Историја и географија

Први писани трагови

Чечава се први пут у писаним изворима спомиње 1323. године у Повељи бана Стјепана и брата му Владислава (Котроманићи), којом они награђују кнеза Гргура Стипановића, дајући му у баштину пет села у тадашњој области Усора: „прво, Чеч’ву, друга Хр’стуш, Третије Уненовшићи Ускрш’, Д. Воловић’, е, Модрич’ за његову вирну службу“. Наводно, кнез Гргур је био отпремљен испред босанске властеле да од „бурског“ (биће: угарског) краља доведе заручницу бану Стефану.

Једна легенда из чечавског краја може се довести у везу са овим историјским извором. У засеоку Плане, источно од брда Груаљ (543 м), налази се нешто нижи вис који народ зове Краљичино брдо (на неким војним картама стоји: Краљичино гувно). Вис Краљичино брдо данас су њиве и кућиште Никифора Јотановића. Сјевероисточном страном опасује га шума па је очигледно врх брда некада искрчен. На њему је раскрсница старих караванских путева који се рачвају на четири стране: Ступљански пут за Ступу и Осредак, пут преко Миладића брда за Чечаву, Поповски пут за Кулаше и пут преко Груаља за Г. Вијачане и Шњеготину. Са брда пуца видик на све стране. Кажу да се за добре видљивости видио пламен рафинеријске бакље у Броду.

Према предању на том вису је у давна времена дочекана босанска краљица са сватовима. Свештеник Стојан Станковић овако је забиљежио причу о Краљичином гувну у Љетопису парохије чечавске: „Читао сам у неком часопису (сад се не сјећам којем) следеће:

Кад се женио Бан, послао је свог војводу (ваљда Гргура) да му доведе „невјесту“ а као протууслугу за то дао му је „на уживање“ село Чечаву у области Усорској. Уживалац Чечаве (ваљда Гргур) позвао је Баницу (по народном: Краљицу) у госте те је наредио да се на највишем вису у Чечави исијече шума у облику гувна (армана) да са тог мјеста Баница види своју бановину. По имену „Краљица“ то мјесто се назва „Краљичино гувно“ — а са њега се види све до Саве. Лијево и десно отвара се један ан хоризонт докле год очи виде.

Свештеник Станковић не помиње краљичино име. У причама мјештана спомиње се „краљица Јерина“. Зна се да је бан Стјепан 1323. године склопио брак са Јелисаветом, кћерком Кујевског војводе Казимира, која је била рођака угарске краљице Стефаније и живјела на њеном двору. Приликом проласка њених сватова из Угарске за Босну сасвим је могуће да је краљица, идући најкраћим путем, стигла и на поменуто брдо.

Када је и како Чечава добила име почетком 14. вијека, није поуздано објашњено. Историјски период од почетка 14. до почетка 19. вијека остаје нерасвијетљен. На подручју Чечаве нема писаних трагова цивилизације у том периоду. Вјерује се да је крајем 17. вијека (тачније 1690. године) у периоду велике сеобе Срба пред најездом Турака и становништво Чечаве кренуло на сјевер. Постоје провјерени историјски подаци да је народ усорског краја те године преселио на подручје данашње Славоније. Тако су калуђери манастира Ступље и Липље доспјели 1691. године у манастир Ораховицу код Славонске Пожеге. Постоји мишљење да су калуђери из манастира Ступље, идући преко Комушанских брда, дошли у Чечаву (Јаворову), гђе су се састали са калуђерима из Липља, који су у Чечаву дошли преко Шњеготине, одакле су заједно преко Крњина и даље низ ток Укрине, крај Детлака, гђе је такође био манастир, избили на Саву и прешли у Славонију. Са њима је по свој прилици отишло и становништво Чечаве. То потврђује чињеница да се код Славонске Пожеге, на обронцима Псуња, и данас налазе српска села Чечавац и Чечавски Вучјак. Дио становништва из Чечаве остао је приликом сеобе на десној обали Саве код Брода, гђе и данас постоје породице са презименом „Чечавац“. Археолог Ђуро Баслер тврди да су ове породице поријеклом из села Чечаве код Теслића. Др Миленко С. Филиповић у свом путописном биљежењу из 1938. године спомиње село Чечавци у насељу Грк код Босанског Брода, што потврђује тезу о расељавању Чечаве услед ратних страдања.

Да ли су се неке породице Чечаваца вратиле у 18. вијеку на стара огњишта или су село населили нови прогнаници и бјегунци, тешко је рећи. Имајући у виду начин и услове живота у то вријеме тешко је претпоставити да су постојали озбиљни разлози за враћање. У називу села постоји коријен илирско — арбанашке ријечи „Чеч“, који значи тјеснац — кланац, узак пролаз. И данас у Чечави постоји више локалитета који носе назив „кланац“ па је највјероватније село тако и добило име.

Поуздани подаци о животу на просторима Чечаве датирају од доласка у село свештеника Стојана Станковића званог „Шпица“ почетком 19. вијека. Није тачно утврђено када је поп Стојан дошао у Чечаву али је на једном надгробном крсту остао траг да је „посвећен за јереја године 1828. јуна 29.“ Једини писани документ који садржи податке о Чечави у 19. вијеку и почетком 20. вијека јесте „Љетопис парохије Чечавске“, чије је писање започео потомак из његове лозе свештеник Стојан Ђ. Станковић 1933. године. Његово свједочење даје драгоцјене податке о духовном развоју села кроз читав један вијек.

Географски положај

Чечава заузима сјевероисточни дио теслићке општине. Простире се на обронцима планине Јаворова и лежи у сливу ријеке Мале Укрине. Др Миленко С. Филиповић записује: „Високо по косама и странама у лакту који чини ријека Мала Укрина раштркане су „паланке“ села Чечаве, једног од ретких босанских села чије је постојање документарно осведочено за средњи вијек.“

Површина села износи 78.070.597 т2 (7.807 хектара). Граничи се са селима прњаворске општине: Горњим Вијачанима и Кулашима, на сјеверозападу, са селима добојске општине Осрецима, Љебом и Станарима на сјевероистоку, селима теслићке општине Растушом, Укриницом и Осивицом на истоку, Ронковићем и Прибинићом на југу и Шњеготином Горњом на западу.

Граница села иде од дванаестог километра (ушће ријеке Осивице у Малу Укрину) у правцу југозапада брдом Недића вис до Тисовца, преко Алијине и Брезине косе до Миљковца. Од виса Миљковац граница скреће према сјеверозападу преко виса Ровови и Мала Храстовача и избија на Липову Главу. Са Липове Главе граница скреће према сјеверу на брдо Богданицу, па преко Крешталовца избија на Шабанову главицу. Са Шабанове главице граница иде према сјевероистоку на Вучиће баре и преко брда Пушкарница избија на брдо Груаљ. Са Груаља граница се спушта Краљичиним брдом на Ступљански пут и избија на велике Виноградине и Прокоп, а затим брдима Великом и Малом Болобановицом избија на источну коту 249. Даље граница скреће у правцу југоистока до ријеке Мале Укрине и иде њеним током до дванаестог километра.

Административни центар села је у сливу потока Чечавице у Малу Укрину. У центру се налази осмогодишња школа са стамбеном зградом за наставнике, амбуланта, пошта, ветеринарска станица, неколико продавница и кафана, дискотека и два фризерска салона.

Село је смјештено на једином транзитном путу који повезује Теслић са Добојом и Прњавором. У вријеме рата 1992/93. преко Чечаве је ишла једина путна веза Теслића са Добојом и коридором за Србију. До рата, пут је од Теслића био асфалтиран до шеснаестог километра (до засеока Савковићи) а спојен асфралтом читавим током тек након рата.

Локални путеви повезују засеоке Плане, Горњу Чечаву, Петковиће и Продановиће.