Демократија, прелетачи и папци

Почела је изборна кампања, након које ће народ изабрати демократску власт. Најбољу од свих! О демократији је ријеч!

Сократу се приписује да је, прије 2.500 година, негдје на атинском тргу, изговорио ове ријечи: „Демократија ће платити зато што ће покушати одговарати свима. Сиромашни ће хтјети иметак богатих, а демократија ће им то дати. Млади ће хтјети бити уважавани као стари, жене ће хтјети бити као мушкарци, странци ће хтјети права старосједилаца, а демократија ће им то дати. Лопови и преваранти ће хтјети важне државне функције, а демократија ће им то дати. А кад лопови и преваранти коначно демократски преузму власт, јер криминалци и злочинци теже за моћи, настаће гора тиранија него у вријеме било које монархије или олигархије.“

Неки ове визионарске ријечи приписују Сократовом ученику Платону, који у „Држави“ води дијалоге са својим учитељем. Али, није ово једина Сократова мудрост о демократији, коју никако није могао да разумије. „Како је могуће да за управљање бродом људи бирају оног ко се у пловидбу разумије, а за управљање државом оног ко сакупи највише гласова“, питао се мудрац, подсјећајући да онај који управља бродом мора „проучавати годишња доба, и небо, и звијезде, и вјетрове да би добро управљао“! Све мане демократије Сократ је сажео у питање „да ли нешто треба повјерити на чување слијепцу, или ономе ко добро види“!

Суштина Сократовог и Платоновог учења о држави сводила се на тврдњу да државом треба да управљају најбољи, они који за то имају најбоље знање и вјештину. Знање за управљање државом заснивало се на „знању о идејама“, које је, како су га разумијевали Стари Грци, на онтолошки вишем степену од обичног знања. Због тога су говорили да ауторитет владара управо проистиче из „знања о идејама“. А за Платона је опште добро била најузвишенија идеја.

У вријеме када је Платон писао своју „Државу“, античка демократија је показивала многе слабости и своје најлошије стране. Између осталог, демократија је и Сократа осудила на смрт са оптужбом да квари омладину. Због тога је Платон савјетовао филозофе да се чувају демократије као олује и говорио да је од демократије гора само анархија.

Шта би данас Сократ изговорио о нашој демократији? Да ли и данас на изборима бирамо слијепце, или оне који најбоље виде? Јесу ли на изборним листама најбољи међу нама, или само чланови политичких партија? Има ли данас у политици знања о идејама? Изгледа да нема!? То што гледамо на самом старту изборне кампање, није политика која краси демократију!

Не треба се позивати на Сократа да би се закључило да се политика коју је изњедрио демократски преврат претворила у лични и породични бизнис. Она је данас приватлук похлепних који прати траг новца и страст профита. Политичке партије су се организовале као апсолутни владари политичког простора и не дозвољавају да се поредак на политичкој сцени поремети. Исте партије и исти људи који су учествовали у историјском и ратном преврату, владају и данас. Нажалост, они имају аргумент! На сваку врсту приговора, одговориће да их је народ изабрао и да имају демократски легитимитет! Сваком свом критичару предложиће да иде на изборе и провјери колико сам вриједи.

На овом привиду заснива се легитимитет данашње власти. Зашто привиду? Зато што је народ само средство уз помоћ којег политичари, средствима манипулације и обмане, бирају сами себе! За то им служе њихове медијске структуре, њихова инсталирана ефективна моћ, њихови страни ментори и њихови домаћи и међународни трбухозборци. На тој политичкој матрици данас функционишу изборни процеси у свим транзиционим (претполитичким) друштвима. Манипулативни спектар је веома широк и стално се усавршава. У њега су укључене и државне идеологије и идеје. Тако данас Хрвати производе србофобију, Бошњаци унитаризам, Срби отцјепљење. Сви заједно користе непријатеља који ће их окупити и мржњу као погонско политичко гориво. Мржња је њихов амалгам уз помоћ којег праве своју политичку величину. У манипулативне сврхе укључени су, механизмима корупције, интелектуалци, научници, културни радници и естрада. Користи се све што допире до неуког и дезоријентисаног бирача.

Ових дана лидери владајућих политичких партија отварају путеве, мостове, болнице, школе и хидроцентрале, показујући бирачима своје резултате, који, мора се признати, представљају опште добро. То је најбоља промоција власти – легитимна, разумна и добра за успјешну изборну кампању. Али, њима то није довољно! Они имају неодољиву потребу да уз то опште добро пред којим стоје обавезно спомену своје политичке противнике као народне издајнике. Тим неконтролисаним нагоном они затрпавају своју политичку и државничку величину, погрешно вјерујући да раде легитимну политичку ствар. Уништити политичког противника по сваку цијену, је њихов политички циљ. Они заборављају да је противник у политичком плурализму неопходан и да га треба пажљиво „његовати“. Без политичког противника власт губи значај и постаје противник сама себи. Свођењем лидера опозиције на пуке издајнике, политички представници странака на власти раде добар маркетиншки посао за опозицију јер јој дају на значају и подстичу међу бирачима политички инат који би његове противнике лако могао довести на власт.

Вријеђање политичких противника, којим је почела изборна кампања, открива унакажено лице демократије. Политика не смије бити мјесто бахатих и осионих, него мјесто пристојних људи, људи спремних да чују, разумију и помогну. Вријеђање и понижавање политичких противника истовремено је и самопонижавање. Политика која жели да буде поштована, мора бити достојанствена.

Зашто опозиција не умије да говори другачије? Зашто опозиција одговара истом мјером и на исти начин? Зашто опозиција нема идеја? Зато што јој је циљ власт, а не човјек. Она прижељкује да буде иста као и њен политички противник. Бити другачији се не исплати. Зато опозиција на глупост одговара глупошћу. Слуђени бирач више не зна с ким је и за кога би могао бити.

Наша опозиција је, откад постоји, оптуживала власт за криминал. Али, кад год је опозиција долазила на власт, никога из бивше власти није процесуирала за тај исти тешки криминал! Није, јер би то онда било правило које би се сутра могло примијенити и на њену власт. Тако су наше политике варале своје гласаче: оптуживале, али нису тражиле кривични прогон. Упирале прстом у кривце, али кривце нису кажњавале.

Кад год је опозиција долазила на власт, нико из бивше власти није одговарао за криминал за који су их оптуживали. Напротив, они које су оптуживали претрчавали су у редове нове власти (прелетачи), нудећи јој свој новац и своје услуге. Тако су се наше политике пресвлачиле у владајуће рухо. На том простору су позиција и опозиција биле у чврстој коалицији. Тако се изгубила аутентичност политике и политика свела на пијацу на којој се нуди и купује најпокваренија политичка роба. Политички „папци“, тај бренд транзиционе демократије на Балкану, попуњавали су рупе у интересној конфигурацији постизборне власт! Што се није могло завршити на изборима, завршило се са „папцима“ и „прелетачима“.

Да је Сократ жив, и данас би тврдио да су најбољи они који нису у политичким партијама јер само њих не интересује власт као средство стицања личне користи, због чега су они најспособнији да чине оно што је најбоље за народ, а не само оно што је најбоље за њих.

Аутор текста је Бранко Перић.
Објављено у колумни Независних новина
Фотографија преузета са странице корени.рс

0 Comments

Још нема коментара

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.