Јеврем Станковић

Рођен је 7. марта 1855. године. Свршио је први разред Бањалучке богословије. Рукоположен је за свештеника децембра 1890. године од стране митрополита Ђорђа Николајевића у Сарајеву. Настављач је духовног прегалаштва свог ђеда и отац српске школе у Чечави. Одан свештеничкој служби, Јеврем Станковић ни једног тренутка није заборављао рад на просвјећивању и школовању својих парохијана. Јеврем је оснивач школе у Чечави и први њен учитељ. Записано је да је школа отворена 1882. године и да је Јеврем у њој учио ђаке читању, писању, црквеном појању и историји. Касније, уз помоћ учитеља, оснива Дилетантску дружину, која приређује приредбе и забаве у разне хумане сврхе. Основао је црквену и школску библиотеку и читаоницу. Био је члан Матице српске и редовно је примао нова издања ове издавачке куће. Имао је личну библиотеку са уредном евиденцијом књига. Нада Лаушевић и данас има књиге Матице српске на којима пише: „Књижница Јеврема Станковића“.

Учио је своје парохијане изградњи кућа и зграда, сађењу и калемљењу воћа и штедњи. Први је саградио амбар у којем се чувало жито и храна, а из кога је у прољеће дијелио помоћ сиромашнима. На петнаестом километру пруге саградиоје јавни бунар који се звао „Попова вода“. Први је у Чечави имао грамофон и радио. Кћерки Зорици купио је 1909. године виолину и усну хармонику. Био је пријатељ са Васом Пелагићем и Петром Кочићем. Саво Шкарић га у свом листу „Зембиљ“ спомиње ријечима: „Српско шљеме, Станковић Јевреме, духовниче из села Чечаве“.

За свој културно-просвјетни рад добио је више вриједних признања: диплому Матице српске у Новом Саду бр. 2848. од 29. 12. 1906. године, диплому Српског просвјетно- културног друштва „Просвјета“ од јула мјесеца 1906. године, диплому Учитељског удружења бр. 6. од 4. 8. 1906. године, Орден књаза Данила, којим га је 1910. године одликовао И краљ Црне Горе и диплому Српске књижевне задруге, која му је додијељена 30. 4. 1911. године као члану добротвору.

Јеврем Станковић је био веома запажен у покрету Срба за црквеношколску самоуправу. Калајев режим у БиХ ради остваривања хегемонистичке политике двора, успио је да уведе доминацију свјетовне власти у Дабробосанској епископији. Свештеници који су израсли из народа и добро знали његове патње и његов положај, настоје да очувају црквено-школску самоуправу и стално пружају отпор Калајевом режиму. У Архиву БиХ у Сарајеву сачувана су три писма — жалбе о стварном положају цркве и школе (Архив БиХ: Збирка „Аутономна борба Срба“, фасц. XИ, омот 12). Сачувана је и оригинална жалба Црквено-школске општине Чечава, упућена директно Цару, којом се тражи да се на мјесто Бањалучко-бихаћког митрополита изабере Константин Човић, катихета на Гимназији у Бањој Луци. Рад свештеника прво је регулисан одлуком Синода, од 24. јула 1890. године, о оснивању Бањалучко-бихаћке епархије коју је цар одобрио 14. јануара 1900. године. Бењамин Калај није услишио захтјев свештеника за избор Константина Човића већ је предложио цару избор на ово мјесто Евгенија Летицу, тадашњег секретара Конзиторија у Темишвару. Послије Калајеве смрти (1903) његов насљедник Стеван Бурјан 1905. године је одобрио Православну-црквену просвјетну управу. Знајући за овакав рад Јеврема Станковића, аустријске власти га почетком рата 1914. године хапсе и интернирају у затвор у Арад. У заточеништву Јеврем Станковић остаје све до 1916. године, када је пуштен као тешко болестан и стар. Умире убрзо по доласку кући 11. маја 1916. године.

Његово име данас носи основна школа у Чечави, а испред цркве му је подигнута скромна биста.

Повезани текстови:

Прота Јеврем Станковић – прва чечавска легенда

Текст преузет из књиге ”Чечава – село у Републици Српској” аутора Бранка Перића.