Кратка прича о Душану Кострешевићу

Аутор приче је Момчило Спасојевић

Причу коју у наставку доносимо уступио нам је аутор уз напомену да је у тексту начињена грешка код имена учитеља из Чечаве. У разговору са аутором утврдили смо да умјесто имена Миливоја Глигорића треба да стоји име Светислава Стојисављевића. Када је 1882. године поп Јеврем отворио прву српску основну школу у Чечави, он је био први учитељ. Поред попа Јеврема, учитељску дужност вршио је неколико година раније тада доста писмен сељак Јован С. Јотановић. Први стручно образовани учитељ у селу био је Светислав Стојисављевић, који је радио споразумно са попом Јевремом. За Глигорића се у тексту још наводи да је родом негдје од Шапца. Како за Светислава немамо сачуваних података о поријеклу, могуће је да је управо он био родом из Шапца.

На гробљу Караула, у Петровцу на Млави, има једна сасвим необична гробница. Иако је окружена бројним споменицима она, својом патинастом и оронулом љепотом, дјелује необично тужно и усамљено. Својевремено је била једна од најљепших и најраскошнијих гробница подигнута неком српском учитељу. Саграђена је новцем уштеђеним и намијењеним да се њиме подигне дом за срећан живот учитељског пара – Душана и Миље. А кад је смрт неочекивано узела Душана, Миља je одлучила да тим новцем сагради гробницу а потом, угашених снова, двадесет наредних година живота провела је као подстанар, незаинтересована за лично добро.

Надгробни споменик висок је око четири метра. Основа му је правоугона са четири симетрична витка стуба у прочељу, украшена на врху коцкастим капителом са прелазом из круга у квадрат. На прочељу, испод самог бордо крова, је наглашен метални византијски крст са двије укрштене маслинове гранчице. Испод лијевог и десног украсног испуста и крста, је натпис исписан позлаћеним ћириличним словима: ГРОБНИЦА КОСТРЕШЕВИЋ ДУШАНА И МИЉЕ. На самом тлу, у средишњем дијелу гробнице, је велика плоча од црног мермера, нешто мало издигнутим горњим дијелом, са фотографијама покојника и супруге му, а поврх ње, у засвођеном лучном удубљењу, је исклесана отворена књига с натписом: Цео његов живот беше част, понос и љубав према народу. Неукаљана чела корачао је кроз живот дигнуте главе. Заклопио је своје очи чист и светао. Почивај вечним сном. Изнад ње, у висини просјечног човјека, испод самог лучног свода је анђео с раширеним крилима, у бијелом мермеру, који у себи има нечег њежног и женственог. На косо постављеној надгробној плочи је текст: Овдје почива вечитим сном мој мили одани супруг и друг ДУШАН А. КОСТРЕШЕВИЋ бивши школски надзорник у срезу Млавском. Рођен у поносној кршној Босни, син веран свом народу и Отаџбини. Љубио је своју земљу и за њу живео и умро: одуживши се народу и Отаџбини. Заклопи своје уморне очи у пуној снази свог живота у 49. години на дан 23. фебруара 1931. у селу Кнежици. Овде још почивају и остаци нашег милог Боре. Ову заједничку вечну кућу у којој ће боравити вечитим миром подиже захвална одана и неутешна супруга Миља Д. Кострешевић учитељица са синовцем Каменком.

Ту већ деведесет година почива учитељ Душан, рођен у Шњеготини, селу поред ријеке Укрње, у Босни и његова супруга Миља, рођена недалеко од гробља на коме почива већ пуних седамдесет година.  Душанов отац Алекса био је сеоски кнез у Босни, за турске, те и за аустроугарске владавине. Као кнез и глава куће, по различитим пословима одлазио је у околне градове, а нарочито Тешањ, сједиште нахије а касније котара, коме је припадала његова кнежина. Имао је прилику да се среће с трговцима, занатлијама, свештеницима и разним чиновницима, за које је држао да лијепо живе од свога знања, те је одлучио да школује макар једног од својих синова. Пресудан је био утицај попа Јеврема Станковића, који је вршио свештеничку службу у селу и понекада коначио у кнежевој кући. Једном приликом он ће, уперивши прст своје дрхтаве руке у Душана, казати: „ Кнеже, овај мали је бистро дијете, деде да си га најесен довео у Чечаву, у школу, имамо тамо сада доброг учитеља из Србије.“

– Блажени, срећни тренуци. Ех, како је то давно било! – уздахну учитељ Душан.

 А сада је новембар на измаку. Пун кише, пун вјетрова, сав мокар, никакав. Миља је у школи, а он сам у стану. Ђак кога је послала донио је у корпи исцијепаних дрва и наложио пећ. Соба је малена и топла. На столићу прекривеном везеним столњаком с црвеним ружама, лежали су лијекови које је требао већ узети. На зиду испод иконе Светог Николе, његове крсне славе, висило је кандило са упаљеном свијећом. Прозор је застрт великом чипкастом завјесом, тако да је соба у полумраку. Ваздух мирише на свјеж босиљак и тамјан. Осјећа се света интимност у собици која личи на храм. Одисала је меланхолијом и самоћом. Болестан, охлађена и пожутјела лица,  лежећи у постељи бијелој као снијег, пребире по сјећањима и зауставља се на посљедњим тренуцима проведеним у далеком завичају.

То вече, када је из поља догонио стоку, било је мрачно, кишовито и вјетровито вријеме, као ово сада, у Кнежици. Киша је час шибала крупним капима, час престајала. Слабо се видио пут, а када би пролазио кроз шуму бивало је готово сасвим мрачно да се стаза једва назирала. Одмах послије вечере је отишао с браћом на спавање. Причали су, шалили се и смијали дубоко у ноћ. 

Ујутро, чим се огласио први пијетао негдје од Стражице, скочио је из кревета и брзо се обукао. Било је још мрачно. Ту и тамо кроз поцијепане облаке виркале су звијезде. Док се умивао испред куће унутра је видио шкиљаву светлост петролејке. Отац, крупан човјек непомућене мирноће, полагано је испијао кафу. У авлији је рзао коњ дорат зобајући свој јутарњи оброк. Недуго потом били су на путу. Свитало је у налетима, с прекидима. Када су изашли на Тркалине, први сунчеви зраци су већ обасјавали рахитичне гране стољетних храстова поред пута. Вране су прелијетале преко друма док је по стрмим њивама понегдје већ пасло понеко стадо оваца. С помијешаним осјећањима радости, туге и страха корачао је иза коња на коме је јахао отац. 

У Чечаву су стигли су негдје иза подне, у вријеме ручка. По воћњацима су се плавиле шљиве савке. Средином села пролази пут. Уз куће су штале и стока. Из њих осока цури премапуту. Мачке љешкаре и преду по прозорима, а пси њушкају по буњиштима.

У кући Милоша Савковића, угледног и доброг домаћина код кога ће становати, дочекани су топлим пријатељским ријечима и лијепо угошћени. Ипак, растанак са оцем, сутрадан, тешко му је пао. Нешто га је гушило у грлу и замало није заплакао гледајући у очева широка плећа која су одмицала.

Имао је осам година када је почео похађати школу код учитеља Миливоја Глигорића, родом негдје од Шапца, који ће врло брзо уочити његову  даровитост. Већ у другом разреду, на светосавској забави, на којој се окупио силан свијет из околине и многи уважени гости из далека, повјерио му је да изговори поздравне ријечи које и данас памти: Сабрасмо се у маленој школи овој што отвара умне очи дјеци нашој, учећи их што је право што је лијепо да ниједно чедо код очију не остане слијепо. 

Цијела та зима била је снијежна и оштра, али уочи Савин дана њена моћ би нагло сломљена и на сам празник је било веома лијепо и сунчано вријеме. Стигао му је отац. Био је веома поносан када је прочитано да је прилог за школу и сиромашне ђаке, од три форинте, приложио и тежак Алекса Кострешевић из Шњеготине. А на јесен, те 1894. године, на Малу Госпојину, храмовску славу, побиједио је на такмичењу декламатора. О томе је писало и у Б.-Х. Источнику. Али мало штa дуго остаје важно.

Учитељ Миливоје га је, по молби оца, додатно припремао и помогао му да у Србији, у Алексинцу, упише учитељску школу. Одлазак у Србију представљао је слатку радост, радост каква годи онима који тек улазе у живот. Било је то баш оне године када је ту установу, као „кошницу у којој му раде о глави“, краљ Александар Обреновић из Београда измјестио у Алексинац. Школа је имала учитељски кадар првог реда.

Вратио се као млад учитељ пун знања и полета, те одмах почео да ради у Чечави. Следеће године Земаљска влада у Сарајеву донијела је пропис да се за рад у конфесионалним школама у БиХ мора добити сагласност, тј. сертификат од стране државних органа. Непријатно се изненадио када је, 15. августа 1904. године, у Школском вјестнику, објављено да се Душану Кострешевићу не може дати сагласност јер није завршио учитељску школу у Царевини.

Како није могао наставити рад у Чечави, и уопште у Царевини, друг из учитељске школе јавио му је да тражe учитељa у крушевачком округу, за рад у школи у Појатама, те се пријавио. Био је примљен за привременог учитеља. Од Чечаве се растао са јесењим расположењем у души.

У Појатама је почео радити у новосаграђеној школи и остаће ту непуне двије године. Био је то сточарски крај, у много чему сличан његовој Шњеготини. Тамошњи горштаци су били сличног менталитета, људи незлобиве душе, склони животу по обичајима. Многи ђаци су у школу долазили из врло удаљених мјеста. Ваљало им је прелазити преко набујалих потока, ићи кроз мрачне шуме, преко пустих поља и блата по свакаквом времену, често врло оскудно одјевени и у слабој обући. Посебно им је тешко било, када зими напада дубок снијег, кроз цјелац пробијати се до школе. Промрзли и озебли, би се сакупљали око пећи у којој су се жариле букове цјепанице. Из мокре одјеће се пушило као из какве пушнице. Преморена дјеца би закуњала и заспала, а он их није будио. 

Након дневних напора навече се затварао у своју собицу, да се туга у њему не би таложила, и уз шкрту свјетлост воштанице, задовољство тражио у читању док се пред њим распростирао црни мир ноћи. 

За зимског распуста, због велике даљине, слабих веза и трошкова, није одлазио кући, у завичај, али је, за дугих зимских ноћих, с тугом мислио о својим најближим. Посебно би га обузела оловна неутјешност, кад би помислио на мајку Винку, која је умрла још за његовог школовања у Чечави. Ујутро је увијек устајала прва. Дјеци је, уз осмјех пун свјежине, говорила како јутро има уста пуна злата и да се не ваља ни прекрстити прије него што се умије. Стога, прво што би ујутро урадио, било је да се умије водом хланом као лед с врела Липа. Убрзо потом би, са застругом пуним скорупа и комадом кукурзног круха у торбици, бос, корачао кроз росну траву тјерајући овце или говеда на пашу. Изнад њега би се плавило прољетно небо, док се свјеж мирис ширио с глатког младог лишћа и сочне траве која је бујала око Чивитног потока, по Баштици, Бјељевинама и Крчевинама под бријегом. Право задовољство предствљало је тјерати стоку на испашу по Лукама, Јазицама и Туковима, тамо гдје су се састајале ријеке Укрња и Шњеготина, текући лагано кроз своја корита, шумећи у јазовима и расипајући се по воденичким колима. С тим шумовима неријетко би се стопили и звуци фруле, док је наоколо владао љетни мир над пољима зрелог жита. Ти дани без имена били су тако дуги и непоновљиви, како то бива само у дјетињству. 

Сјећања на дјетињство су долазила из срца и у њима није било мјеста ничему непријатном, већ само најљепшем што је помало личило и на пријатну превару самог себе. 

Након распуста, у другој години боравка у Појатама, доби мјесто привременог учитеља у Липовцу, малом селу у близини Алексинца. Испред очију му промичу живе слике, студеном руком вјетрова опустошених поља, јесењих киша и блатњавих путева тог села. Ничега у њему није било осим сиромаштва. Понекад би се у сумрак огласила пјесма: Касно пођох из пијане механе… мрачна, страсна одушка припитог младића од тешког и нерадосног живота. Настојао је да код  ђака побуди занос за учење и хвалом подстакне оно што је у њима највриједније. Али ту се неће дуго задржати. Ускоро, по личној молби, одлуком Министарства просвете и црквених послова Краљевине Србије, премјештен је у Витовницу, у Срез млавски, септембра 1906. године.

У Витовницу, гдје је први пут срео Миљу, допутовао је тачно на Малу Госпојину. Стигао је блатњавим, разривеним путем, по пљуску и покисао сав до коже, али ведар и живахан, какав је увијек био у та времена. „Каква ли је она“, мислио је цијелим путем. Знао је да, његова будућа колегиница, ту на служби од лани? Врата му је отворио школски послужитељ, старији човјек, крупан, већ осиједио, у прљавој кецељи: „Скроз сте покисли, господине, али лијепо је што сте дошли“, казао је неким промуклим гласом и показао му врата његове собе. Соба је била малена и ниска али пријатна, окречена у бијело. Тек што је збацио са себе све што је било мокро и почео да се преоблачи, зачуо је у ходнику ситне кораке и куцање. Огрнуо се мокром кабаницом и пришао вратима. Била је то она, Миља! Гледала га је с росном свјетлошћу у очима. Носила је сњежно бијелу, брижљиво попеглану блузу. Преко лијеве руке је држала два велика ланена пешкира, а на њима мирисави сапун са утиснутим словима. Све је то било чисто, свјеже, угодно.

– Добро дошли, поштовани колега – изговори то некако збуњено и лице јој обли(ло) руменило. 

– Здраво… здрави били – није знао да ли да је персира или не, те се зацрвени исто као и она. 

– Јесте ли живи и здрави – збуњено упита и застиди се јер је било очигледно да дјевојка пуца од здравља.

– Хвал Богу, јесам и једно и друго. Ево вам сапун и ручници, угрејану воду ће вам одмах донети Димитрије, послужитељ.

– Захваљујем и јако се веселим што сам дошао – рекао је брзо, осјећајући како му се душа весели и разгаљује.

Она се само осмјехнула и брзо отишла. Стигао је да види како јој је засјало лице и иза ње је остала нека чудна тишина. У души му је запламсала ватра. Дрхтај му је прошао тијелом а сјај радости преливао се у очима. 

Слика, када су се ујутро поново срели, остала му је у најсвјетлијој успомени. Њена црна коса, наглашено славенске црте лица, плава хаљина с наборима, која јој стеже витки стас и њежне груди, сањиве очи и чистоћа љубави према свему на свијету. Био је свјестан да се тог јутра с њом у љубави стапио за цијели живот.

За Ђурђев дан, наредне године, многобројне званице веселиле су се на њиховој свадби, у кући Миљиног оца Тоше Ристића, у Петровцу на Малави.

Мада су у Витовници проживјели многе свијетле и пријатне тренутке, ускоро ће бити премјештени у Манастирицу, гдје ће провести највећи дио свог заједничког живота, многе лијепе али и тешке године. Село је добило име по давно порушеном манастиру, од кога више није било ни трага. Живјело је од ратарства и сточарства. Школа је у њему отворена још за владавине кнеза Михаила Обреновића.

У срцу тог покољења учитеља угнијездила се сигурност и увјерење да ће цијели свој радни вијек провести у мирном и спокојном васпитавању српске дјеце па и код овог брачног пара. 

Миља је била савјесна учитељица и одана супруга, која је у Душану пронашла правог и брижног пријатеља. У њиховим омањим собицама увијек је било ушушкано и топло, сунчано и ведро. Чудна је била госпа Миља, како су је знали звати сељани, а нико јој се није чудио, сви су је поштовали и уважавали. Цијенили су њен здрав смисао за правично, сталност и живо учешће у туђим невољама и радостима. Никада ништа није тражила за себе па су јој сви радо помагали када би што тражила за друге. Чинило се, као да су се све њене врлине родиле с њом и да је нису стајале никаквог труда ни муке. Она се другачије није могла ни замислити. Вољела је понекада с прозора, пуних топлине и свјетлости, да гледа како се ђаци играју у дворишту па би, можда сјећајући се свог изгубљеног сина, са сузним уздахом казала: „Еј, еј, децо моја, децо!“ – а онда бришући очи, брзо нестајала. Наиме, одмах некакао по доласку у ово село, добили су сина коме су на крштењу дали име Боро. Међутим, и поред велике родитељске бриге и старања око дјетета, оно је од рођења побољевало и напослијетку умрло навршивши једва годину дана живота. 

Услови за рад били су, углавном, лоши. Село је живјело у честитој биједи, неужурбано и једнолично, али све је могло да се заволи. Душан је рано схватио да се највећа светост крије баш у обичности. Са посебним узбуђењем, и увијек изнова, доживљавао је септембар и почетак нове школске године. Волио је мирис нових уџбеника, мјешавину тишине и буке, што су  испуњавали школу. Имајући на уму ријечи књижевника и колеге Јанка Веселиновића: дајте детету осмех и оно ће вам дати цело срце, са ученицима се опходио пажљиво и љубазно. Био је срећан када би примјетио да им очи засјаје и оживе од његових ријечи. Нико не осјећа нове ствари снажније од дјеце која просто задрхте од њиховог мириса. А он је саосјећао у њиховим скромним радостима, сјећајући се сретних дана свога дјетињства. 

Тихо су милиле године, а онда је загрмио велики рат. Замукле су птице. Све се нагло промјенило. Хитац гимназијалца Принципа у Сарајеву, испаљен у надвојводу Фердинанда уништио је све оно што се звало „свјетско благостање“. Од тог пуцња покренула се и измијенила цијела слика живота. 

У велики рат је отишао с мјеста учитеља у Манстирици. Имао је тада  тридесет и три године. Окишило се, просуле су се прве женске сузе. Возови су празнили села одвозећи обвезнике на зборишта. Побједе у првој години рата и затишје крајем те и почетком наредне године, су му улили оптимизам у душу. Али, у јесен 1915. године, када је кренула њемачка офанзива великих размјера, с вojском се, у касну јесен, повлачио  преко Kосова према Албанији и Грчкој. С нелагодом се присјећао тих новембарских дана када су се приближавали  Пећи. Било је хладно и мразно. На путу се смрзла свака барица и блато у коме су се видјели отисци коњских потковица, точкови кола и ђонови војничке обуће. Било је толико хладно дa се на брковима војника и ноздрвама стоке смрзавао дах, свака се капљица одмах претварала у лед. Ту га је пресрело и живо историјско лице краља Петра. Одмах од Пећи, високо под само небо, дизале су се застрашујуће масивне стијене слијепљене замрзлим снијегом и ледом. У даљини, тамо према Скадру, врхови тих залеђених планина, спајали су се такође са замрзлом масом магле. Туда је водио пут за Скадар и даље за Грчку, у луку спаса. 

Живот се опирао смрти. У тим часовима имао је на уму очеве ријечи упућене мајци, једном када се у дјетињству тешко разболио: „Ако је створен за нешто, живјеће“. И преживио је. С Крфа се, тек у јануару 1917. године, преко Црвеног крста, јавио својима да је жив и од војничке плате слао нешто новаца Миљи. Тамо далеко… протицали су дани један за другим, дуги као године. Оловна безутјешност лежала је над војницима. Чежња за Србијом и породицама их је изједала. А онда је пробијен Фронт и рат се нагло завршио, онако како је и почео. Поцрнио и омршавио поново се нашао код кући и вратио учитељском послу, у селу Манастирица. Чудио се колико је тога стало у непуне четири године, а онда, за кратко вријеме, све је опет постало тако обично као да рата никада није ни било. Живот је текао спокојно, без великих узбуђења, испуњен свакодневним ситним бригама и догађајима.

А онда се одједном нагло и неочекивано све промијенило. Иако је село носило смјеран и лијеп назив Манастирица, у њему је оживјело много штошта што не ваља и почело да буја. Затражили су премјештај. 

Оног дана када су стигли у живописну Кнежицу дувао је јак сјеверац од Рановца. Био је септембар. Рубом села лијено је текла ријека Млава. Земљиште око ње је пјесковито, родно и лако за обрађивање. Уз обалу расте бујно дрвеће. Ријека љети оплића и може се пријећи колима. Текући преко каменчића и шљунка, чиста да се могла пити, подсјећала га је на његову Укрњу. Иако Млава није брза ријека, дешавало се да се понеко дијете, које не зна пливати, утопи. Велика и горка бол опхрвала га је кад се у њој утопио Чедомир, син његовог брата Бошка. Тим тужним поводом долазио му је отац, и довео другог Бошковог сина, Кајицу, да код њега похађа школу. На фотографији из тог времена, види се он, Душан, црњомањаст, кратко ошишан, с црним брковима, мало онижег раста, умног и питомог погледа културног и образованог човјека.

Након годину дана рада у Кнежици као учитељ, именован је за школског надзорника Среза млавског, а за дугогодишњи несебичан рад и залагање, у фебруару 1928. године, одликован је Орденом Светог Саве V реда, што му је још више подигло углед. 

Посао школског надзорника није био напоран, а плата је била пристојна. Та лакоћа живота представљала је плодно тло за размножавање људских слабости. Унаточ што се увијек чувао од тога, као и сваке журбе, која најчешће доводи до кајања, на Ђурђевдан, крсну славу Миљиних, дванаест година од завршетка рата, у разговору о друштвеним приликама, о којим је била ријеч, приземног расположења, казаће: „Јест да су послије Великог рата настала нека друга времена, али она нам нису дала пуно разлога за радост. У овом друштву врлина не значи ништа. Рад такође не значи ништа. Вјеровао сам да ће послије рата настати ново вријеме за неки нови свијет, пун хармоније и толеранције. Али брзо сам схватио колико сам се преварио.“ Те ријечи дјеловале су на присутне као да је муња бљеснула у дугој тамној ноћи. Након непријатне станке, присутни начелник Млавског среза, коме је вино расуло пламен по лицу, гласом набијеним пријетњом, казао је: „Ја то не видим на такав начин, варате се, господине надзорниче.“

Није примјетио да се већ сутрадан испод његових прозора почела шуњати несрећа попут ноћног лопова. Међу чиновницима, свештеницима и његовим колегама, почела је да расте ледена хладноћа и они су постали другачији, одбојни и нијеми попут гробљанских просјака. Почели су да скрећу погледе и да га избјегавају када би им ишао у сусрет. Несрећа је нагло улетила у његов живот. Само десет дана касније био је смијењен с положаја привременог школског надзорника и распоређен на мјесто учитеља у Петровцу на Млави. Говорило се због револуционарних надзора и убјеђења. 

То му је тешко пало и прокоментарисао је то кратко, празног срца: „Ништа није тако погубно за човјекову вољу као неправедна казна од стране надређњних“. Стварност му је постала жалосна, а живот беживотан, истрошен и отрован. Нагло је одсјечен од било какавог задовољства у којима су уживали људи око њега. Чинило му се да му се живот руга и да више ником није потребан. Дани који су пролазили само су гомилали терет кога није умио да се ослободи.  Пун горчине и с ињем просутим по срцу, пао је у дубоку и жалосну усамљеност.Празнина се у њему таложила као и осјећај ништавности свега што је у животу урадио. Све је то сада био само траг на води. Кроз тишину наслућивао је шум хајке, иако гониоце није видио. Нису га могле утјешити ни Миљине ријечи изговорене с пуно неизмјерне љубави: „Никада се не може изгубити оно што је право благо, а код тебе је то искреност и поштење. Када ти остане само то, довољно ти је остало.“ 

Да се човјек може навикнути на било шта, показао је то у рату, али  на овакву неправедну одлуку није могао. А када се несрећа закотрља не зауставља се лако. Мислио је на смрт и већ видио дане у којим га више неће бити. Убрзо је и опака болест на њега спустила своју тешку руку. И једне фебруарске ноћи, док је напољу бјеснило олујно снијежно невријеме, у глуво доба ноћи, угасио се његов живот, рано истрошен и испуњен несигурношћу. Огољеле смрзнуте гране дрвећа сабласно су лупале по прозорским окнима. Сат на зиду, са ишараним бројчаником и са утезима, који су висили на ланчићима, откуцао је два сата послије поноћи. 

 Каменко, Душанов братић, много касније, сјећао се тог догађаја: – Била је увелико зима. Стриц паде у кревет али нисам томе придавао нарочиту пажњу, јер се код нас у кући често боловало, међутим, усплахирена лица стрине и оних који су нам долазили, казивало је да се нешто озбиљно дешава. Стрина ме није пуштала у собу гдје је стриц боловао, али једном се ушуљах онамо. Стриц је лежао у кревету, у полусједећем положај, на високо наслаганим јастуцима, био је блијед као зид. Уплашио ме је и збунио тај његов изглед, почех нешто да муцам, али ми стрина даде знак да изађем. Нисам знао шта то све значи, још мање да је стриц на самрти. Ускоро, једно јутро кад се пробудих, уђох у болесничку собу и видјех ондје окупљене жене и стрину у плачу. Она ме узе за руку и доведе до болесникове постеље. Он је лежео мало постранце затворених очију. „Ето, видиш, сине“, рече ми, „умро је твој добри стриц“. Тек тад схватих сву страхоту смрти и бризнух у плач.

Момчило Спасојевић је аутор и књиге „Легенде Поусорја” коју можете преузети у дијелу документи.