Skip to content Skip to left sidebar Skip to footer

Bratoubilaštvo i paradoksi jednog teškog vremena (2)

Још увијек тешке и свјеже ране изазивају несавладиве емоције Туге, јада и чемера за узалуд проливеном крвљу и непотребно палим жртвама у братоубилачкој борби за коју је наша дивна, велика и славна Чечава кроз историју, слика и прилика крвавог братског обрачуна. Ако је Чечава била центар прогреса од како се за њено име знаде, а била је то, она је на жалост, током минулих времена братског клања и убијања и по томе била центар на ширем подручју. Да се то схвати и прихвати помоћи ће нам тужне бројке младости, росе и цвијећа Чечаве које нам велику поуку даје и моли нас: „Никад више брат на брата“.

Ето, та молба морала је доћи прије уобичајеног нормалног реда излагања од почетка ка крају тужног и ружног периода наше историје. Још од старина Чечава је село једне посебне величине, село наде, село снаге и село вјере у племените идеале. Њени синови гинули су за те идеале у великим биткама српске историје и будили друге око себе.
Знао је то окупатор 1941. године, па поред усташа Чечави у госте послао је своју војску са кукастим крстом на одјећи и птичијим главама на капама до зуба наоружаној опомене ради. Наш народ вјерује да је опрезност мајка мудрости, па су тако Чечављани опрезно почели са припремом за устанак. Прикупљало се оружје, муниција и друга ратна опрема, окупљале групице најхрабријих и најумнијих људи. Слали су емисаре у друга села, али и примали емисаре из других средина, већих центара: Бања Луке, Прњавора, Котор Вароша и Теслића.
Да рачват колац не иде у земљу људи из Чечаве су одавно знали, па истовремено дизање устанка и руковођење устанком из комунистичке и четничке централе нису прихватали без реаговања. Видјевши на првом договору о дизању устанка одржаном на Лучицама присутне комунисте, а међу њима и Муслимане и Хрвате, Марко Лукић се побунио и рекао да је ово српски устанак, а не устанак „шокаца“ и „балија“. Онако пијан опалио је метак у вис, направио неред и скуп се расуо. Касније догађаји су потврдили да је преко Марка говорила Чечава, јер се бојала баш оне цијене коју је платила због рачватог колца.
 
 
Марков „испад“ морали су касније да ублажују: Новак Продић, Душан Станковић, Богдан Станковић, Гаврило Симеунчевић, Миленко отановић, Максим Ђекић, Славко Мајсторовић и други угледни људи, људи од ријечи и поштења. Договорен је нови састанак на истом мјесту који је успјешно окончан, а онда се почело отвореније и организованије радити на припреми за оружану борбу.
Најуспјешнији напад на оружничку постају у Шипрагама 12. септембра 1941. године и лакше рањавање Новака Продића вође Чечавске групе у овој акцији био је знак упозорења да се не иде грлом у јагоде. Сам Новак Продић рану је схватио веома озбиљно, па је све будуће акције припрема студиозно и чувао људе што су неки хтјели пребацити на слијепи колосијек као он чува своје чечавце и кад нерадо иде у лоше припремљене акције. Почетак је и за Чечаву био период дубоког размишљања, али кад је ослобођен Добој, осумњичени, похватани и стијељани устаници у Добоју 16. септембра 1941. године, лавина је кренула и није се зауставила док се Теслић није нашао у потпуној блокади. Прва већа акција под командом Новака Продића и Новака Пивашевића био је напад на оклопни воз пун усташа 31. октобра 1941. године чији је циљ био да похватају преостале организаторе устанка у Чечави и околним селима. Циљ је био да се воз зароби, али група задужена за прекид пруге је закаснила, па су усташе побјегле. Но, ипак, имале су неколико погинулих и рањених бојовника. Овом приликом погинули су Љубица Недић и њен син Ново из Укринице, јер се најрежа битка водила око моста на 12 километру пруге Теслић-Чечава.
 
Након неколико дана устаници и народ Чечаве и околних села срушио је пругу од Чечаве до Доњег Ранковића, а у акцији је узело учешћа и старо и младо. Док је акција трајала одјекивао је борбени поклич: „Хорук хрватска пруго“. Жестина напада на воз успаничила је усташе и домобране, а још и данас се чује упозорење: „Чувај се могао би проћи као усташе на Чечави?!“ Још раније са страхом се говорило како је шума пуна устаника и да иза сваког стабла цијев вити неког оружја ових бораца.
 
Од формирања Чечавске партизанске чете 26. септембра 1941. године до пуча било је више акција, али је најважнија блокада Теслића са западне стране и окружење Ранковића са источне и западне стране од стране Чечавске чете. Треба истакнути да је Чета у почетку имала 45 наоружаних бораца, да је за командира изабран Новак Продић, а да је за вршиоца дужности политичког комесара Новак Пивашевић одредио Бранислава Петковића – Брацу. Почетком новембра 1941. године за комесара је одређен од комуниста Едхем Побрић, али је убрзо замијењен уз образложење да му је као Муслиману отежано вршење дужности у овој изразито српској средини и да Новак Продић ћутке прелази преко свих „националистичких испада“. За комесара је постављен предратни члан КПЈ Живојин – Живо Прерадовић дотадашњи комесар Прњаворске партизанске чете.
 
Наставит ће се…

0 Comments

Још нема коментара

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.