Skip to content Skip to left sidebar Skip to footer

Бранко Перић: Чечава – село у Републици Српској

Предговор

Познавао сам људе који су одлазили у завичај пред смрт. Тако су гасили неподношљиву жеђ за исходиштем. Познавао сам и оне које је смрт изненада сустизала у завичају. Њима се, вјерујем, испуњавала последња жеља

Не умијем да објасним ту чудесну везу човјека и завичаја. Знам да му због тога дугујем, а идеја да отмем од заборава оно што чини његову историју, јесте моје искупљење. Трагао сам неуморно за документима, сакупљао фотографије, разговарао са људима… Све што сам нашао и сазнао, налази се у овој књизи.

Не могу а да читаоцу не саопштим немар његових људи, њихово кратко и несигурно памћење, зачуђујуће напуштање традиције и једно неспретно „осавремењивање“ иза кога остаје пустош. Са сваком новом кућом затирао се сваки траг старог и настављало живјети негдје на пола пута: са старим навикама у новим условима. Приче најстаријих досезале су до половине њиховог животног вијека. Даље од тога остаје несигурно и магловито присјећање. О причама предака ријетко ко је могао нешто рећи. Писани трагови били су права ријеткост.

Ни превише срећан, ни незадовољан, предајем књигу читаоцу у увјерењу да ће сваки од њих моћи дописати бар једну реченицу и да ће се наћи неко да на овим малим темељима једног дана сазида грађевину достојну дивљења.

Ма колико да сам се трудио да не биљежим сумњиве и непровјерене чињенице, вјерујем да су ми промакле грешке и нетачности. Оне ће, надам се, подстаћи критичко преиспитивање прошлости па ћемо једног дана бити спокојни пред истином.

Без помоћи многих Чечаваца ове књиге не би било. Свјестан да ће многа имена незаслужено изостати, захвалност дугујем Дејану Пејчићу, Радовану Мајсторовићу, Мики Јотановићу, Новаку Тешићу, Нади и Вељки Лаушевић, Свети Крунићу, Момчилу Станковићу и мојој сарадници Нади Савић. која није жалила труда да ми помогне у сређивању текста.

Више од пуке захвалности заслужује труд првог читаоца рукописа ове књиге, познаваоца и пријатеља Чечаве, књижевника Ранка Павловића из Бања Луке. Његове ријечи хвале охрабриле су ме у скромним намјерама.

У Чечави, 19. септембра 1995.

Прилози