Растушка пећина
Налази се преко Укрине у сусједном селу Растуша, удаљена је свега пар километара од центра Чечаве. Атрактивност и уникатност пећинског накита, богато археолошко, палеонтолошко и биоспелеолошко налазиште основне су карактеристике овог споменика природе и природног добра од националног значаја. Неописиве скривене љепоте, у којима се сталагмити, саливи, бигрене каде и пећински хлијероглифи смјењују са фрагментима пећинских стубова, који подсјећају на античке и ренесансне дворце и споменике различитих боја. Пећина је изванредан спелеолошки објекат, у коме су живјели далеки преци нама данас познатих животиња, док трагови људи датирају из раздобља старог између 30 000 и 60 000 година. Ова пећина је под заштитом Завода за заштиту културно историјског и природног насљеђа Републике Српске, и спада у природно добро II категорије, а од 2012. године је заштићена у категорији Споменик природе.
Одлике
У пећини Растуша је откривено камено оруђе и комадићи дрвеног угља, које су користили неандерталци пре 30.000 до 60.000 година. У пећинском систему ходника и канала који се од улазног дијела пружају према сјеверу и сјеверозападу, откривена су многа мјеста лијепих медвјеђих брушења. У средишњем дијелу пећинског ходника при ископавању на дубини око 1 метар, у тамносмеђој иловачи с коридираним камењем и бројним костима, нађени су и трагови са зубима пећинског медвједа (Ursus spelaelaus). То је горњоплеустоцеутски сисар геолошке старости 9808 ± 124 године п.н.е. Осим тога, пронађени су остаци плеистоценског вука (Canis lupus).
Пећина Растуша је и станиште слијепих мишева. Од пећинског накита заступљени су саливи, сталактити, бигрене каде и пећински хијероглифи названи „леопардове шаре“, због својих карактеристичних облика. Такође она спада у ред највећих пећина у Републици Српској и БиХ, а по детаљу тиграстог облика шаре, коју још имају пећина код Вићенце у Италији и пећина недалеко од Париза у Француској, сврстава се међу три такве у Европи.
Прва спелеолошка и палеонтолошка истраживања на овом подручју вршена су у пећини Соколина 1970, 1971. и 1972. године. Истраживања је изводио Завод за палеонтологију квартера из Загреба под руководством академика ЈАЗУ Др Мирка Мелеза са сарадницима.
Приликом истраживања 1972. године у Растушкој пећини су откривени трагови према којима су у пећини у горњем плеистоценију боравили палеолитски ловци (уз остатке костију медвједа откривено је више кремених артефаката). Према томе, пећина Растуша је уз Горњу Биамбарску пећину друго налазиште палеолитика на подручју сјеверне Босне.
У периоду 2010. – 2012., вршена су заједничка истраживања стучњака Универзитета у Кембриџу са стручњацима из бањалучког Народног музеја и Завода за заштиту споменика и природног насљеђа. Том приликом пронађени су остатци шпиљског медвједа са брлогом, кости јелена, шпиљског лава и нешто неочекивано- зуб носорога. Предстоје детаљне анализе костију како би се утврдило да ли је у питању вунасти носорог, који је везан за хладно време, или неки други, те да ли су они дошли у пећину ради лова на човека или су га донеле наплавине. Истраживачи су били у могућности да кроз више слојева прате промену климе и како су људи мењали начин живота. Друго што је значајно су остаци алатки и животиња, које су неандерталци ловили, што показује да су били најмлађи неандерталци у овим крајевима. Ово пружа могућност проучавања прелаза од неандерталца ка модерном човеку.
Као спелеолошки објекат ситуирана је у тријаским, банковитим и услојеним кречњацима. У услојеним, плочастим, сивим и црвенкастосмеђим, понегдје лапорастим кречњацима, што чине доњи дио откривених тријаских наслага Растуше и дијелова Чечаве, нађени су микрофосилни остаци заступљени разним гломоспирама и meandrospira dinarica Kochanski-Devide и Пантић. Ова врста меандроспира до сада је нађена у многим локалитетима спољних и унутрашњих Динарида у анизијским слојевима средњег тријаса кречњачког и кречњачкодоломитског развоја. Према томе, старији дио тријаских слојева у Растуши припада том истом стратиграфском нивоу (слојеви око понирућег потока). Навише кречњаци постају свјетлији и бјељи, затим кристаласти и мање услојени. У њима нису нађени трагови фауне. Према слиједу слојева закључује се старост средњег и горњег тријаса.
Сљедећи стратиграфски члан овог подручја су слатководни неогени седимент, представљен пјесковитим и глиновитим лапорима, лапорастим кречњацима, глинама и пјешчарима. Налазе се на простору Чечаве, западно и сјеверно од Растуше. То су седименти копненог (језерског) неогена који у многим локалитетима садрже слојеве угља. Занимљиве резултате пружила су палеонтолошка истраживања.
Приступачност
Пећина је поплочана каменом стазом и освијетљена 350 метара, а тренутна проходност је близу 700 метара. Међутим, ту се не завршава, на шта указују тијесни пролази.
У Хрњ брду има шест пећина и у неке се може ући и 30-ак метара, након чега се наилази на језеро или уски пролаз. Спелеолози су у једну од њих ушли 156 метара у унутрашњост. Кажу да се може ићи и даље.