Skip to content Skip to left sidebar Skip to footer

Bratoubilaštvo i paradoksi jednog teškog vremena (3)

Читава велика хроника могла би се написати о догађајима и превирањима у Чечави од почетка устанка до пуча. На почетку су у Чечави комунисти имали своје јако упориште захваљујући подршци једног значајног броја најугледнијих људи, али и чињеници да је на тој страни био Ратко Брочета, Раде Радић, Новак Пивашевић и још један значајан број устаника са стране који су имали утицаја на читав наш простор, а посебно на Чечаву. Знано је да је Раде Радић у Чечави на своју капу међу првима ставио звијезду петокраку, а радионица ових значки била је у кући Максима Ђекића и под руководством његове кћерке Невенке. Из те кројачнице црвени фесови претварани су у петокраке и дароване многим борцима. Као и увијек Чечава је у том тешком времену превирања међу устаницима била центар пажње, јер је имала највише трезвених људи који су најприје открили могући крвави исход братоубилачке борбе.

 

Они су жељели борбу против фашизма, а посебно Новак Продић, који је стално истицао како политичка питања државе – Монархије или Републике – треба рјешавати послије побједе над фашизмом. Он је то истицао на више састанака, али се о њима није радо говорило послије рата, јер су комунисти били упорни у томе да се истовремено води и „народна револуција“ против буржоазије, Краљевине и бије битка за Републику по шаблону Руса. Тада се знало на чијој је страни превага што се Срба тиче, јер би они послије рата на изборима казали своје – потврдили Краљевину, а КПЈ знала је исто то и жељела да се ратом ријеши и избори Република. Два различита става по тако крупном питању нису ни могла бити превазиђена мирољубивим путем, јер је и једна и друга страна жељела добитак, а добитак је био могућ само за једну страну.

 

За Чечавску чету могло би се рећи да је међу првим постала „добровољачка“, а не ни партизанска ни четничка баш зато то је у миру жељела рјешавати питање државе, а у рату штитити народ. Да је то тако било говори нам и напад на групу бораца Првог пролетерског батаљона у Чечави 18. априла 1942. године у коме је било мало људи из Чечаве под командом Јове Китића, Раде Радића и Теодора Арсенића. Новак Продић је тада био с пролетерима даље од Чечаве. Исход братоубилачке борбе учинио је Чечаву „Крвавом земљом, земљом туге, јада и чемера“ коју нико и никад не може рехабилитовати, јер су ране толико тешке и болне да нам за вјеке вјекова поука морају бити. Тако тешка драма као што је печење на ражњу горопадног четника Васе Горичанца, клање браће Ковачевића пред родитељима и друга злодјела неописива су. На жалоост, неке џелате Чечава је сама себи изњедрила, а њихово мјесто је међу оним што смо назвали „Дроље.коље“ било које стране. Чечавски злочини и жртве јачи су од ума и разума, па се пред том страшном истином мора изгубити сваки иоле ваљан и достојан текст.

Чечава је у миру увијек била и остаје „Мала Србија“, а у току братоубилачке борбе била је само „Велика Србија“, па је увијек била под строгом присмотром. Судећи по жртвама била је и под посебним режимом. Велико српско село имало је доста људи изграђене националне свијести, коју је било лако преквалификовати у „Српски национализам“, па онда се рјешавати тог „Српског зла“ или неког другог – за КПЈ је то био „националан-шовинизам“. Под тим изговором стријељани су јануара 1943. године у Булетићу команданти Четничке позадине Јован Петковић и Радован Продановић. Сваки већи сукоб и изазивање зла четници из Чечаве и у Чечави посебно су избјегавали, јер је увијек слиједила одмазда за напад и жртве. Најбољи примјер је за то једна самовољна засједа са жртвама на обадвије стране, тешкој драми послије тога у оба табора и одмаздама које су слиједиле. Дуго ће се памтити та битка на Бијелој Ријеци, а учесницима у том крвавом обрачуну слика је још увијек пред очима о којој нерадо говоре.

Чечава је свакако Чечава. То је једна стална жива магистрала-пут за све правце и за све стране у сукобу. Примала је, дочекивала, гостила и испраћала многе јединице и личности на путу за велике скупове и догађаје. Примала је, лијечила, хранила и даље спремала рањенике партизанских јединица. Омогућавала је Чечава караванима са храном из Имљана и других планинских мјеста да несметано пролазеи хране народ, рањенике и партизане у планини. Примјера ради наводи се пуштање каравана с храном кога је предводио првоборац Ђорђо Радуловић из мљана, а вјероватно је међу каранџијама било још партизанских бораца.

Како се види Чечава је чинила све да се братоубилачки сукоб ублажи, али строг режим према њој и строгост појединаца самих према себи односно својима био је болан и неописив.

За одмазду спаљене су куће и остале зграде: Милоша Ковачевића, Новака и Светислава Микановића, Стојана Стокића, Бошка Гачића и још неке од стране партизана. Спаљена је и кућа Максима Ђекића, али би то могло бити непажњом партизана или четника, јер је кућа кориштена за смјештај ратника једне и друге стране.

Велики допринос интересима народа и на много начина утицајем на једну или другу страну и помажући борцима и рањеницима дали су многи умни и мудри људи из Чечаве, али сва та имена није могуће истакнути. Ипак, истицали су се: Анитћ Богдан, Цвијић Богдан, Цвијић Раде, Дујаковић Раде, Ђекић Максим, Ђукановић Панте, Игњић Јован, лић Стојан, Иванић Симо, Јотановић Богољуб, Миленко, Михајло- Мика, Стојан и Тимо, Ковачевић Новак, Кршић Стојан, Лукић Филип, ајсторовић Славко и Радован, Милашиновић Милашин, Миљић Марко,

Пајуновић Ђорђо, Пејић Ненад, Пепић Стојан, Петковић Стојан, Савковић Милан, Станковић Богдан, Симеунчевић Гавро и Марко, омић Бошко и Борислав, Васић Милан и многи, многи други. Први народноослободилачки одбор у Чечави изабран је почетком ктобра 1941. године, а његов предсједник био је Миленко Јотановић.

Новембра 1941. године у Чечави је изабран и први Општински НОО, а други у Карачу у Шњеготини.
Многи од набројаних људи из Чечаве били су чланови једног или ругог одбора. Додуше, одбори су често допуњавани, мијењани, кооптирани и именовани било од једне или друге стране. Ипак, ваља рећи да су то били НОО, али су служили за потребе свих ратника. Чечава је међу првима имала омладинску, скојевску, фронтовску и нтифашистички фронт жена, па су те организације имале доста проблема и жртава. Предсједник АФЖ за Средњу Босну била је Зорица отановић. Убијена је од четника као и њена кћерка Вукосава и муж иленко, а од тифуса је умрла и њена старија кћерка Мирјана, партизанка, па тако је њена породица највећа жртва рата у Чечави. азлучити шта се све догађало у Чечави није могуће, али се зна да су пуцали брат на брата, отац на сина, син на оца, а прича о убиству рата од стране брата Видовића је за драму.

Илустрације ради наводимо и примјер да је сестра пуцала на браћу, а браћа на сестру. То су Драгица Тодоровић, партизанка од 9. ептембра 1944. године и њена браћа Недељко и Мирко Тодоровић.
четници од 1941. односно 1942. године. Њихов отац, шумар Коста Тодоровић, међу првима је ухапппшен од стране усташа и стријељан у асеновцу 1941. године. Дјеца су изабрала освету оца, али како?!
Међу првима је Чечава почела описмењавање народа преко аналфабетских течајева, а у томе је узео учешћа велики број течај- читеља, јер се ради о великом пространству и многим засеоцима. Уз све то течај – учитељи су се мијењали, па је све немогуће навести или су то млађи и старији људи, а Чечава је село које је, иначе, имало у
просјеку највше писмених људи још прије рата.

Чечава и чечавци извршила је велике задатке послије рата кроз омладинске и фронтовске бригаде, изградила Задружни дом, изградила утеве, поправила пругу, увела свјетло, изградила више школа и била међу првим у сјетви, жетви, откупу и на другим задацима. Поред таријих у овим акцијама учествовали су и млађи људи: Свето Лукић, тојан Миљић, Стојан Малић, Александар Станојевић и још једна читава екипа добрих Илића, Јотановића, Савковића, Томића, Васића, овачевића, Микановића и других.

Сељачка радна задруга „Миленко Јотановић“ међу првима је формирана на нашој општини, али многи имају разлога да жале због тога, јер умјесто напредка задругари су само назадовали и на крају су је морали ликвидирати. Док је формирана и расформирана један број људи из Чечаве био је чест гост УДБ-е, неки су видјели „самице“, а неки и амнице, јер се тврдило и тврди да је Чечава имала своју унутрашњу „реакцију“, али и свог рођеног батинаша за обрачун са овим непријатељима социјализма и комунизма“ и то на свој начин.
Култура је жељела забаву и у рату, али последња „Светосавска забава“ одржана је 1942. године. Послије рата друштво је обновљено, ли никад није достигло квалитет раван оном прије рата.
Неке празнине овог осврта биће употпуњене посебним прилозима о појединим ликовима, личностима и људима, односно догађајима. рај овог осврта неумољиво враћа у сјећања и негдје у даљини чује се „ехо“ дијалога и монолога: 

„Овдје куроња?!“ – продире се снажан мушки глас с брда у даљини, а онда пуцањ или два, па тајац.
– „Овдје куроња?!“ – понавља се с другог брда сат или два касније, па тако редом уз још који испаљен метак чије зрно својим звуком указује а је кренуло из цијеви разваљене танџаре.
– Враг ти га зна! Може бити да и јеси „куроња“, али сигурно је да ниси „мудоња“ кад за један дан претрчиш преко девет брда да те не тигнемо – чује се повик с друге стране оних што тог „куроњу“ мјесецима траже и хватају, а он је све даље и даље. ио је то неки четник по имену Милан, али кад се предао изгубио је право презиме и добио ново „Милан Куроња“, па је био стално предмет але и исмијавања међу шумским радницима.
„Четирихиљадечетирстотинечетрдесетчетиричавкечучечечавским Чукама?!“ – био је начин утврђивања идентитета заробљеника од стране четника. Муслиман би у ток кошмару бар на једном мјесту „ч“ морао употријебити меко „ћ“ и тако се легитимисати. Да ли је то стварност или плод маште страха Муслимана из ТТ одреда?…
 
Наставит ће се…

0 Comments

Још нема коментара

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.