Млинови Чечаве

Живот становништва у Чечави одржавао се на властитој пољопривредној производњи. Оскудни приноси жита, пшенице и зоби једва су омогућавали опстанак. Породице које нису могле обезбиједити залихе житарица до слиједеће жетве биле су приморане да надничењем или продајом стоке или ракије обезбјеђују жито. Трговина се првобитно одвијала са Прњавором као већим и развијенијим трговачким центром, а касније и са Теслићем.

Старији Чечавци памте како су у Прњавор носили ракију или гонили стоку, а враћали се са мјешинама жита. Житарице су сви мљели у „својим“ млиновима. Цијелим током Мале Укрине и на потоцима Чечавица и Крушевица било је мноштво млинова. Веће породице или неколико њих имали су властите млинове. Обично је једно домаћинство имало свој „ред“ у млину у трајању од једнога дана у седмици. Мљело се даноноћно уз дежурање у самом млину. За то вријеме у млину се ложила ватра и на огњишту у лугу пекао такозвани „колач“, од тек самљевеног брашна. Био је то мали кукурузни хљеб звани „куруза“. Брашно се мијесило на јазу и тако умијешан колач стављао на земљу огњишта те загртао пепелом и прекривао жаром. Кад се испече носио се на прање од луга на бадањ.

Поред ватре у млину се ноћу спавало. Бука воде и звук жрвња ником нису сметали.

Млинови су били срезани од храстовог или буковог дрвета и покривени даском. Узводно од млина налазила се брана, саграђена такође од балвана и пободеног коља. Од бране се вода јазом усмјеравала према млину. Јаз је морао бити изнад нивоа ријечног корита и обезбијеђен од поплава. На мјесту улаза воде у јаз правио се сантрач од дрвета, који је спречавао улажење у јаз веће количине воде и уношење наплавног материјала приликом бујица. Честе провале облака љети и нагло отапање снијега доводили су до нарастања водостаја и поплава које су знале затрпати јаз, па чак односити и млинове.

Из јаза вода је на млински точак падала кроз бадањ. Бадањ је био израђен од шупљег храстовог стабла дужине око пет метара. На улазу у бадањ постојала је устава којом се затварао доток воде и вода усмјеравала према кориту ријеке другим током. На дну бадња била је уграђена славина, кроз коју се усмјеравају млаз на точак. Када је требало појачати млаз воде приликом слабијег водостаја у славину се стављао обрујац — савитљива дрвена пречага којом се смањивао отвор и добијао већи притисак.

Вода из бадња под притиском воденог стуба падала је на млински точак који је везан за ослонац (дрвену полугу) на земљи, а другим крајем за жрвањ. Млински точак се правио од багремовог дрвета. Пропелери су били најтањи дрвени дијелови па су најчешће пропадали и морали се мијењати. У самом млину постојало је млинско постоље на које је смјештен непокретни млински камен. На њега је налијегао покретни камен — жрвањ који је у средини имао искружење (отвор звани „тоце“) у који је падало жито. Изнад жрвња налазио се дрвени кош у који се истресало жито за мљевење. На дну коша постојао је отвор који се могао подешавати зависно од врсте жита. Равномјерно падање жита омогућавало је чекало — дрвено вретено које се ослањало на жрвањ и вибрирало усљед његовог окрета-ња, омогућавајући тако испадање жита из коша.

Самљевено брашно падало је у купац — повелик дрвени сандук саграђен у нивоу нижем од жрвња.

У млину је постојао механизам за подизање и спуштање млинског точка, помоћу којег се млин заустављао, а истовремено се њиме подизао и спуштао жрвањ и тако омогућавало ситније или крупније мљевење.Највише млинова било је у горњем сливу Мале Укрине. У Бијелој Ријеци први млинови били су: Ђукановића млин, Горички млин, на Ружином палучку и Осојски млин на Тадијином виру.

На Црној Ријеци постојали су млинови: Ристића млин код Томића луке, Гачића млин, Поповића млин и Јевтулића млин.

Од дванаестог километра низводно на Малој Укрини били су млинови: Мојсија Васића, Васе Васића, Рељића млин и млин Филипа Лукића.

На Липовачи су постојали млинови: Ђекића, Тешића и Томића. На Трновачи је био Ковачевића млин, а на Крушевици млин Продановића и Жишков млин. На Чечавици су млинове имали Савковићи, Продићи, Крунићи и Томићи. Камен за млин вађен је у селу Бунар код Дервенте

Из књиге ”Чечава – село у Републици Српској” аутора Бранка Перића.