Пушачко искуство: Како сам почео и престао пушити у једном дану

Не знам како су други људи почињали пушити – нисам никад о томе ни с ким причао. Претпостављам да је већина људи почела као и ја – још у д‌јетињству, тајно, да не сазнају родитељи. И мотивација је вјероватно код већине слична као што је била код мене – правиш се важан, имитираш одрасле или неког идола, или нешто слично томе. А ево како је то ишло код мене…

Било је то у јесен 1971. године; ишао сам у осми разред. Мој друг Влајко и ја смо вид‌јели рекламу за цигарете у неким новинама које је неко донио из Њемачке, нешто попут фотографије на слици коју сам нашао на интернету. Човјек на коњу, каубојски шешир на глави, у зубима цигарета, а около ливаде и шуме и крда говеда. Нас двојица смо, чувајући овце, често лежали на леђима у трави, гледали у небо и маштали о томе како и ми јашемо коње (Влајко зекана а ја вранца) с цигаретом у зубима док говеда пасу на ливадама дуж Бијеле ријеке. Али, кад маштање прође видимо стварност: ми чувамо само мала стада оваца, умјесто каубојских чизми носимо гумене опанке, а о шеширу, коњу и цигаретама да и не говоримо…

Не сјећам се више чија је то била идеја, али једног дана сковали смо план. До коња и шешира је тешко доћи, али до добрих цигарета би се још и могло. Не бисмо ми пушили Драву или Дрину – само најскупље цигарете су за нас дасе довољно добре! У Чечави су у продавници најскупље биле кутије цигарете „Кент“, и ми смо одлучили да набавимо сваки по двије кутије. Само је још требало ријешити проблем финанцирања – толико новца колико је требало за двије кутије Кента нисмо ни из близа имали. Рјешење смо вид‌јели у јајима – не нашим, већ оним од наших кока. У то вријеме су у задрузи (како смо звали продавницу код школе у Пољима) откупљивали јаја – даш јаје и добијеш новац. Колико су давали за једно јаје, не сјећам се; знам само да је за двије кутије цигарета требало 50так јаја.

Генијални план је био да ми сваког дана узмемо једно до два јајета од наших кока прије него што их одрасли покупе. Та јаја бисмо понијели ујутро кад пођемо у школу, и у задрузи бисмо их трампили за новац. Рачунали смо да родитељи неће примијетити ако се број јаја које сваког дана нађу смањи за један или два. Једно сигурно не би примијетили, али то би онда јако дуго трајало док сакупимо довољно за двије кутије Кента. Било нам је јасно да је то рискантан план. Прво, треба донијети сва та јаја читава до задруге. Разбијено јаје у џепу или  у торбаку би све упропастило. Друго, постојала је опасност да нас родитељи ухвате у крађи, што би имало озбиљне посљедице. Али, ми смо се одлучили да план спроведемо у д‌јело, па куд пукло да пукло.

Почело је добро, али већ након два-три дана моја мама поче да се чуди како то да коке од‌једном носе мање јаја. Јако сам се био уплашио да ће сумња пасти на мене, али на сву срећу, мама је споменула и другу могућност – да нека животиња краде јаја. Сврака није, њу би чула – али можда куна? Мени се ту одмах упалила лампица: то је шанса да се сумња усмјери што даље од мене. „Ја сам јуче видио како је нека животиња с китњастим репом шмугнула поред ограде у поток“, рекох ја онако успут, као незаинтересовани посматрач. „Бога ми могла би бити куна“, рекла је мама. Није одавно виђена, али њу је и тешко вид‌јети. Још се пожалила на то да коке јаја снесу гд‌је им падне на памет: не само у кокошињцу, већ и на другим мјестима, често уз ограду одакле сам их ја обично и узимао. Вијест о куни која краде јаја код Перића се брзо проширила па су и комшије почеле зачепљати рупе на кокошињцима и у оградама.

Вјеровали или не, не само да смо остали неоткривени, већ нам се није ни једно јаје разбило – све смо их донијели читаве до задруге и трампили за новац. Кад смо сакупили довољно пара, купили смо по двије кутије Кента и пожурили кући. Никад нисмо возили бицикле брже – стигли смо у рекордном времену. Договорили смо се да се послије ручка нађемо с овцама у Јелицима – с друге стране Црне ријеке иза Овтека. Добро се сјећам: тачно у 14 сати сјели смо под један храст и свечано отворили прву кутију Кента. Извадили смо по једну цигарету, креснули шибицу и повукли први дим. На сву срећу, нисмо тај дим увлачили у плућа – остајао је у усној шупљини да бисмо га убрзо потом фућкајући издахнули. Нисмо причали – шта ту да се каже! Били смо сретни што нам је тај рискантни подухват успио и што смо могли као велики и важни људи да пушимо најскупље цигарете које су се у Чечави могле купити. Гледали смо у даљину и маштали о коњима и аутима који су нам још недостајали – а срца су нам била велика као Овтек…

Пушили смо тако једну по једну цигарету, док нисмо попушили обје кутије (40 цигарета). Крај је дошао око 16 сати, што ће рећи да смо попушили по 40 цигарета за два сата. У та два сата, под тим храстом, били смо неко и нешто, бар у нашим очима. Али, кад сам навече легао у кревет, почео сам да мало трезвеније размишљам о цијелом подухвату. Ризиковали смо јако пуно – а зашто? За два сата фућкања под храстом у шуми! Нико нас није видио, нико нам се није дивио. Могли смо у папир замотати и суве листове од било које биљке, не би било никакве разлике. Сјетих се да ми је д‌јед Бошко, док сам с њим ноћу сједио кад је код нас пекао ракију, причао да је он знао док је био пушач, кад није имао дувана, смотати цигару од сувог конопљиног листа. Ја тада нисам знао – а можда то ни д‌јед није знао – да конопљин лист садржи дрогу још гору од дувана. На сву срећу, конопљу у то вријеме није више нико гајио – иначе се могло десити да Влајко и ја пријеђемо на праву дрогу кад је нестало пара за цигарете.

Поред тога, и финацијски ефекат је био битан. Размишљао сам о томе шта сам све друго могао купити за новац који сам дао за те двије кутије Кента – прије свега много кекса или чоколаде, што је врло укусно и од чега будеш и сит. А дим од тих цигарета је, ако смо искрени, смрдио. Чему онда све то? Схватио сам тада да има и других начина да се правиш важан.

Тако сам, прије спавања, закључио да пушење нема смисла, и одлучио да ја то нећу никад више радити. Послије те одлуке сам заспао и сањао да возим мотоцикл „Јава“, иза мене сједи најљепша д‌јевојчица из наше школе, а за нама се прашина диже до неба…

Ја сам при тој својој одлуци остао до данас, и сигуран сам да се то неће ни убудуће промијенити. Кад сам упознао моју будућу (и садашњу) супругу, она је пушила; не много, али довољно да сам јој једном приликом рекао да не могу замислити да бих могао живјети са женом која пуши. Пар дана касније ми је рекла да је престала пушити – заувијек. То ми је био најјачи доказ да ме воли! Одржала је ријеч и није никад више дотакла цигарету; данас јој смета кад неко у близини пуши као и мени.

Мој друг Влајко је, на жалост, касније постао редован пушач. Послије основне школе су нам се путеви разишли, па смо се виђали само за вријеме распуста. Увијек сам му говорио да престане пушити, наводећи све могуће разлоге. Није ништа помогло. Кад сам ја отишао у иностранство, виђали смо се још рјеђе. Договарали смо се да ћемо, кад одемо у пензију, обићи сва мјеста гд‌је смо некад провели вријеме заједно чувајући овце и играјући се. На жалост, тај план нисмо успјели остварити. Влајко се изненада разболио и умро, пар година прије пензије. Да ли је његов рак на плућима дошао искључиво као посљедица пушења, не знам, али оно је сигурно томе допринијело. Сад мислим да би било много боље да нам тај први план није успио – да су нам се јаја успут разбијала или да су нас у крађи ухватили. Можда би се неке ствари у нашим животима одвијале другачије па бисмо данас могли остваривати онај посљедњи план о заједничком уживању у пензији.