A A A

Термоелектрана Станари у истоименом насељу у БиХ прошле је године пуштена у комерцијални погон, као први велики електроенергетски пројект приватног бизниса на подручју бивше Југославије, а према неслужбеним информацијама из ХЕП-а, али и службеним из србијанске твртке ЕФТ која је власник, могла би постати прва велика електрана у власништву ХЕП-а изван хрватских граница.

Термоелектрана Станари у истоименом насељу у БиХ прошле је године пуштена у комерцијални погон, као први велики електроенергетски пројект приватног бизниса на подручју бивше Југославије, а према неслужбеним информацијама из ХЕП-а, али и службеним из србијанске твртке ЕФТ која је власник, могла би постати прва велика електрана у власништву ХЕП-а изван хрватских граница.

Да су преговори између ХЕП-а и ЕФТ-а око могуће купопродаје око пола милијарде еура вриједне термоелектране у тијеку, потврдио нам Саво Мирковић, директор ТЕ Станари коју смо обишли прије неколико дана, казавши како је ЕФТ од почетка пројекта био заинтересиран за налажење стратешког партнера.Да су преговори између ХЕП-а и ЕФТ-а око могуће купопродаје око пола милијарде еура вриједне термоелектране у тијеку, потврдио нам Саво Мирковић, директор ТЕ Станари коју смо обишли прије неколико дана, казавши како је ЕФТ од почетка пројекта био заинтересиран за налажење стратешког партнера.
– С аспекта ХЕП-а, логично је да су они заинтересирани за купњу ове термоелектране јер им недостаје електричне енергије коју морају увозити. Такођер, близу је Хрватске, а и ријеч је о посве новом постројењу које задовољава све норме Еуропске уније по питању заштите околиша, као и емисије плинова и честица које су испод важећих норми Еуропске комисије. Осим тога, ХЕП већ дуље вријеме послује с нашом матичном твртком ЕФТ – каже Мирковић, посебно истичући да ТЕ Станари годишње производи двије тисуће гигаватсати (ГЊх) електричне енергије, користећи смеђи угљен из властитог рудника, смјештеног тик уз електрану, те да се већ у првој години пословање показао исплативим.
Сама електрана смјештена је у руралном подручју у близини Теслића. Ријеч је о големом комплексу који већ издалека доминира цијелим крајоликом.
Прво што се види је димњак, а затим и централна грађевина у којој су смјештени котао, турбине и генератор, уз пратећа постројења. Оно што се не види су класични бетонски торњеви за хлађење, какви се обично налазе у склопу термоелектрана, јер их – нема. Умјесто конвенционалних торњева, ТЕ Станари има зраком хлађени кондензатор паре, смјештен на високим бетонским ступовима, неколико десетака метара изнад тла, с низом огромних вентилатора који се окрећу с доње стране цијеле конструкције, хладећи пару која се у кондензатору поновно претвара у воду, што цијелом комплексу даје необичан, помало футуристички изглед.
На улазу нас дочекује осигурање, а након провјере особних докумената и издавања електронских картица за улазак, уводе нас у улазни хол те до уреда гђе нас је дочекао већ споменути директор Саво Мирковић, који нас је са сурадницима провео кроз погоне, као и кроз цијелу повијест пројекта која сеже више од десетљећа унатраг, када је компанија ЕФТ, у власништву србијанског велетрговца електричном енергијом Вука Хамовића, постала власник угљенокопа у Станарима.
– Већ тада се родила идеја о градњи термоелектране, како би се на лицу мјеста користиле залихе смеђег угљена, лигнита, из угљенокопа. Највећи проблем, наравно, било је затварање финанцијске конструкције и стварање увјета за профитабилно пословање – каже Мирковић за Нови лист.
Првобитна идеја била је изградити термоелектрану снаге 420 мегавата (МЊ), која би производила око три тисуће гигаватсати електричне енергије годишње, а пројектно и техничко рјешење требао је испоручити француски Алстом.
– Њихова је понуда, међутим, била нереално висока и неисплатива, те смо увиђели да наш финанцијски модел то не би могао издржати. Након тога кренули смо у потрагу за другим произвођачима опреме и практички узели понуде од готово свих, но све су биле разочаравајуће, осим кинеског Донгфанг Елецтриц Цоорпоратион. Морам признати да смо испочетка били мало скептични око могуће сурадње с њима, но они су већ испоручили 38 блокова сличних нашем, по цијелој југоисточној Азији, што значи да је ријеч о испробаној и доказаној технологији – каже Мирковић.
Без обзира на то, ЕФТ је, према његовим ријечима, темељито испитао и сам пројект и процесе производње опреме у Кини, уз помоћ конзултаната из Швицарске и Њемачке.
У контролној соби прати се све параметре рада постројења, као и снимке с видеокамера на појединим дијеловима погона
– Припреме за изградњу биле су врло дуге. Израдили смо, за почетак, јако добар и детаљан програм контроле квалитете. Пуне двије године »чешљали« смо њихов пројект, што је резултирало с више од тисућу и петсто побољшања и измјена, а и сами Кинези су се додатно потрудили, с обзиром да им је ово био први овакав пројект у Еуропи, односно искорак на еуропско тржиште. Сваки дио опреме који је произведен ми смо испитали и одобрили. Ишли смо чак толико далеко да смо један влак лигнита из нашег угљенокопа отпремили у Кину, у тестно постројење Донгфанга, да видимо како ће све функционирати – каже Мирковић.
Захваљујући сурадњи с кинеским партнером, ЕФТ је дошао и до кредита Кинеске развојне банке од 350 милијуна еура, уговореног 2012. године. Уговор о изградњи потписан је годину дана касније, а у сијечњу 2016. године електрана је синкронизирана на мрежу и започела с комерцијалним радом.

– Изградња је ишла релативно брзо, поновно уз најстроже контроле квалитете изведених радова и уграђених материјала. Констатно су тестирани сви материјали, бетон, челик и остало. Већи дио радова извели су радници из Кине, одакле је цијела електрана практички допремљена у дијеловима. Ти су дијелови, укупно преко педесет тисућа тона опреме, стизали преко Цонстанзе па Дунавом до Вуковара, као и преко луке Копар, а један дио и преко Ријеке, да би се овђе склапали у цјелину. Огроман посао је одрађен на изградњи цијелог комплекса, али и на његовом пуштању у рад. Требало је подесити небројене параметре да би све на крају функционирало – каже директор, истичући како је на концу створена по многочему посебна термоелектрана.

– Она се битно разликује од других. Као прво, имамо сустав хлађења зраком који видите, што нам омогућава знатно мању потрошњу воде него код електрана с воденим хлађењем. У овом крају има довољно угљена, али нема довољно воде, па смо одабрали овакво рјешење. Имамо и нешто другачији сустав сагоријевања угљена у котлу, који гори на нешто нижим температурама од уобичајених, а пошто имамо и сустав одсумпоравања у котлу, све скупа резултира знатно смањеним емисијама душичних оксида и сумпорних спојева – каже Мирковић. Према његовим тврдњама, заштита околиша је на највишој разини и у потпуности задовољава све важеће еуропске норме и директиве.
Иако се све доима изузетно чистим и уредним за један индустријски погон, радници додатно чисте и перу подове, стакла, све што је и најмање запрљано. Разлог? Како нам кажу испод гласа – то је због ових што сутра долазе у обилазак. А сутра (у сриједу) електрану су како сазнајемо, обишли представници ХЕП-а, који су већ били у Београду на преговорима с власником, те у самој ТЕ Станари.

Из ХЕП-а смо покушали добити службену потврду преговора с ЕФТ-ом о купопродаји термоелектране Станари, те о саставу ХЕП-овог изасланства, но одговрено је како су »подручја у којима постоји могућност наступа ХЕП-а на сусједним тржиштима инвестиције у производне објекте, трговина и опскрба електричном енергијом и плином те пројекти енергетске учинковитости«.

– Позорно анализирамо могућност ширења пословања у наведеним пословним сегментима на тржиштима сусједних држава, и то самостално, путем постојећих иноземних друштава или оснивањем нових друштава, склапањем стратешких партнерстава или аквизицијама. У том смислу, ХЕП сукладно својим стратешким циљевима континуирано разматра и анализира потенцијалне аквизиције у регији те је стога више енергетских субјеката од потенцијалног интереса ХЕП-а. У складу са стратешким смјерницама ширења у регији, као и о анализи дугорочне исплативости појединих пројеката, ХЕП ће донијети конкретне пословне одлуке – стоји у одговору ХЕП-а.

Питање је може ли улагање у ТЕ Станари бити исплативо за ХЕП, али и колико је сигурно улагати голема средства у политички нестабилној земљи попут БиХ, у којој водство Републике Српске, на чијем територију се термоелектрана налази, већ годинама најављује отцјепљење.
ТЕ Станари укупно има 777 запослених, од чега тек мањи дио ради у самој електрани, а највећи у руднику лигнита и пратећим постројењима цијелог сустава. Рудник, у ствари големи површински коп, располаже залихама од око сто милијуна тона лигнита, а процјењује се да би могле бити и веће, но већ и до сад откривена количина довољна је за потребе термоелектране до краја њеног радног вијека.

На оба је питања тешко дати једнозначан одговор, јер купњом ТЕ Станари ХЕП би, примјерице, могао покрити добар дио базне производње, посебно након што престане производња у Пломину, па хидроелектране користити у периодима шпица потрошње, што би сигурно било исплативо, чак и ако се цијена електричне енергије из Станара покаже нешто скупљом од просјечне на тржишту. Осим тога, већ изграђени објект са собом не носи ризике попут противљења локалне заједнице, као у случају доградње Пломина, или пробијања рокова и трошкова изградње. С друге стране, пак, стоји политика и чињеница да је ТЕ Станари у изузетно нестабилној држави, што носи велике ризике.

– У томе је највећи проблем. Тешко је процијенити што ће се даље збивати у Босни и Херцеговини, као и у Републици Српској, и чиме би то све могло резултирати, на штету ХЕП-а. Ради се о врло дугорочном улагању, јер предвиђени радни вијек ТЕ Станари је још 39 година, а кроз тако дуго раздобље свашта је могуће на тамошњој политичкој сцени, због чега је потребан изузетно пажљив и свеобухватан приступ овом питању које би требало рјешавати у склопу осталих отворених питања која ХЕП има с Републиком Српском и БиХ, у првом реду рјешавање међусобних потраживања, али и договор око реализације пројекта хидроелектране Дубровник 2, која је свакако најзначајнији пројект у плановима – коментирао је цијелу причу наш извор близак врху ХЕП-а.

Сагледавајући цјелокупну проблематику, тешко је очекивати да ће купопродаја ТЕ Станари бити реализирана у скорије вријеме, ако до ње уопће дође. С друге стране, за ХЕП би то био најзначајнији искорак на регионално тржиште, чему национална електропривреда већ дуље вријеме тежи, па тек преостаје виђети како ће преговори даље тећи и чиме ће резултирати.
Енергетика.ба