Skip to content Skip to left sidebar Skip to footer

Čečava u pjesmi

Istoriju sela opjevali su samouki narodni pjesnici iz Čečave. Oglašavali su se obično uz neke godišnjice i u trenucima nadošlih emotivnih osjećanja. Najvičniji desetoračkom stihu bio je Bogdan (Đorđe) Perić. On je sa nevjerovatnom lakoćom umio da opjeva najobičnije zgode iz života svojih sugrađana. Pjesme je govorio „iz glave", i nije ih nigdje zapisivao. Opjevao je zgode i nezgode ljudi koji su gradili šumsku prugu, zgode i nezgode koje su se dešavale uz rakijske kotlove, na perušanjima, slavama i prilikom elektrifikacije sela…

Bogdan se svojim talentom nije razmetao. Volio je da njegove pjesme govore drugi. Velika je šteta što u svojoj blizini nije imao guslara ili sličnog „umjetnika" koji bi koristio njegov talenat. I bez toga Bogdan ostaje u sjećanju kao priznat kulturni radnik, jer je kao odbornik i ličnim učešćem pomagao rad kulturno-umjetničkog društva.
 

Božo Tomić, Čečavac koji je poslije rata odselio u Vojvodinu i danas živi u Rumi, oglasio se pjesmom o Čečavi 1976. godine povodom proslave stogodišnjice osnovne škole u ovom selu. Pronašao sam je u arhivi Mike Jotanovića. Pjesma je pisana u nostalgičnom zanosu, uz živa sjećanja o istoriji sela i veličanje nekih događaja, svojstveno egzaltaciji sličnih osjećanja. Dio pjesme za-služuje da bude objavljen.

 

OJ, ČEČAVO (Posvećeno stogodišnjici škole)


Oj Čečavo, selo moje milo, 
Mnoge li si vojske zapamtilo.

Od Turaka do ovoga rata,

Izgubilo oca, sina, brata…

Pamtiš Turke i turske begove,

Cara Franju i Švabe njegove.

Al ni jednog po nekim dobrima,

Nikad dobro nije robovima

U ropstvu se ljudi očeliče,

I lukavoj mudrosti nauče.

Stari ljudi znali su šta rade,

Ako crkvu u selu sagrade.

Ne toliko da se Bogu mole,

Nego radi otvaranja škole.

Starih ljudi sada više nema,

Učitelja Bugarskog iz Srema

Ni Zorice, ni popa Jevrema,

Ali ima škola u Čečavi,

Ona sada sto godina slavi.

Koja ptica ranije poleti,

Mnogo dalje od drugih odleti.

Čečavljani ljudi su pismeni,

Vrlo vredni i vrlo pošteni.

I čestiti ljudi domaćini,

Al ima ih dosta u tuđini.

Ipak svaki svoje selo voli,

Zahvalan je Čečavi i školi.

Od kad škola u Čečavi stoji,

Čečava se među prve broji.

Međ prvima i u ratu bila,

I ustašku prugu porušile.

U ustanku svi su složni bili,

Ali su se brzo zavadili,

Kakvu kapu i kakvu oznaku,

Da l' kokardu ili petokraku.

Kokardu su nosili četnici,

A mnogi su bili kolebljivci.

Ne bore se već nešto čekaju,

Oko kuća sve se varakaju.Blizu žena tavorili dane,Dok su došli četnici sa strane,

Da bi svoju braću namazali,

Proletere u selu poklali.

Osta ljaga i ružna i tužna,

A Čečava ni kriva ni dužna.

Još su lične računice bile,

Što pobiše tolike civile.

Sve probrane ljude, odabrane,

Da se ne zna ni sa koje strane.

Što se mnoga kuća zapalila,

Pogrešna je politika bila.

To je „neko" tako naredio, Pa ni brata nije poštedio.

0 Comments

Још нема коментара

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.