Skip to content Skip to left sidebar Skip to footer

Bratuobilaštvo – svjedočenje

(Из специјалног издања „Погледа“ бр. 1 „Злочини комуниста над Србима“)

Од 1 до 7 податке сакупио прота Милорад СИМИЋ из Чечаве:
1. ВАСО ГОРИЧАНАЦ (из Чечаве код Теслића), син Видов, рођен 1882. Он је посебна, јуначка, поносна али и веома тужна прича овога села из тога времена. Погинуо је, боље рећи после страшних мука издахнуо је, септембра 1943. године. Као старији човек, био је демобилисан још на почетку Другог светског рата. Ослобођен је, дакле, активне војне службе. Био је у устанку против окупатора у овом крају 1941. године, но као што рекосмо, због старости, врло брзо отпуштен, и живео је код своје куће као цивил. Пре рата Васо је био жандар, висок преко 2 метра, врло снажна и корпулентна личност, страх и трепет за сеоске ситне криминалце, крадљивце, кокошаре и мало превише несташне ђилкоше, лоле и „бекрије“, каквих је било и овде. Једна од тих проблематичних по ред и закон особа био је и тај младић тадашњи Богдан Видовић, касније познати Кевчија. Због неких прекршаја (савременици тога доба који су још живи тврде, због ситних крађа кока, јаја и сл.) жандар Васо би га поштено избатинао, са жељом и намером да од њега изгради поштенога и карактернога човека, што је тренутно и делимично био успео (Богдан је био и у српским соколима, њихов члан; о томе постоје и фотографије). Но, заслужне батине, као поправну меру, никада није заборавио жандару Васи, иако му он није желео зло, него само да од њега направи поштена човека. Чекао је Богдан и дочекао дан Д, када је могао на веома бруталан начин да се освети овој кршној старини. Уосталом, какав му је био карактер видимо и из чињенице да је омогућио ликвидацију и свог рођенога брата Душана.

Крајем лета 1943. Кевчија је ухватио код његове куће старца Васу Горичанца, свезао га и отерао најпре у 11. дивизију, предајући га тамошњем команданту. Не налазећи на њему кривицу, било какву, због које га је могао казнити, тај командант дивизије враћа га и предаје на располагање Б. Кевчији. (У даљем тексту изостављаћемо презиме Видовић, из поштовања према свим часним и добрим Видовићима из Чечаве и околине.) Богдан је то искористио да крајем септембра 1943. на њему искали сав свој бес. Лично је, уз малу помоћ сарадника, спровео над њим заиста нечувен масакр. (Обзиром да је тада већ било мразева, јер су те године познате по јаким и раним зимама – једно јутро га је натерао да пузи уз „бандеру“, тј. гладак стуб, који је претходно ноћу полио водом, како би ујутру био што клизавији; а испод би поређао бајонете, како би мученик Васо на исте се набадао. Потом је заложио велику ватру, свезао старца Васу уз један стуб, као неки велики ражањ, и тако га пекао. Претходно му је чак ложио ватру на прсима. Пекао га је тако уз ватру док му нису очи искочиле, тј. исцуриле од велике температуре. Када је већ пао у тоталну кому, пререзали су му гркљан и испалили један метак у њега.) Тако је завршио овоземаљски живот мученика Васе, учесника Првог светског рата и старога жандармеријскога наредника Краљевине Југославије. Ту где је мученички скончао, одмах су га ту и закопали у земљу. То је било на месту зв. Црквине у Чечави, удаљеном од светог храма око један километар, северно.
На овом месту његове кости су боравиле све до 20.02.1996. године, када су наши домаћини, добри и честити Срби православни овога места, са надлежним свештеником ископали кости страдалничке Васине и на достојан начин са спроводом сахранили их у Планско гробље у Чечави, где то и припада а по православном обреду, како и приличи хришћанима православне вере. Приликом ископавања ових костију пронађен је и ланац и катанац на костима руку којима је био везан, као и велики коноп од падобрана, којим му је било везано тело и којим је он био привезан за поменуто дрво-стуб на коме су га пекли уз ватру. Овај ланац, катанац и конопац се и данас чувају код наше цркве, које све заинтересоване и све нас подсећа на та страшна и ружна времена проклетога братоубиства и страдања, за што можемо само рећи: споменуло се не повратило се.

2-3. БОШКО ИЛИЋ (из Продановића код Теслића), син Луке, рођен 1907. године, отишао у устанак 1941, четнички првоборац. Заробљен крајем јуна 1943. од партизана у пределу села Укринице и исте године јула месеца на свиреп начин убијен. Заједно са њим је заробљен и ликвидиран и један млади четник пореклом Рус АЛЕКСА НОЖИЛОВ. Обадвојицу су поубијали у непосредној близини светог храма у Чечави у једном потоку, где су и закопани у тзв. „пасију гробницу“. Њихови сродници су стављали обележје, дрвени крст, на њихове гробове, који су „нестајали“, или пак иструлели, те последњих година нису били видљиви. Пре него што су погубљена ова два јунака, над њима је обављено веома тешко садистичко иживљавање (живе су их резали ножем и тестером, живе их пекли по деловима тела нагонећи да једу сопствено месо, клештима чупали бркове и браду, телефонском жицом везивали руке, пребијали и ноге и руке и ниједној кости скоро нису поштедели целовитост, а потом заклали и бацили у један прокоп од воде ископан после кише. Ту су их само мало затрпали неким лишћем и грањем, те су пси врло брзо почели да их извлаче, разносе и једу, да би потом мало боље били загрнути земљом. Ово недело учинише партизанске јединице тзв. 2. крајишке бригаде.
(Године Господње 1996, у суботу 26. октобра, кости ових мученика су извађене и на достојан начин пренете и сахрањене на Станојевића и Продановића гробљу. Ово Богоугодно дело на иницијативу надлежног свештеника, протонамесника Милорада Симића – попа Миће, учини породица пок. Бошка. Да би се ово реализовало, много су помогле све јавне институције МЗ Чечава, као и све општинске институције, где посебно истичемо МО и ОО СДС, Секцију Српског Сокола и др. Исто тако су они поступили и у каснијим сличним подухватима у овом месту.)

4-5. РАДЕ КОВАЧЕВИЋ, рођ. 1921. год. и ДРАГУТИН КОВАЧЕВИЋ, рођ. 1923. год. синови Миле, рођена браћа, из Речана код Теслића, били су обични цивили, боловали од тифуса. Тога дана и датума кроз ово село је наишла партизанска бригада под командом Богдана Кевчије, и са њима је био злогласни већ помињани Љубо Карача, коме је главни ратни реквизит био нож. Обадва ова рођена брата изнели су на постељи из куће и поред саме реке Укрине а наочиглед старих родитеља Љубо Карача их је обојицу заклао, и потом облизао крвави нож. Само пар дана после тога, а од тешких мука и жалости за закланим синовима, обадвоје њихових родитеља су поумирали.
Одмах после овога трагичног догађаја, старији брат МИРКО КОВАЧЕВИЋ, се до зуба наоружао и кренуо да освети своју болесну, трагично настрадалу браћу. Ко је год имао било какве везе са партизанима, или само мирисао на њих, он би га убио. Тако је чинио све до дана своје јуначке погибије 1946. у борби са партизанима – ОЗН-ом, када је наишао на њихову заседу у селу Ранковић код Теслића.

6. САВО ГАЧИЋ, син Тоше, брат Бошов, из Речана код Теслића, као цивил убијен је од припадника партизанских јединица под командом Б. Кевчије 1943. год. Обзиром да су се познавали од детињства, њега је Богдан лично позвао као свога комшију да дође код њега, што је овај и учинио и понео са собом „половку“ тј. пола литра ракије, да ето на неки начин домаћински почасти (команданта) Богдана. И заиста Богдан је узео то поштење и наздравио за своје здравље а за покој душе Савине (тога који му је донео ракију), потом га довео у свој штаб, свезао га, мрцварио га убадајући га ножем у леђа, а потом га ликвидирао.

7. ЂОРЂО ГОЈКОВИЋ, из Речана код Теслића, погинуо као цивил 1943. Пошао је ћерки у госте и идући преко једне стране сеоским путељком, партизани га угледали и почели се такмичити који ће га пре погодити. Дакле, служио им као жива мета и тако га убију.

0 Comments

Још нема коментара

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.