човјеку. Човјеку о коме се може покушати говорити, али никад све рећи што би требало и што би морало бити узор, понос и путоказ млађима.

Ријеч је о четничком команданту Новаку Продићу. Ријеч је о људству, о оличењу људског поштења, о поносу, витештву, јунаку без страха и мане, о бићу пуном мржње и презира према злу и злотворима.

Да је Новак Продић био командант Треће крајишке партизанске бригаде умјесто Николе Карановића хроничар би о њему опет писао како је почео и како ће завршити, јер су се они у свему разумијевали и у бијесу ратног вихора сагласно уважавали. Говорило се: „Намјерио се јунак на јунака“, „Ударила вила на Халила“ и „Команданти су умом ратовали и без жртава својих бораца“, то су могли витешки, мудри, умни и племенити људи, али не и фукаре.

Дакле, ријеч је о лику човјека коме је одавано, коме се одаје и коме ће се вјечно одавати дужна пошта и на његовом примјеру учити какав мора и треба да буде човјек. А човјек кова Новака Продића је људина над људима, па без обзира гдје био и ко му је пушку у руке утјерао.

Чечава је увијек била Чечава, али била је и вјероватно ће још бити „Велика Србија“ или „Мала Србија“. Новак Продић нити је велики, а нити је мали Србин. Новак Продић је Србин и човјек који је знао да чува „СЕБЕ ОД ДРУГОГА“ али више од тога знао је и чувао: „ДРУГОГА ОД СЕБЕ“. Колико је био у стању чувао је „ДРУГОГА“ од оних „ДРУГИХ“, али?

Шта је слобода, истина и правда Новаково срце и душа знали су још прије рата 1941. године. То је био разлог да узме пушку граничних јединица Краљевине Југославије и брани народ и земљу од упада комита преко границе. Ту тешку задаћу прекинуо је пад Југославије, па се Новак нашао у Чечави – свом племенитом гнијезду – мјесту раја и рајске љепоте и доброте гдје би вјечно уживао да му фашизам не дође у походе и не рече у сред његове Чечаве: „Хај Хитлер!“. Прогутао би Новак овај поздрав, али каме, паљевине, убијање, мучење и у смрт одвођење невиних људи неће и не може. Не дају му то правда и истина.

Међу првима у припреми и организацији устанка је Новак. Таквом угледнику прикључују се све бољи од бољега, угледнији од угледнијега, храбрији од храбријега. Угледници стижу и са стране. Новак Пивашевић, Стево Самарџија, Милан Радман, а касније и друга велика комунистичка имена. Долази и Теслићка комунистичка група. На челу је капетан ЈБ Ратко Брочета. Све је примио и смјестио Новак са својим Чечавцима на сигурно мјесто. Устанак се ширио муњевито, а онда је Новак са групом угледних Чечаваца морао да смирује испад Марка Лукића на збору у Лучицама. Новак и угледни Чечавци учинили су то врло ефектно, па је други састанак успио и више се лавина устанка није могла зауставити.

-         Ко је спреман стићи и утећи и на страшну мјесту постојати тај командир чете наше може бити – усхићено је рекао један од бораца.

-         У томе је ненадмашан Новак Продић! Нека нам он буде командир, а ми ћемо сви „Лако иза њега пуцати на медвједа“.

Новак је командир Чечавске чете 26. септембра 1941. године. Са свих страна стижу курири, долазе нови извјештаји, ситуација на полоожајима је стабилна, расположења и другарство међу борцима на висини. То Новаку даје и времена и простора да планира нове акције, договара веће подвиге ван наше општине са осталим четама. Рана у првој борби у Шипрагама већ је прерасла, а Бог ће јунака од даљих рана чувати, јер је потребан у народу. Теслић и Ранковић је у блокади устаничке војске.

- Необичан си ми командире! Изгледаш ми као да су ти све звијезде потонуле! Није ми то драго. Реци ми о чему се ради – рече Мика Јотановић Новаку у команди чете кад су у ситним ноћним часовима остали сами да дежурају.

- Мика, брате, ево ти „Ужичка борба“, па прочитај! Тамо у Србији су се потукле оне будале. Има мртвих на све стране. Мајке, жене и сестре протестују јавно улицама и траже прекид братоубилачке борбе. Почело је у Крупњу 9. септембра 1941. године, а ми за то сазнајемо данас – на крају децембра 1941. године. Забринут сам, јер се и код нас, а поготово око нас у окружењу слично спрема. Дај Боже да се избјегне, али тешко – рекао је Новак Мики Јотановићу, који је гутао слова из новина и гледао тужну поруку са пароле: „Ми мајке, сестре и жене тражимо да одмах прекинете братоубилачку борбу“. Крволочни интереси нису ни са једне стране попустили као да су жељели оно најстрашније што нас је спопало и због чега смо имали 70% више жртава него је требало.

- Препаднут сам командире! Осјећам како смо ми већ нагазили на такав терен и као да видим како брат брата коље!? – рекао је Мика дубоко уздишући.

Сузе на лицу угледних рођака лагано су клизале док се на врх брада нису спојиле. Оне су казале све о тешким будућим данима.

Јануар 1942. године. Из Теслића је навалила и јала и врана да деблокира град и потисне устанике са својих положаја. Мањак муниције, недобољно бораца, слабо наоружање, али чврста воља не попушта ни корака. Грување топова и бацача упозорава последње снаге у штабу да треба кренути у помоћ. Снијег пада као из неба и земље, а колона од девет бораца са чијих лица цури зној, а кроз униформу се пара пуши, јуре уз брдо као да иду низ брдо.

- Помаже Бог, чика Недо! Чујеш ли шта се дешава на фронту? Има ли неких вијести? – упита Новак Продић Неду Петровића.

- Курири су скоро били и кажу да су сви положаји још чврсти. Љуб Петровић вјерује да ћемо се одбранити – рече Недо.

- Доћи ће њима црни петак, мој Недо! Морају платити све наше невине жртве и још се Богу оджевапити – рече Новак и муњевитим кораком крену за колоном.

Након три фртаља сата огласи се митраљез Стојана Станковића испред Крижа, а мало касније и са Гудовца на Сивића брду гдје су већ усташе биле изашле. Њему се придружи још осам пушака са прецизним оком: Новака Продића, Едхема Ајановића, Душана Крунића, Мирка Васиљевића, Мике Јотановића, Милоша Ковачевића и још двојице устаника чија су имена и презимена остала анонимна. „Јуначине“ су главом без обзира побјегле у жичану ограду и опет се опасали струјом, јер су се увјерили у причу: „Иза сваког стабла, иза сваког жбуна пушка ока отворити неда“.

Мрачак је. Гости су се вратили. Вечера је готова. Ракија по вољи, а лијепој ријечи никад краја. Весели су сви, а Новакова је природа таква да цвата, слатко и пријатно се смије и смишља шале на рачун усташке банде, али и на рачун фотоапарата Мирка Васиљевића који је толико овлажио да није могао овјековјечити јуриш на усташе.

Гужвање је већ почело. Спас се тражи у формирању Четвртог крајишког НОПО. Новак је постао замјеник команданта Четвртог батаљона а командант је био Душко Кошжица, док је политички комесар постао Живојим Прерадовић Живо.

Много је сусрета одржано да се братоубилаштво спријечи, али сљепило појединаца то није дозволило. Хоће неки антифашистичку борбу, хоће народну револуцију и хоће без воље народа нови поредак Русије. Други хоће само краља и монархију и то ратом да врате на власт. Новак хоће борбу за побједу против фашизма, а на народу је да послије рата изабере власт какву жели. Исход се већ унапријед могао наслутити, па зато она друга - руска страна то не жели.

- Браћо моја ја сам на фашисте ни на кога другог пуцати нећу.Ако би пуцао на вас пуцао би и на своја два брата. Једна нас је мајка родила, одњихала и истим млијеком одхранила. Она би нас једнако жалила, а џелата међу нама морала би мрзити – рекао је Новак Продић.

Напад на Први пролетерски партизански крајишки батаљон у Чечави висио је у ваздуху. Новак у томе неће да учествује. Чета брани положаје око Теслића. Новак се са групом пролетера креће према Љесковим водама. Чечава је ликвидирана. Напад на групу у Љесковим водама је јак, али су се многи борци извукли, па чак и Новак са својом групом истомишљеника. Вратио се у Чечаву и крио пар дана, а онда се заорило:

- Спремте се спремте четници тешка ће борба да буде! – била је то колона коњаника пред којом се вихорио црни барјак са мртвачком главом.

Новак је изашао из своје штале и рекао:

- Ево ме, брате Раде, па ако сам за убити убијај, а ако нисам ишао бих са вама, јер ми је скривање додијало ни кривом ни дужном – рекао јеНовак Ради Радићу, команданту четника Средње Босне.

Срдачно су се поздравили, а онда је Новак морао пред суд у Укриницу да докаже своју невиност. Крив је и није крив!? Како за кога.

- Новак Продић и Невенка Ђекић имају бити слободни. Недај Боже да се неко поигра њиховим животима поиграо се је својим – рекао је Недо Недић који је максуз дошао из Врућице са групом људи до зуба наоружаних и на све спремних.

Новак је пуштен без дирања у његове официрске ознаке, па се убрзо морао ангажовати по задатку Раде Радића да сређује политичка и кадровска питања у четама. Угледном човјеку то није било тешко па је стање у четама постало колико толико подношљиво. Још из фебруара 1942. године Прибинић је имао четнички батаљон „Карађорђе“, а Влајићи и околина „Танкосић“. Команданти батаљона били су Теодор Арсенић, а у Блајићима Јово Китић. До 30. марта 1943. Новак је имао улогу команданта бригаде и тако су га представљали. Међутим, 30.марта 1943. године слиједи нова организација четничког одреда „Борја“, па на чело батаљона „Танкосић“ долази Бошко Гачић, а „Карађорђу“ и даље остаје Теодор Арсенић. Одред је бројао пет батаљона: „Мркоњић“, „Карађорђе“, „Танкосић“, „Краљ Петар II“ и „Кнез Арсен“.

Нема објашњења како је Новак Продић сишао „С коња на магарца“ па је у „Танкосићу“ постао командир чете. Ту као да нешто није штимало, а шта?

Кад је тачно формиран четнички одред „Борја“ није ни важно, али важно је да је 12. октобра 1943. године извршена његова нова реорганизација и да је од пет батаљона постало пет бригада. Командант Теслићке четничке бригаде постаје Новак Продић. Уз постојећа два батаљона „Танкосић“ и „Карађорђе“ постојала су још три: Липљанско-Шњеготински, Влајићко-Блатнички и Врућичко-Бјелодански који нису имали посебне називе. Дошло је до формирања више чета по селима или за више мањих села, па је тако никао велики број командира чета. За Новака Продића, слободно се може рећи да је био парадни човјек и да је својим ликом, снагом ријечи, чашћу и поштењем некако успијевао чувати углед Теслићке четничке бригаде. Трзавице између Станка Купрешака, Теодора Арсенића и Фрање Рапе, као и велике пљачке од стране „Зеленог кадера“ причињавале су му много проблема.

Новак Продић се никада није опијао, али је волио друштво и редовно је обилазио своје чете. Радо је с борцима мезио и водио своју пјесму питомог гласа. Зато су борци жељели с њиме чешће сусрете такве природе. Колико се само пута чула пјесма с Плоче на Груваљ и Краљичино Гувно у ноћним сатима.

Команданти свих партизанских јединица знали су Новака Продића и његово држање. Знали су да су ликвидације појединих људи и напади на борце, поједине испоставе и караване била ствар самовоље појединаца и зато су радо очекивали да се он на прву објављену амнестију преда. Новак је свим својим борцима рекао да се могу предати што се њега тиче, али треба утврдити хоће ли им глава бити поштеђена. То је рекао и свом вјерном пратиоцу Светиславу Микановићу - Ђеђи, али он је њему остао вјеран до краја и погинуо с њим заједно.

За многе је велика несрећа што се амнестија одвијала преко човјека из Чечаве, а њега људи нису цијенили, поштовали и вољели, па је то многе одбило да се предају. Писма која је Новак добијао од свог комшије читао је и одговарао: „Већој рђи од себе не могу се предати и никад то учинити нећу, па нек глава иде није прва“.

Слично томе одговарали су и други угледнији људи, губили главе, али нису „клекли“ кад нису имали пред ким. Чудно је да ни од УДБ-е није било озбиљније реакције да би се стање мијењало.

Новак Продић и његово друштво имало је јатаке на све стране, па и у селима Осивица, Укриница, Ранковић, Ружевић и другим. Народ га је чувао док се могло, а онда је 8. септембра 1946. године заједно са Светиславом покошен из митраљеза на тавану штале Саве Галамића у Укриници. Нажалост, за одмазду стријељани су као јатаци Петар и Саво Галамић истог дана пред народом, па је тиме увеличана једна од највећих акција УДБ-е на нашем терену.