Šišanje na nulu kao protest u tehničkoj školi

Mogao bih opisati mnoge lijepe uspomene iz bezbrižnih dana za vrijeme pohađanja tehničke škole u Doboju, ali to bi ovu priču napravilo predugačkom. Ipak, jednu uspomenu ne mogu preskočiti. Mehaniku nam je u trećem razredu predavao Pero Bukejlović, inženjer koji je radio u fabrici kompresora „Trudbenik“ u Doboju. On je bio malo čudan čovjek. Kod njega smo uvijek imali duple časove, kako bi on rjeđe morao dolaziti u školu. Uveo je stroga pravila ponašanja i svaki put bi 15tak minuta prvog časa potrošio da provjeri da li se svi pridržavaju njegovih propisa. Prvo bi prozvao redara, a onda počeo s pitanjima. „Jesu li svi vezali pertle na cipelama kako treba?“ Nije smio svako vezati po svojoj navici, već tačno onako kako je on propisao. Zatim: „Jesu li svi počešljani kako treba?“ Propis je bio da kosa ne smije biti duža od 5 centimetara, da razdjeljak mora biti na desnoj strani i da se kosa češlja s desna na lijevo. Odgovor je skoro uvijek bio: „Jesu druže profesore, svi osim Tonija“. Mada se to stalno ponavljalo, Pero bi uvijek pitao: „A zašto Toni nije počešljan kako treba?“ Toni bi se javio: „Druže profesore, kako god se ja počešljam, moja kosa se vrati u prvobitni položaj.“ Toni je imao oštru kosu koja se nije dala zakrenuti ni na jednu stranu. Onda bi redar dobio zadatak da Tonija počešlja. To je bilo da se upišaš od smijeha, ali mi se nismo smjeli smijati jer je Pero bio strog – ko se nasmije, leti van iz učionice! Ako bi Pero posumnjao da je nečija kosa predugačka, redar bi morao da mjeri dužinu lenjirom. Bilo je još propisa, ne sjećam se više svih.

Jednog dana ja predložim nekolicini drugova da se mi ošišamo na nulu, pa da vidimo šta će onda Pero reći. Svi su to oduševljeno prihvatili. Toni je imao mehaničku mašinicu za šišanje i pred idući Perin dolazak mi smo se na velikom odmoru skupili iza zgrade da sprovedemo plan u djelo. Međutim, većina se pokolebala i odustala od šišanja, uključujući i Tonija; na kraju je samo Bego Mehić iz Maglaja ošišao mene, a ja njega. Čista nula, nisi mogao dlaku ni pincetom uhvatiti!

Pero dolazi na čas i počinje redovna procedura. Kod pitanja da li su svi počešljani kako treba, redar odgovara: „Druže profesore, jesu svi osim Tonija, Bege i Milovana.“ Pero se malo trzne; Tonija je očekivao, ali otkud sada još dvojica? Pero nije gledao u nas; dok bi redar podnosio raport, on bi gledao u svoje papire sjedeći za stolom, pa bi tek na kraju izvještaja ustao i prošetao između redova da provjeri da li je redar rekao istinu. Ni tada nije podigao pogled, samo je upitao redara: „Zašto Bego i Milovan nisu počešljani kako treba?“ Redar je odgovorio: „Druže profesore, kod njih dvojice nema šta da se češlja, oni su ošišani na nulu.“
Na ovaj trenutak smo čekali! Pero skoči na noge, presiječe nas svojim oštrim pogledom pa povišenim glasom upita: „ A ko je vama dvojici dozvolio da se ošišate na nulu?“ Ja sam na to pitanje imao spreman odgovor: „Druže profesore, Vi ste rekli da kosa ne smije biti duža od 5 centimetara, ali niste nikad spomenuli donju granicu. Nula je manje od 5 centimetara.“ Ja sam u sebi likovao: tu sam te čekao, šta ćeš sad?

Na žalost, Pero je imao bolje adute. Izveo me pred tablu da odgovaram i postavljao pitanja i zadatke na koje ja nisam imao odgovore. Dao mi je jedinicu – prvu i jedinu u cijelom mom školovanju! Na kraju godine sam jedva izvukao trojku u svjedočanstvu.

Ta naša akcija je imala odjeka – pisale su i novine (Glas Komuna) i čulo se na Radio Doboju da su se dva učenika u tehničkoj školi u znak protesta ošišala na nulu. Tada su se tako šišali (protiv svoje volje) samo vojnici na početku služenja vojnog roka, i kriminalci u zatvorima. Da li je Bego zbog toga doživio neprijatnosti, ne znam, ali ja sam se već idućeg dana pokajao što sam se tako ošišao. Nisam ni mislio na to kako će moja okolina na to reagovati. Stric i strina su se čudili, kao i drugi poznanici, ali to je još bilo podnošljivo.

U to vrijeme sam se družio s jednom djevojkom iz Modriče, koja je vozarila – svakog dana je vozom dolazila u školu i vraćala sa kući. Nije to bila neka jaka veza – držali smo se za ruke kad smo šetali, bilo je i poljubaca u pogodnim situacijama, ali sve je to još bilo čedno… Ja sam je idućeg dana sačekao i čim me je ugledala, uzviknula je: „ O crni Milovane, šta to uradi od sebe!“ Htio sam da joj detaljno sve ispričam, ali ona se žurila. Na pitanje da li ćemo se vidjeti poslije nastave odgovorila je da nema vremena, mora požuriti kući…

Tek tada sam shvatio koje ću posljedice zbog te akcije morati podnijeti. Ona nije željela biti viđena sa mnom u javnosti, bilo ju je stid… Postalo mi je jasno da na druženje s djevojkama ne trebam ni pomišljati dok mi kosa ne poraste na normalnu dužinu. Tako je i bilo – a to je potrajalo nekih 5 do 6 mjeseci.

Jednom sam ipak s tom kratkom kosom doživio i nešto što je išlo u moju korist. Otputovao sam vozom u Beograd da kupim teleobjektiv i makro-prstenove za moj fotoaparat marke „Zenit“. Fotoaparat sam kupio u robnoj kući „Beograd“ u Doboju, ali oni nisu imali nikakve dodatke. Šetao sam do mraka po Beogradu i oko 21 sat došao na željezničku stanicu. Voz za Sarajevo je već stajao na peronu, a polazak je bio tek oko 22 sata. Ja uđem u jedan prazan kupe, i pošto sam ujutro rano ustao i cijeli dan hodao, umor me savlada i ja se ispružim na klupi s desne strane, stavim aktovku-tašnu pored mene i desnu ruku na nju, i tako zaspim. U neko doba probudi me kondukter da provjeri voznu kartu. Upitam ga gdje smo, jer voz je stajao, a on odgovori: „U Vrpolju.“ Ispratim ga pogledom i vidim da u hodniku ljudi stoje, a u mom kupeu samo ja – klupa s lijeve strane prazna. Ustao bih i ja da je samo jedna osoba ušla u kupe, ali očito niko nije htio da sjedi u kupeu pored nekog ko je ošišan na nulu. Sigurno su mislili da sam tek otpušten iz zatvora, možda neki opasan tip… Htjedoh ustati i reći ljudima koji su stajali da mogu ući i sjesti, da ja ne ujedam – ali se ipak predomislih. Toliko sam toga otrpio zbog šišanja na nulu – ako me se boje, neka, sami su krivi! Izlazeći u Doboju u ranu zoru trudio sam se da izgledam ozbiljno i da hodam kao gospodin. Ljudi u hodniku su mi se sklanjali s puta i s nevjericom me kradom posmatrali. Da je osvjetljenje bilo jače i da su ljudi vidjeli da sam ja u stvari jedan žgoljavi dječak od nepunih 18 godina, reakcije bi možda bile drugačije. Pod okriljem mraka i prigušenog svjetla, nisu me mogli tako brzo procijeniti.

Nisam imao ni punih 25 godina kad me je kosa počela napuštati. Danas se šišam samo na nulu, i to svakih 15-tak dana, jer s to malo kose što mi je ostalo izgledam baš ružno i samom sebi. Takva „frizura“ nije više ništa neobično – na ulici vidim često i mlađe ljude ošišane na nulu. Ali, 1975. godine ja sam na korzu u Doboju bio izuzetak.