Skip to content Skip to left sidebar Skip to footer

Историја и географија

Први писани трагови

Чечава се први пут у писаним изворима спомиње у Повељи бана Стјепана и брата му Владислава (Котроманићи), којом они награђују кнеза Гргура Стипановића, дајући му у баштину пет села у тадашњој области Усора: „прво, Чеч’ву, друга Хр’стуш, Третије Уненовшићи Ускрш’, Д. Воловић’, е, Модрич’ за његову вирну службу“. Наводно, кнез Гргур је био отпремљен испред босанске властеле да од „бурског“ (биће: угарског) краља доведе заручницу бану Стефану.

Година Повеље је спорна и могу се наћи двије различите године. Петар Богуновић и Бранко Перић и многи други аутори наводе 1323. годину, међутим нека новија истраживања Повељу смијештају 1329/30 годину.

Средњи вијек: Надгробне камене плоче у Станојевића гробљу

Једна легенда из чечавског краја може се довести у везу са овим историјским извором. У засеоку Плане, источно од брда Груаљ (543 м), налази се нешто нижи вис који народ зове Краљичино брдо (на неким војним картама стоји: Краљичино гувно). Вис Краљичино брдо данас су њиве и кућиште Никифора Јотановића. Сјевероисточном страном опасује га шума па је очигледно врх брда некада искрчен. На њему је раскрсница старих караванских путева који се рачвају на четири стране: Ступљански пут за Ступу и Осредак, пут преко Миладића брда за Чечаву, Поповски пут за Кулаше и пут преко Груаља за Г. Вијачане и Шњеготину. Са брда пуца видик на све стране. Кажу да се за добре видљивости видио пламен рафинеријске бакље у Броду.

Према предању на том вису је у давна времена дочекана босанска краљица са сватовима. Свештеник Стојан Станковић овако је забиљежио причу о Краљичином гувну у Љетопису парохије чечавске: „Читао сам у неком часопису (сад се не сјећам којем) следеће:

Кад се женио Бан, послао је свог војводу (ваљда Гргура) да му доведе „невјесту“ а као протууслугу за то дао му је „на уживање“ село Чечаву у области Усорској. Уживалац Чечаве (ваљда Гргур) позвао је Баницу (по народном: Краљицу) у госте те је наредио да се на највишем вису у Чечави исијече шума у облику гувна (армана) да са тог мјеста Баница види своју бановину. По имену „Краљица“ то мјесто се назва „Краљичино гувно“ — а са њега се види све до Саве. Лијево и десно отвара се један ан хоризонт докле год очи виде.

– Свештеник Стојан Станковић

Свештеник Станковић не помиње краљичино име. У причама мјештана спомиње се „краљица Јерина“. Зна се да је бан Стјепан 1323. године склопио брак са Јелисаветом, кћерком Кујевског војводе Казимира, која је била рођака угарске краљице Стефаније и живјела на њеном двору. Приликом проласка њених сватова из Угарске за Босну сасвим је могуће да је краљица, идући најкраћим путем, стигла и на поменуто брдо.

Када је и како Чечава добила име почетком 14. вијека, није поуздано објашњено. Историјски период од почетка 14. до почетка 19. вијека остаје нерасвијетљен. На подручју Чечаве нема писаних трагова цивилизације у том периоду. Вјерује се да је крајем 17. вијека (тачније 1690. године) у периоду велике сеобе Срба пред најездом Турака и становништво Чечаве кренуло на сјевер. Постоје провјерени историјски подаци да је народ усорског краја те године преселио на подручје данашње Славоније. Тако су калуђери манастира Ступље и Липље доспјели 1691. године у манастир Ораховицу код Славонске Пожеге. Постоји мишљење да су калуђери из манастира Ступље, идући преко Комушанских брда, дошли у Чечаву (Јаворову), гдје су се састали са калуђерима из Липља, који су у Чечаву дошли преко Шњеготине, одакле су заједно преко Крњина и даље низ ток Укрине, крај Детлака, гдје је такође био манастир, избили на Саву и прешли у Славонију. Са њима је по свој прилици отишло и становништво Чечаве. То потврђује чињеница да се код Славонске Пожеге, на обронцима Псуња, и данас налазе српска села Чечавац и Чечавски Вучјак. Дио становништва из Чечаве остао је приликом сеобе на десној обали Саве код Брода, гдје и данас постоје породице са презименом „Чечавац“. Археолог Ђуро Баслер тврди да су ове породице поријеклом из села Чечаве код Теслића. Др Миленко С. Филиповић у свом путописном биљежењу из 1938. године спомиње село Чечавци у насељу Грк код Босанског Брода, што потврђује тезу о расељавању Чечаве услед ратних страдања.

Да ли су се неке породице Чечаваца вратиле у 18. вијеку на стара огњишта или су село населили нови прогнаници и бјегунци, тешко је рећи. Имајући у виду начин и услове живота у то вријеме тешко је претпоставити да су постојали озбиљни разлози за враћање. У називу села постоји коријен илирско — арбанашке ријечи „Чеч“, који значи тјеснац — кланац, узак пролаз. И данас у Чечави постоји више локалитета који носе назив „кланац“ па је највјероватније село тако и добило име.

Поуздани подаци о животу на просторима Чечаве датирају од доласка у село свештеника Стојана Станковића званог „Шпица“ почетком 19. вијека. Није тачно утврђено када је поп Стојан дошао у Чечаву али је на једном надгробном крсту остао траг да је „посвећен за јереја године 1828. јуна 29.“ Једини писани документ који садржи податке о Чечави у 19. вијеку и почетком 20. вијека јесте „Љетопис парохије Чечавске“, чије је писање започео потомак из његове лозе свештеник Стојан Ђ. Станковић 1933. године. Његово свједочење даје драгоцјене податке о духовном развоју села кроз читав један вијек.

Географски положај

Чечава заузима сјевероисточни дио теслићке општине. Простире се на обронцима планине Јаворова и лежи у сливу ријеке Мале Укрине. Др Миленко С. Филиповић записује: „Високо по косама и странама у лакту који чини ријека Мала Укрина раштркане су „паланке“ села Чечаве, једног од ретких босанских села чије је постојање документарно осведочено за средњи вијек.“

Површина села износи 78.070.597 т2 (7.807 хектара). Граничи се са селима прњаворске општине: Горњим Вијачанима и Кулашима, на сјеверозападу, са селима добојске општине Осрецима, Љебом и Станарима на сјевероистоку, селима теслићке општине Растушом, Укриницом и Осивицом на истоку, Ронковићем и Прибинићом на југу и Шњеготином Горњом на западу.

Граница села иде од дванаестог километра (ушће ријеке Осивице у Малу Укрину) у правцу југозапада брдом Недића вис до Тисовца, преко Алијине и Брезине косе до Миљковца. Од виса Миљковац граница скреће према сјеверозападу преко виса Ровови и Мала Храстовача и избија на Липову Главу. Са Липове Главе граница скреће према сјеверу на брдо Богданицу, па преко Крешталовца избија на Шабанову главицу. Са Шабанове главице граница иде према сјевероистоку на Вучиће баре и преко брда Пушкарница избија на брдо Груаљ. Са Груаља граница се спушта Краљичиним брдом на Ступљански пут и избија на велике Виноградине и Прокоп, а затим брдима Великом и Малом Болобановицом избија на источну коту 249. Даље граница скреће у правцу југоистока до ријеке Мале Укрине и иде њеним током до дванаестог километра.

Административни центар села је у сливу потока Чечавице у Малу Укрину. У центру се налази осмогодишња школа са стамбеном зградом за наставнике, амбуланта, пошта, ветеринарска станица, неколико продавница и кафана, дискотека и два фризерска салона.

Поглед на центар села из правца Растуше.

Село је смјештено на једином транзитном путу који повезује Теслић са Добојом и Прњавором. У вријеме рата 1992/93. преко Чечаве је ишла једина путна веза Теслића са Добојом и коридором за Србију. До рата, пут је од Теслића био асфалтиран до шеснаестог километра (до засеока Савковићи) а спојен асфралтом читавим током тек након рата.

Локални путеви повезују засеоке Плане, Горњу Чечаву, Петковиће и Продановиће.

Текст преузет из књиге ”Чечава – село у Републици Српској” аутора Бранка Перића.

Морфологија насеља

У морфолошком смислу подручје Чечаве је изграђено од средње високих брда и обронака граничних планина. На југозападу протежу се сјевероисточни обронци планине Борја – Јаворова са врховима Липова глава 520 м и Брестовац 605 м.

Облици рељефа чечавског подручја су набрана брда са заобљеним, рјеђе оштријим купама, испресијецана ријечним и поточним долинама. Терен је ђелимично покривен шумом, углавном листопадном, а мање црногорицом. Хумусни слој је танак, а мјестимично и изостаје. Дуж ријечних и поточних долина налазе се мање равнице и благо заталасани дијелови, изграђени од млађих седимената неогена и алувијалних наноса. Најзначајнији је неогени базен уз Малу Укрину.

Клима је умјерено континентална са климатским условима карактеристичним за Крајину, која се одликује не одвише великим температурним скоковима.

Средња годишња температура креће се око 10 С°, максимална 39,5 С° а минимална -32,8 С°. У току године падне 1057 тт падавина. Према ружи вјетрова карактеристичне су тзв. тишине на које отпада 58% свих дана у години. Погодни климатски услови налазе се уз потоке и рјечице. Подручје села одводњава Мала Укрина, која настаје од Црне и Бијеле ријеке. Црна долази са југозапада, а Бијела са сјеверозапада (испод Груаља). Састају се на Саставцима и чине Малу Укрину, која тече на исток 6,5 км, а затим скреће на сјевер, пролазећи кроз главно насеље. У дужини тока око 24 км улива се у Велику Укрину код насеља Кулаши. Хидрографска мрежа подручја најчешће има бујичан карактер. Брзо се напуни водом, због јаке ерозије се замути и брзо отиче. Корито Мале Укрине је нерегулисано и због тога вода плави околину. Протицање количине воде није посматрано, па нема података о минимуму и максимуму протока.

Цјелокупна територија села налази се у Крајишкој серпентинској зони која је носилац магнезитске и хромитске минерализације у Крајини. Зона се протеже око 300 км, генералног правца пружања линијом Нови Град – Костајница на сјеверозападу, до линије Рудо – Зворник на истоку.

Унутар босанске серпентинске зоне налази се магнезитоносни рејон Теслића, који се дијели у четири сектора: јужни у сливу ријеке Блатнице, југоисточни у сливовима Црне и Бијеле ријеке – десних притока Велике Усоре, сјеверни у простору ријека Осивице и Мале Укрине и сјеверозападни у сливовима Мале и Велике Укрине (Црна и Бијела ријека и Јаворова, те рјечице Лукавац и Богданица).

Текст преузет из књиге ”Чечава – село у Републици Српској” аутора Бранка Перића.