Моја музичка метаморфоза

Ја сам по занимању машински инжењер и волим своју професију. Волио бих и да сам постао музичар, али то ме је, на сву срећу, заобишло. Само је мали број музичара успјешан – већина не живи од тога, већ мора да на неки други начин зарађује за живот. Мој син је волио свирку једног холандског гитаристе (Јулиан Сас) па смо два пута ишли на његове концерте. Он је у то вријеме дању радио у Икеа-складишту, мада је већ био снимио 8 албума.

Мој први сусрет са музиком, којег се још увијек добро сјећам, је био збор код цркве у Горњој Чечави, мислим да је то било за малу Госпу 1963. године. Момци и дјевојке – а и понеко старији – су играли у колу, да се земља тресла од удараца њихових ногу. Шаргија трешти, свирале фућкају, а шаргијаш пјева: „Суво дрво изгорело, а пепела нема, жена ми се породила, а дјетета нема!“ Не знам зашто сам ту пјесму запамтио – ваљда зато што је ишла уз музику која ми се – за разлику од пјевања – јако допала. Много сам желио да научим свирати неки инструмент, али отац је био немилосрдан: „Каква музика, нема ту хљеба – држи се ти књиге, или учи неки честит занат. Боље је бити брицо него музичар!“

Годину-двије касније отац је купио радио; марка „Orion“, трошио је двије батерија од 4,5 Волти, и само га је он укључивао и искључивао. Недјељом се ујутро слушала „Емисија за село“, навече вијести на Радио-Београду и Радио-Сарајеву, а понекад и Глас Америке (сјећам се и имена спикера: Грга Златопер). Слушали смо и народну музику, а и босанске севдалинке (Лепа Лукић, Беба Селимовић, …). Пјевање ме није много занимало, али сам много волио музику.
Кад сам из Чечаве отишао у Добој у средњу школу, упознао сам и другу врсту музике која се код куће није слушала: rock и blues. Звуци електричне гитаре и оргуља су ми се посебно допадали (Hammond-оргуље су у то вријеме биле јако популарне, свака rock-група је имала клавијатуристу). Волио сам пјесме у којим су постојале мелодичне соло-дионице на бар једном од ова два инструмента.

У Машинској техничкој школи у Добоју пред крај другог разреда очарало ме је још нешто што је уско везано с музиком: плес. У једној учионици старе школске зграде ученици четвртог разреда су организовали игранку. Не знам како сам се ја ту нашао – да ли ме је неко позвао, или сам дошао из пуке радозналости, не сјећам се више. На почетку су се на грамофону вртиле углавном рокерске пјесме. И ја сам с другима скакутао и глупирао се – било је забавно!

Онда су промијенили стил и почели свирати њежну музику. Скакање је престало, постепено су се формирали парови који су се лагано вртили у круг, као у неком успореном филму. Ја сам стајао по страни и све то посматрао – први пут у животу, без икаквог искуства. Послије двије-три пјесме приђе ми дјевојка једног ученика из четвртог разреда којег сам познавао; он је с неким нешто причао па је она тражила партнера за плес. „Ходи да плешемо“, рекла је и узела ме за руку. „Не знам ја да плешем,“ рекао сам уплашено и стидљиво. „Не треба ту ништа посебно знати – само се приљубиш уз партнера и благо се њишеш у ритму музике! Само прати моје покрете и видјећеш да није тешко.“ Прије него што сам стигао ишта рећи довукла ме је до средине простора за плес, узела моје руке и ставила их себи око струка, своје руке ставила на моја рамена, и почела да ме води. Из звучника се чула пјесма „Сањам“ од групе Индекси, код које су ми се и музика и пјевање допадали, а посебно гитара Слободана-Боде Ковачевића, која ми је већ била позната. То је за мене било стварно као сан – као да сам ушао у неки врт препун прелијепог цвијећа и опојних мириса. Лице те дјевојке (чије име ни тада нисам знао – али и данас се добро сјећам како је изгледала) било је тик уз моје лице; осјећао сам додир њених груди на мојим прсима и мирис њеног парфема. У почетку сам се кретао неспретно, али она се није дала збунити; стрпљиво и упорно водила ме даље, и мало-по-мало, ја сам ухватио корак с њом и осјетио да је и њој било лакше, јер није више морала да ме вуче. Већ у другој пјесми кретали смо се синхронизовано, лагани као два листа што се њишу на благом повјетарцу.

Како је изненада дошла, тако је нагло и отишла: примијетила је да је њен момак престао причати и посматрао нас стојећи сам, па је на крају пјесме рекла: „Ето, видиш да није било тешко, брзо си се уходао. Сад трзни неку другу цуру на плес!“ Затим се окренула и отишла свом момку. Да нисам знао да има момка, смртно бих се био заљубио у ту дјевојку. Била је врло лијепа и згодна – није ишла у техничку школу, иначе бих је знао, јер међу техничарима је било мало дјевојака (у мом разреду само три). Кад сам дошао себи, схватио сам да је она са мном плесала из сажаљења: смиловала се кад ме је видјела како стојим ту са стране, усамљен и изгубљен, као шака јада, не знајући ни откуд сам ту, ни шта да радим са собом…

Те вечери се нисам усудио да приђем некој другој дјевојци и позовем је на плес. Осим тога, превише сам био очаран тим доживљајем и нисам хтио ничим да га кварим. Требало ми је мало времена да то сварим. Мислим да те ноћи нисам ока склопио. Тај први плес ми се дубље урезао у сјећање него и први пољубац и први секс! Музика има чаробну моћ…Од тада сам се почео више интересовати за музику.

Мој стриц, код кога сам становао, имао је комбинацију радија и грамофона. Он и стрина су радили до 15 сати, а њихових двоје дјеце су били до тада у обданишту. По повратку из школе ја сам у стану био пар сати сам, па сам могао на грамофону слушати музику да ником не сметам. Почео сам штедити новац и куповати грамофонске плоче.
Прва плоча коју сам купио је била од групе „Slade“ (пјесма „Far far away“). Ја тада нисам разумио ни ријечи енглеског језика, али пошто ми текстови и пјевање свакако нису били много битни, то ми није сметало. Од домаћих група прво сам купио сингл-плочу групе „Смак“ (пјесма „Улазак у харем“) – опет због соло-гитаре Радомира Михајловића Точка. Слиједили су „Бијело Дугме“, „Time“ и Дадо Топић, „Корни Група“… Од страних, „Santana“, „Deep Purple“, „Queem“…

Омотнице мојих првих грамофонских плоче из 1975-те, када су у моди биле трапезне ногавице, високе потпетице и дуга коса.

У јесен 1974 моја се школа преселила у нову зграду. Ту смо имали велики празан простор у приземљу и ја сам, као предсједник омладинске организације, почео организовати игранке са музиком „уживо“. Директор школе је то одобрио након што смо му представили концепт са 10 редара који су, са црвеном траком на лијевој руци, пазили да се унутра не пуши и да све буде у реду – и послије игранке почистили простор. Неколико пута свирала је добојска група „Ток Живота“, коју је водио гитариста Владимир Вукојевић (звани Баја), а наступала је и група војника из гарнизона. Добро се сјећам гитаристе (Драган Радуловић из Новог Сада) – имао је дивну „Gibson“-гитару („Les Paul“ едиција).

У љето 1975, за вријеме распуста, у Чечави се одједном појави професор физичког васпитања из моје школе у Добоју (име му је било Есад, презиме сам заборавио; звали смо га Есо). Прво сам се зачудио како ме је пронашао, а онда сам се питао зашто ме тражи. Он је дошао да ме замоли да му дам печат омладинске организације школског центра, како би са менаџером групе „Бијело Дугме“ (Владимир Михаљек из Загреба) склопио уговор за концерт на тераси ватрогасног дома у Добоју! Његова тетка је свакодневно пила каву са Владимировом супругом, и он је ту „везу“ искористио да уговори гостовање „Бијелог Дугмета“ у Добоју. Проблем је био да он није могао склопити уговор као приватна особа – требало ја да иза организатора стоји нека организација која има печат!

Ја сам се ту нашао на мукама. Есо није имао никакву функцију у нашој омладинској организацији, и дати њему печат па да он у име омладинске организације склопи уговор у оквиру којег ће се обрнути и доста новца не би било у реду. С друге стране, прилика да на концерту видим (и можда уз Есу и упознам) „дугмиће“ била је огроман изазов… Стајали смо Есо и ја тако на сред њиве пар минута док сам се ја „ломио“; на крају сам пристао и дао му печат. Он је сутрадан отишао у Загреб и у кафани хотела „Еспланада“ потписао уговор. Вратио се са плакатима и улазницама на којима је била фотографија чланова групе „Бијело Дугме“. Улазнице су коштале 30 нових динара и продавале су се у туристичкој агенцији (Есо се дружио са дјевојком која је тамо радила).

На жалост, „Бијело Дугме“ није дошло да одржи концерт у Добоју. Наводно су код бубњара групе на повратку из Лондона цариници нашли дрогу у једном бубњу, па је био мјесец дана у притвору. Карте су се могле вратити или се с њима могло присуствовати концерту групе „Ток Живота“ на истом мјесту и у исто вријеме – и добити назад 10 динара.

У четвртом разреду средње школе био сам добро заљубљен у једну дјевојку из Добоја, која је ишла у Економску школу. И њени су родитељи радили до 15 сати, па смо ми често послије школе знали бити на телефону по сат времена. Ја сам пуштао плоче на стричевом грамофону и држао слушалицу близу звучника да и она добро чује. Најчешће сам јој пуштао пјесму „Samba Pa Ti“ (самба за тебе) од Сантане – њу смо обоје много вољели да слушамо.

Као студент посјећивао сам диско-клубове „Жироскоп“ на Машинском и „Стелекс“ на Електротехничком факултету. Тада се у клубовима пушило – дим је био тако густ да се могао резати на коцкице. То ми је јако сметало – али гдје би иначе студент машинства могао срести неку дјевојку? Оне које су студирале машинство могле су се избројати на прсте. Једне вечери сам у „Жироскопу“ упознао једну кршну Црногорку, звала се Лидија; студирала је на Музичкој академији. Становала је у истом дому као и ја, на Бјелавама. Ту је било неколико зграда; дјевојке су имале собе у згради изнад мензе, а мушкарцима је званично приступ био забрањен. Једном је сретнем испред мензе, питам куд је пошла. „Идем да вјежбам. Ако волиш класичну музику, можеш поћи са мном да слушаш.“

Класична музика? У основној школи сам на часовима музичког образовања чуо за Bacha, Bethovena и Mozarta, али њихова се музика у Чечави није ни свирала, ни слушала. У техничкој школи сам се приближио rock и blues-музици, због игранки и дјевојака. Класична музика ми није била на радару. Пошао сам с Лидијом, не због класичне музике, већ због ње – свиђала ми се.

Лидија ме увела у једну малу зградицу иза мензе која је имала само једну просторију у којој је стајао велики клавир. Она је ставила мапу с нотама по страни и почела да свира „напамет“. „Ово ти је „Турски Марш“ од Mozarta“, рекла је. Ја нисам могао доћи себи: па ово је боље од rock-and-rola! Био сам одушевљен, не само чаробним звуцима клавира, већ и Лидијиним покретима док је свирала. То је изгледало тако елегантно! Она се благо њихала кад је музика била спорија, прсти су лепршали по типкама, а кад би темпо порастао, трзала је енергично главу да се њена разбарушена, дуга коса вијорила као на вјетру, а прсти су свом снагом ударали у типке.

Онда је почела нову мелодију: „Ово ти је „За Елизу“ од Bethovena“. Та композиција је и данас једна он мени најдражих. Лидија ју је свирала скоро цијело вријеме затворених очију, као у трансу; само би повремено бацила поглед на калвијатуру. Ја сам остао без даха!

Лидија је свирала сат времена; ја сам уживао сваку секунду. Тако сам открио љепоту класичне музике, па сам почео повремено ићи и на такве концерте, а купио сам и пар плоча са музиком Bacha, Bethovena и Mozarta. За мене је било касно да почнем учити свирати на неком инструменту, али кад су нам дјеца имала 5-6 година, купили смо електрични пиано и нашли учитеља да их учи свирати на клавиру. Син је касније прешао на гитаре, а кћерка је остала код клавира и додала још флауту. Син је једно вријеме желио студирати музику, али је одустао кад је чуо да Јулиан Сас ради у складишту да би преживио, а он га је цијенио као узорног гитаристу. На крају је ипак постао инжењер, попут тате, а гитаре свира за своју душу.

Задње двије године студија становао сам у приватном смјештају и дијелио собу с једним другом. Он би обично заспао око поноћи, а ја бих још учио до један сат иза поноћи. Тада бих укључио радио који је имао уграђен дигитални сат па сам могао намјестити да се угаси након једну до 59 минута. У то вријеме је на првом програму Радио-Београда почињао ноћни програм једном дивном инструменталном мелодијом и зато сам сваког дана ишао на спавање уз ту музику. Нисам знао ко је аутор те композиције; мислио сам да би могла бити од Garu Moora, али пошто се емитовала сваке ноћи, нисам осјећао потребу да купим плочу па се нисам ни распитивао о аутору. Послије сам отишао у војску па у иностранство и та мелодија је полако отишла у заборав.

2023. године у Бад Рајхенхалу је најављен блуес концерт Zed Michel-а и његове групе. Ја одем на концерт, не знајући ко су ти музичари, али пошто blues волим, рачунао сам да неће бити лоше. Изненадио сам се кад сам чуо да обојица гитариста причају српски; басиста и бубњар су били Нијемци. Лијепо су свирали и одједном чујем након 44 године поново ту мелодију с којом је некад почињао ноћни програм Радио-Београда! У паузи приђем Zed-у и питам га да ли је то што су управо одсвирали та мелодија, и он ми укратко исприча да јесте. Он је у ствари Златко Манојловић, али пошто одавно живи и ради на Западу наступа под умјетничким именом Zed Michel; ту композицију је снимио 1977 и с њом је деценијама почињао ноћни програм Радио-Београда. Каква случајност да на такав начин поново откријем ту композицију и њеног аутора! Данас у YouTube-вријеме често послушам ту дивну мелодију, коју је Златко посветио својој мајци.

И ја сам својој мајци покушао приближити музику коју сам ја волио. Као студент донио сам једном грамофон у Чечаву и пустио мами да чује пјесме „Минијатура за моју мајку“ Горана Бреговића и „Bohemian Raphsody“ групе „Queen“. Био сам разочаран кад је она на крају рекла: „Мени је најдража музика кад Средо свира на шаргији.“ И ја волим свирку на шаргији, али ја сам кроз своју музичку метаморфозу открио много добре музике и осим шаргије.

Соло дионица на гитари у поменутој пјесми групе „Qess“, коју је свирао Brian Маy, многи сврставају међу најбоље свих времена. Ја тада нисам ни слутио да ћу ја само четири године касније на истом универзитету (Imperial College у Лондону), у истој згради, на истом спрату радити на свом докторату гдје и Бrian Маy радио док група „Queen“ није постала толико позната да је морао прекинути научни рад. Ипак, кад је престао да се интензивно бави музиком, Brian је завршио своју дисертацију и 2007. докторирао на Imperial College-у – 22 године послије мене. У међувремену је стекао и славу и богатство свирајући гитару, што не би успио ни да је постао највећи научник и добио двије Нобелове награде.