A A A

Високо по косама и странама у лакту који чини река Мала Укрина раштркане су „паланке“1 села Чечаве, једног од ретких босанских села чије је постојање документарно посведочено за средњи век. Тај први помен Чечаве је негде иза 1323 год. у једној повељи којом босански бан Стјепан и брат му Владислав Haграђују кнеза Гргура Стипановића, дајући му у баштину пет села у тадашњој области Усори: пр'во Чеч'ву, друго Хр'стуш', третие Уненавишћи Јекш' .д. Воловић .е. Модрич'2.

У својој књизи о Модричи ја сам показао гдје је била жупа Ненавиште, чије се је име изгубило, али и данас постоје село Јакеш и варошица Модрича. За Воловић нисам могао да утврдим ништа.3


1) У читавом крају oko Укрине   паланком  се  зове cвako насељено место, дакле оно исто што се у Средњој Босни и у правим динарским крајевима зове село  или  махала. Село Чечава има дванаест „палинака".
2) L. Thalloczy: Studien zur Geschichte Bosniens und Serbiens im Mittelalter 14.
     Kako штампарија нема словенских слоба, стари  полуглас јер, замијењен је у изнесеном запису апострофом. - Пр. Уp.
3) Др. Миленко С. Филиповић : Модрича (Скопље 1932) 25-27.

Не могу ништа рећи ни где је било село Хрстуш, док Чечава  и  данас постоји под својим старим именом.
Бавећи се 1937. и 1938. прикупљањем грађе за историју Зворничко-тузланске епархије, обишао сам многа места у њој. Била ми је велика жеља да посетим и Чечаву, због њене старине, а и због тога што сам у многим другим местима много слушао о Чечави као старом црквеном средишту. Тако сам једног дана и дошао у Чечаву. Нажалост, прилично сам се разочарао: данашња Чечава изгледа у свему као сразмерно новије насеље и њени садашњи становници не знају ништа о даљој прошлости села, јер су сви потомци досељеника из новијег времена. Чак ни у цркви не нађох никакве значајније старине ни записа од веће вредности.
У Чечави и ближој околини не знају ни за какво предеоно име за свој крај. Имљанци и Которварошани зову пак и долину Укрине kao и долину Усоре Жупом, јер су то воћарски крајеви. И Чечава, као и суседна јој села, разбијена је на паланке, у којима су онда куће на окупу. У читавом крају је општи тип куће брвнара са дрвеним кровом. Али како су шуме услед индустриске експлоатације већ добрим делом сасечене и нема довољно подесног дрвета, сада се за градњу кућа употребљава цигла а за покривање и цреп. Становништво се бави у првом реду земљорадњом и сеје поглавито кукуруз, а у мањој мери пшеницу и зоб. Воћарство је веома развијено и, кад роди шљива, главни је принос од воћа; много се извози ракија. Свака кућа и сада сеје лан и конопљу.
Честа ратна страдања ових крајева и учестале епидемије су главани узроци да је нестало старог становништва: ратна страдања су била повод расељавању, а епидемије изазивале помор. У насељу Грку код Бос. Брода има село Чечавци, у чијем је имену очувана успомена на такво исељавање из Чечаве. Међу данашњим становницима Чечаве сусреле су се две насељеничке струје: Херцеговци и досељеници из суседних планинских крајева на југу и западу. Tako су нпр. Станковићи, свештенички род, дошли у Чечаву из Осиње а старином су из Херцеговине; Јотановићи су пореклом из Липља, Петковићи (с огранцима: Савићи, Лукићи, Томићи, Васићи и Петковићи) из Планине. Око четири петине свих породица у Чечави славе Ђурђевдан.
Чечава је велико и чисто православно насеље: имаће око 2000 душа. Чечавци су већ од пре неколико деценија имали српску школу, и развијеној нацианалној свести треба приписати што је Чечава у светском рату дала велики број добровољаца српској војсци.
У Чечави је и у 18 веку било православних попова. Тако се у једном Великом требнику (штампаном у Москви 1796.) чечавске цркве помињу свештеници: Стојан, Лука, Стефан (1852. г), Гавро, Илија, (1799. г.), Васо, Стојан. Вероватно је већ тај Илија био у Чечави, као и Стеван и Стојан.   
На њивама изнад данашње цркве, према југу, има место које се зове Црквине. По предању, ту je била нека дрвена црква. Због турских насиља, свештеници је нису често кадили, па је она стога, како народ верује, једне ноћи омркнула а не осванула. На Црквинама су два стећка. На средњи век потсећа и име једног виса: Краљичино Гумно.
Садашња црква је саграђена 1861.-1865. Земљу је купио и платио ферман поп Стојан. Градио ју је неимар Максим из Маглајске Нахије. До цркве је гробље, које је засновано после црке. Ту је први сахрањен Марко Вуковић из Осовице, који је ишао по ферман за градњу цркве, па је поп Јеврем наредио, кад је Марко умро, да се сахрани близу цркве.
С прекидом од 1916.-1924. у Чечави су већ више од сто година свештеници од рода Станковића. Поп Стојан старији (Стојковић у једном запису из 1856. г.) запопио се 1828. а умро 1884. После њега је био поп Стеван, који се запопио 1853. (рођен 1830, а умро 1890.), па поп Јеврем (1855.-1916.), који се запопио 1890, а од 1924. је поп Стојан Станковић (рођен 1899, синовац попа Јеврема а унук попа Стевана. Из овог рода је био jeромонах Василије (+ 1933.). По неком од тих старих попова прозвана је Попова Вода под селом, где је сада станица индустриске жел. пруге долином Мале Укрине.
Још педесетих и шесдесетих годаина прошлог века једини писмен човек, сем попа, у овом крају био je Васкрсија-Кршија Тејић из села Укринице. Умео је и књиге да повезује и потписао се је на многим књигама које се находе по црквама у овом кpajy.
Доцније је уз цркву била и српска школа у којој су учитељи били махом Војвођани.
Породична слава у Чечави почиње да се прославља увече уочи самог празника и продужава се сутра целог дана.
На Спасовдан иде од цркве преко њива литија и враћа се на исто место. Дечаци носе рипиде, чираке и литије, а остали са свештеником јашу на коњима. У путу се само пева тропар Вознесења. У цркви стално стоји тзв. тежачка свијећа, која се на Спасовдан обнавља и носи у литији.
На месту Зборишту је био велики дрвени крст. Ту је пок. поп Јеврем на Видовдан чинио молитву.

Миленко С. Филиповић


Чланак послао: Горан Легеновић