Милован Перић

Рођен 24. 8. 1957. године у Чечави, од оца Бранислава и мајке Радојке рођ. Тешић. Осмогодишњу школу завршио у Чечави, а Машинску техничку школу у Добоју. Након средње школе уписао се на Машински факултет у Сарајеву, на коме је дипломирао као редован студент 9. јула 1980 године на одсјеку Енергетика и процесна техника, смјер енергетика. Након дипломирања и одслужења војног рока као најбољи студент генерације одлази на Imperial College of Science and Tehnology у Лондону гдје је докторирао 11. децембра 1985. године.

Из Лондона се враћа у Сарајево на Институт за процесну технику Машинског факултета, гдје ради шест мјесеци. Незадовољан условима научног рада напушта Институт и одлази у Ерланген, код професора Дурста. Из Ерлангена одлази у Хамбург маја 1992. године, гдје је изабран за професора на Поморском факултету. Предаје механику флуида. Говори енглески, њемачки и руски.

Професор Милован Перић одржао је током мјесеца децембра 2020. године циклус онлајн-предавања из области компјутерских симулација с примјеном у механици флуида на Машинском факултету у Сарајеву. Предавања су одржана у оквиру пројекта ‘’Дијаспора за развој’’, који је пројекат Министарства за људска права и избјеглице БиХ и Владе Швајцарске, у партнерству са УНДП и ИОМ.

Министарству за људска права и избјеглице испричао је причу о свом путу од мале сиромашне средине у БиХ па до врхунске свјетске каријере у области машинства. ‘’Рођен сам у селу Чечава, 20 км далеко од Теслића’’, каже проф. Перић, ‘’Отац је био обичан радник, мати домаћица. У основну школу сам ишао пјешке – од 1. до 4. разреда око 2 км далеко, од 5. до 8. више од 7 км преко брда (тамо и назад, сваки дан, по свакаквом времену). У 6. разреду сам добио бицикл – пут поред ријеке је био дужи, скоро 10 км. Домаћа задаћа се писала чувајући овце, или навече, уз петролејску лампу (струја је стигла у село кад сам ишао у 8. разред). Машинску техничку школу сам похађао у Добоју, захваљујући стрицу који је ту радио и код кога сам становао. По завршетку средње школе отишао сам у биро за запошљавање у Теслићу да тражим посао, с намјером да касније нешто студирам уз рад. На моју срећу, испоставило се да у мојој дипломи о завршеној средњој школи нешто није било попуњено како треба, па сам морао да тражим нову. Кад је директор школе, Др. Драго Благојевић, чуо какви су моји планови, почео је да ме убјеђује да по сваку цијену одмах наставим школовање као редовни студент, ма како то било у мојој финансијској ситуацији тешко. Убјеђивање је успјело и ја сам се у задњи моменат пријавио да студирам на Машинском факултету Универзитета у Сарајеву у септембру 1976. Студиј сам завршио у јулу 1980. године. Међународна сарадња ме увијек интересовала, па сам у другој години студија почео у вечерњој школи Радничког универзитета “Ђуро Ђаковић” учити енглески језик (три пута недјељно по два сата). У школи сам учио руски језик, што у то вријеме није било од велике користи (осим за читање стручне литературе, што сам практицирао). Такође сам био активан у међународној организацији за размјену студената – IAESTE – и двије године организовао долазак страних студената техничких факултета у Босну и Херцеговину те одлазак наших студената у свијет. Ја сам 1979 радио мјесец дана у једној жељезари у Шведској, а 1980 сам провео три мјесеца у једном институту у Швајцарској (ЕИР). Професор Исмет Демирдзић ми је организовао постдипломски студиј на Imperial College у Лондону, за што ћу му увијек бити захвалан (између осталог). У Лондон сам отишао у јулу 1982 и вратио се као доктор у јесен 1985.

Након пола године рада у Институту за енергетику, процесну технику и технику средине у Сарајеву добио сам мјесто асистента на Универзитету у Ерлангену, Њемачка. Слиједила је година дана на Станфорд Универзитy у УСА, па професура у Институту за бродоградњу у Хамбургу 1993. године. У Хамбургу смо колеге Демирџић, Музаферија и ја 1997. године основали једну фирму која се бавила писањем софтвера за симулације у механици континума (прије свега струјању флуида), коју смо 2001. продали англо-америчкој фирми CD-adapco и прешли да радимо за ту фирму. Од 2014. радим као самостални консултант и предајем примијењену нумеричку механику флуида на универзитету у Дуисбургу.’’

На питање да ли је прије имао прилику да преноси своје знање у БиХ и сарађује са колегама из БиХ, професор Перић одговара: ‘’Сарадња с колегама с Машинског факултета није никад престала, а посебно с професором Исметом Демирџићем. Неколико година за редом смо учествовали у љетним школама које је организовао професор Франз Дурст с Универзитета у Ерлангену: ја сам доводио по неколико студената из Хамбурга, а професор Демирџић би сакупио 15так студената из Босне и Херцеговине, са којима смо онда интензивно радили двије седмице. Многи од тих студената су у међувремену докторирали па чак и постали професори; један од њих је и професор Мурис Торлак, с којим у задње вријеме интензивније сарађујем. Осим тога, организовао сам и вишемјесечне боравке неколицине студената из Босне и Херцеговине на мом институту у Хамбургу, сто је финансирао DAAD. Било је и заједничких публикација у међународним часописима као и излагања на конференцијама.’’

О програму преноса знања из исељеништва у БиХ који се проводи у оквиру пројекта ‘’Дијаспора за развој’’ професор Перић каже: ‘’Мислим да је програм преноса знања из дијаспоре у БиХ врло добро осмишљен и врло користан. За студенте је врло важно да виде и чују како се одвија истраживачки рад на другим универзитетима у свијету. Кад сам ја био студент, мислио сам да су на свјетским универзитетима сви стручњаци нобеловског калибра и било ме је врло страх кад сам пошао у Лондон, плашећи се да нећу успјети, да им нисам дорастао. Касније сам схватио да су добри студенти из Босне и Херцеговине стварно добри и у међународном поређењу, јер сви који су стварно били заинтересовани за науку и отишли у свијет, били су успјешни.

Данас је могућност комуникације много боља; нама је у 1980тим годинама било јако тешко доћи до чланака објављених у свјетским часописима, а данас је преко интернета све знање доступно свима. Осим тога, данас су и рачунари постали приступачни и за студенте у БиХ; свако ко има добру идеју може да то испрограмира, изврши прорачуне и објави свој рад у свјетским часописима. Ваш програм помаже студентима из БиХ јер им пружа могућност да из прве руке добију информације о актуелним истраживачким програмима, методама, радовима и трендовима; они могу да постављају питања, имају могућност да и касније консултују предаваче и продубе сарадњу с њима, као и да успоставе нове контакте.’’

На питање шта мисли како дијаспора може помоћи БиХ на њеном развојном путу, професор Перић каже: ‘’Пренос знања је један од најважнијих облика помоћи. Људи који се баве научно-истраживачким радом нису, на жалост, довољно богати да би могли вршити директна улагања у БиХ-привреду. Оно што они улажу јесте знање, што је важније од самог новца. Политика мора да створи услове да то знање може да цвјета, да се шири и користи у БиХ. Ако држава те услове не оствари, млади људи ће отићи у иностранство па ће тамо реализовати своје идеје. Ми из дијаспоре не можемо на то утицати, али ако би се од нас тражило да пружимо и већу помоћ у смислу трансфера знања и искуства, вјерујем да би се сви таквом позиву одазвали.’’

Упитан шта мисли које су потребе дијаспоре, нарочито стручне високобразоване, од Босне и Херцеговине и њених институција, професор Перић не сматра да стручњацима у дијаспори нешто треба из Босне и Херцеговине, те наставља ‘’они углавном сви имају то што њима у животу и раду треба. Већина би вољела да се сарадња интензивира и ту би државне институције могле помоћи ако организују више програма попут овог. Људи су спремни да помогну, али већини је неугодно (а често немају ни времена) да они траже партнера у БиХ с којим би могли сарађивати. Што је више сусрета на којима људи из дијаспоре ступају у контакте с људима који живе и раде у БиХ, то су шансе да се из тих контаката изроди нешто корисно веће’’, каже професор Перић.

Упитан да ли има неку поруку за дијаспору и/или БиХ везано за јачање међусобне сарадње, професор Перић каже: ‘’Имам: дружите се. Организујте сусрете, не само стручног карактера: планинарење, културно-умјетничка и спортска догађања – све је то корисно за јачање сарадње. Да би два човјека добро сарађивала, морају се прво добро упознати. Ја људе из БиХ с којим сарађујем убрајам у своје најбоље пријатеље.’’

На крају додаје: ‘’Свако ко жели бити успјешан у било чему, па и у научно-истраживачком раду, мора бити спреман на одрицања: више рада, мање спавања, мање ћаскања и кафенисања… Мени је у оно пола године док сам радио у Сарајеву више гостију ушло у стан него за десет година у Њемачкој. Није можда на одмет ни то споменути; сви који су на Западу успјели су то тешким радом заслужили. Овде нема “ни по бабу ни по стричевима.”

Професор Перић је објавио око 200 чланака о кумпјутерској динамици флуида и сродним темама. Коаутор је једне од бестселлер-књига из области CFD – Joel H. Ferziger, Милован Перић, Роберт Л. Стрит: “Computational Methods for Fluid Dynamics“, Спрингер, на енглеском, њемачком, јапанском, руском и грчком језику.