Братоубилаштво у Чечави – свједочења

Чланак преузет из специјалног издања „Погледа“ „Злочини комуниста над Србима“, издање јул 2002. године.

ВАСО ГОРИЧАНАЦ (из Чечаве код Теслића), син Видов, рођен 1882. Он је посебна, јуначка, поносна али и веома тужна прича овога села из тога времена. Погинуо је, боље рећи после страшних мука издахнуо је, септембра 1943. године. Као старији човек, био је демобилисан још на почетку Другог светског рата. Ослобођен је, дакле, активне војне службе. Био је у устанку против окупатора у овом крају 1941. године, но као што рекосмо, због старости, врло брзо отпуштен, и живео је код своје куће као цивил. Пре рата Васо је био жандар, висок преко 2 метра, врло снажна и корпулентна личност, страх и трепет за сеоске ситне криминалце, крадљивце, кокошаре и мало превише несташне ђилкоше, лоле и „бекрије“, каквих је било и овде. Једна од тих проблематичних по ред и закон особа био је и тај младић тадашњи Богдан Видовић, касније познати Кевчија. Због неких прекршаја (савременици тога доба који су још живи тврде, због ситних крађа кока, јаја и сл.) жандар Васо би га поштено избатинао, са жељом и намером да од њега изгради поштенога и карактернога човека, што је тренутно и делимично био успео (Богдан је био и у српским соколима, њихов члан; о томе постоје и фотографије). Но, заслужне батине, као поправну меру, никада није заборавио жандару Васи, иако му он није желео зло, него само да од њега направи поштена човека. Чекао је Богдан и дочекао дан Д, када је могао на веома бруталан начин да се освети овој кршној старини. Уосталом, какав му је био карактер видимо и из чињенице да је омогућио ликвидацију и свог рођенога брата Душана.

Крајем лета 1943. Кевчија је ухватио код његове куће старца Васу Горичанца, свезао га и отерао најпре у 11. дивизију, предајући га тамошњем команданту. Не налазећи на њему кривицу, било какву, због које га је могао казнити, тај командант дивизије враћа га и предаје на располагање Б. Кевчији. (У даљем тексту изостављаћемо презиме Видовић, из поштовања према свим часним и добрим Видовићима из Чечаве и околине.) Богдан је то искористио да крајем септембра 1943. на њему искали сав свој бес. Лично је, уз малу помоћ сарадника, спровео над њим заиста нечувен масакр. (Обзиром да је тада већ било мразева, јер су те године познате по јаким и раним зимама – једно јутро га је натерао да пузи уз „бандеру“, тј. гладак стуб, који је претходно ноћу полио водом, како би ујутру био што клизавији; а испод би поређао бајонете, како би мученик Васо на исте се набадао. Потом је заложио велику ватру, свезао старца Васу уз један стуб, као неки велики ражањ, и тако га пекао. Претходно му је чак ложио ватру на прсима. Пекао га је тако уз ватру док му нису очи искочиле, тј. исцуриле од велике температуре. Када је већ пао у тоталну кому, пререзали су му гркљан и испалили један метак у њега.) Тако је завршио овоземаљски живот мученика Васе, учесника Првог светског рата и старога жандармеријскога наредника Краљевине Југославије. Ту где је мученички скончао, одмах су га ту и закопали у земљу. То је било на месту зв. Црквине у Чечави, удаљеном од светог храма око један километар, северно.

На овом месту његове кости су боравиле све до 20.02.1996. године, када су наши домаћини, добри и честити Срби православни овога места, са надлежним свештеником ископали кости страдалничке Васине и на достојан начин са спроводом сахранили их у Планско гробље у Чечави, где то и припада а по православном обреду, како и приличи хришћанима православне вере. Приликом ископавања ових костију пронађен је и ланац и катанац на костима руку којима је био везан, као и велики коноп од падобрана, којим му је било везано тело и којим је он био привезан за поменуто дрво-стуб на коме су га пекли уз ватру. Овај ланац, катанац и конопац се и данас чувају код наше цркве, које све заинтересоване и све нас подсећа на та страшна и ружна времена проклетога братоубиства и страдања, за што можемо само рећи: споменуло се не повратило се.

БОШКО ИЛИЋ (из Продановића код Теслића), син Луке, рођен 1907. године, отишао у устанак 1941, четнички првоборац. Заробљен крајем јуна 1943. од партизана у пределу села Укринице и исте године јула месеца на свиреп начин убијен. Заједно са њим је заробљен и ликвидиран и један млади четник пореклом Рус АЛЕКСА НОЖИЛОВ. Обадвојицу су поубијали у непосредној близини светог храма у Чечави у једном потоку, где су и закопани у тзв. „пасију гробницу“. Њихови сродници су стављали обележје, дрвени крст, на њихове гробове, који су „нестајали“, или пак иструлели, те последњих година нису били видљиви. Пре него што су погубљена ова два јунака, над њима је обављено веома тешко садистичко иживљавање (живе су их резали ножем и тестером, живе их пекли по деловима тела нагонећи да једу сопствено месо, клештима чупали бркове и браду, телефонском жицом везивали руке, пребијали и ноге и руке и ниједној кости скоро нису поштедели целовитост, а потом заклали и бацили у један прокоп од воде ископан после кише. Ту су их само мало затрпали неким лишћем и грањем, те су пси врло брзо почели да их извлаче, разносе и једу, да би потом мало боље били загрнути земљом. Ово недело учинише партизанске јединице тзв. 2. крајишке бригаде.

(Године Господње 1996, у суботу 26. октобра, кости ових мученика су извађене и на достојан начин пренете и сахрањене на Станојевића и Продановића гробљу. Ово Богоугодно дело на иницијативу надлежног свештеника, протонамесника Милорада Симића – попа Миће, учини породица пок. Бошка. Да би се ово реализовало, много су помогле све јавне институције МЗ Чечава, као и све општинске институције, где посебно истичемо МО и ОО СДС, Секцију Српског Сокола и др. Исто тако су они поступили и у каснијим сличним подухватима у овом месту.)

РАДЕ КОВАЧЕВИЋ, рођ. 1921. год. и ДРАГУТИН КОВАЧЕВИЋ, рођ. 1923. год. синови Миле, рођена браћа, из Речана код Теслића, били су обични цивили, боловали од тифуса. Тога дана и датума кроз ово село је наишла партизанска бригада под командом Богдана Кевчије, и са њима је био злогласни већ помињани Љубо Карача, коме је главни ратни реквизит био нож. Обадва ова рођена брата изнели су на постељи из куће и поред саме реке Укрине а наочиглед старих родитеља Љубо Карача их је обојицу заклао, и потом облизао крвави нож. Само пар дана после тога, а од тешких мука и жалости за закланим синовима, обадвоје њихових родитеља су поумирали.
Одмах после овога трагичног догађаја, старији брат МИРКО КОВАЧЕВИЋ, се до зуба наоружао и кренуо да освети своју болесну, трагично настрадалу браћу. Ко је год имао било какве везе са партизанима, или само мирисао на њих, он би га убио. Тако је чинио све до дана своје јуначке погибије 1946. у борби са партизанима – ОЗН-ом, када је наишао на њихову заседу у селу Ранковић код Теслића. САВО ГАЧИЋ, син Тоше, брат Бошов, из Речана код Теслића, као цивил убијен је од припадника партизанских јединица под командом Б. Кевчије 1943. год. Обзиром да су се познавали од детињства, њега је Богдан лично позвао као свога комшију да дође код њега, што је овај и учинио и понео са собом „половку“ тј. пола литра ракије, да ето на неки начин домаћински почасти (команданта) Богдана. И заиста Богдан је узео то поштење и наздравио за своје здравље а за покој душе Савине (тога који му је донео ракију), потом га довео у свој штаб, свезао га, мрцварио га убадајући га ножем у леђа, а потом га ликвидирао.

ЂОРЂО ГОЈКОВИЋ, из Речана код Теслића, погинуо као цивил 1943. Пошао је ћерки у госте и идући преко једне стране сеоским путељком, партизани га угледали и почели се такмичити који ће га пре погодити. Дакле, служио им као жива мета и тако га убију.

СТОЈАН ИЛИЋ, рођен 1920. године, отишао у општенародни устанак 1941, погинуо 1945. у месецу фебруару. Те године био је дуго болестан од тифуса и лежао је на постељи у својој кући. Тако болеснога, припадници партизанских јединица под командом Богдана Видовића-Кевчије (мештанина из Чечаве, једнога од највећих изрода овог народа из овог краја) су га изнели из куће, прислонили уз један котар од сена и стрељали, запретивши сродницима да га не смеју одатле дизати…

БОШКО ИЛИЋ, син Луке, рођен 1907. године, отишао у устанак 1941, четнички првоборац. Заробљен крајем јуна 1943. од партизана у пределу села Укринице и исте године јула месеца на свиреп начин убијен. Заједно са њим је заробљен и ликвидиран и један млади четник пореклом Рус АЛЕКСА НОЖИЛОВ. Обадвојицу су поубијали у непосредној близини светог храма у Чечави у једном потоку, где су и закопани у тзв. „пасију гробницу“. Њихови сродници су стављали обележје, дрвени крст, на њихове гробове, који су „нестајали“, или пак иструлели, те последњих година нису били видљиви. Пре него што су погубљена ова два јунака, над њима је обављено веома тешко садистичко иживљавање (живе су их резали ножем и тестером, живе их пекли по деловима тела нагонећи да једу сопствено месо, клештима чупали бркове и браду, телефонском жицом везивали руке, пребијали и ноге и руке и ниједној кости скоро нису поштедели целовитост, а потом заклали и бацили у један прокоп од воде ископан после кише. Ту су их само мало затрпали неким лишћем и грањем, те су пси врло брзо почели да их извлаче, разносе и једу, да би потом мало боље били загрнути земљом.) Ово недело учинише партизанске јединице тзв. 2. крајишке бригаде.
(Године Господње 1996, у суботу 26. октобра, кости ових мученика су извађене и на достојан начин пренете и сахрањене на Станојевића и Продановића гробљу. Ово Богоугодно дело на иницијативу надлежног свештеника, протонамесника Милорада Симића – попа Миће, учини породица пок. Бошка. Да би се ово реализовало, много су помогле све јавне институције МЗ Чечава, као и све општинске институције, где посебно истичемо МО и ОО СДС, Секцију Српског Сокола и др. Исто тако су они поступили и у каснијим сличним подухватима у овом месту.)

ЈОВАН ЛАЗИЋ, син Симеуна, рођен 1911. године, симпатизер четнички, због слабог здравља није био ни у каквој војсци. Септембра 1944. партизани га у пролазу угледају и потерају, он почне бежати и они га стрељају.

РАДОВАН ПРОДАНОВИЋ, син Петра, рођен 1898. године. Није био ни у једној војсци, но партизани му то нису могли опростити, те га у јануару 1943. године убију.

ЂОРЂО ПАЈУНОВИЋ, син Глигора, рођен 1909. године. Није био доброг здравља, на психичкој бази доста оронуо, али четници су га мобилисали 1944. године, због чега он одмах после тога исте године изврши самоубиство у месту Тисовац-Чечава.

МИЛКА ПАЈУНОВИЋ, жена Глигора, мајка поменутог Ђорђе, рођена 1892. године. У децембру 1944. године погинула од партизана, иако је била њихова сарадница. Бранила је кућу једнога свога комшије од партизана да је не запале, они су онда пуцали у њу и убили је.

У засеоку Савковићи страдао је велики број домаћина, махом младих људи, углавном комшија, сродника, пријатеља, рођака итд. злогласног Богдана Видовића-Кевчије, који је био управо из овога засеока.

Од страдалника из овога места су следећи:
ГАВРИЛ САВКОВИЋ, рођен 1922, погинуо у Теслићу 1944. од усташа.
МИЛАН САВКОВИЋ, рођен 1920, погинуо 1943. у Чечави од партизана. ЈЕВТО САВОВИЋ, рођен 1922, умро у Аустралији у емиграцији.
ВАСИКА САВКОВИЋ, рођен 1922, погинуо 1945. од партизана. Заклао га један од најкрволочнијих кољача из Кевчиних јединица Љубо Карача. Овај зликовац је пресекао још многа српска грла у овоме месту.
СЛОБОДАН САВКОВИЋ, рођен 1924, погинуо 1945. од партизана. Убили га приликом бекства.
СТОЈАН ЛАЗИЋ, рођен 1921, погинуо 1944. од партизана.
МИЛУТИН САВКОВИЋ, рођен 1922. Заклао га партизан Љубо Карача, припадник тзв. 19. крајишке бригаде 1945. године, истога дана када и већ поменутога Васику.
Овај крвник истога дана заклао је још у овом месту, са већ поменутима, и ове:
БОГДАН САВКОВИЋ, рођен 1922. године.
СТОЈАН САВКОВИЋ, рођен 1919. године, син Лукин. Такође од партизанске руке још су овде пали 1945 године и
БОШКО ЂУКИЋ, рођ. 1922. године,
ДУШАН ВИДОВИЋ, рођен 1920. године.

Као што већ рекосмо, сви поменути у Савковићима погинули су од партизана крајишких бригада и партизана под командом Богдана Видовића-Кевчије, међу којима је био велики број муслимана из тешањског краја.

Из википедије: Погледи су часопис који је основан 1982. као лист студената крагујевачког универзитета. Залагали су се за укидање Закона о заштити имена и дијела Јосипа Броза Тита, обнову вишестраначког система, људских права и слобода, а од краја 1989. и за рехабилитацију четничког покрета и Драже Михаиловића, као и за обнову парламентарне монархије. Часопис је излазио до 2005. а објављено је 268 бројева.