Први школовани домаћи прота – поп Јеврем Станковић рођен је 1865. године, а умро 1916. године у Чечави. Његов отац Стеван био је угледни домаћин и велики вјерник, а Чечава и околна села припадала су тада Имљанској парохији, па је Имљански поп повремено долазио и обављао групне вјерске обреде за покој душа, вјенчања, крштења и друго. Како је бивао чести гост Стевана Станковића уочио је и по добру препознао Стевановог сина Јеврема. Уз мало убјеђивања Стеван је дозволио да поп и млади Јеврем крену на коњу за Имљане како би малишан завршио основну школу. По старој доброј традицији средина је лијепо примила младог дошљака, а он је то повјерење оправдао својим учењем, радом, држањем, послушношћу, поштовањем и помагањем старијим. Четверогодишње школовање брзо је завршио, па је попо враћајући „Мило за драго“ одлучио да младог и даровитог ђака о свом трошку упише у „Пелагићеву богословију“ у Бања Луци и дарује Чечави и њеној парохији младог, али вриједног и честитог попа. Све је ишло по договору између оца, сина и проте на опште добро вјере, нације и народа овог краја.

– Честити оче, пресвијетла личност рода српског, мој дуг према теби је огроман. Како ћу Вам се и када одужити? – плачући и љубећи руку свом добротвору и попу запитао је Јеврем након завршетка школе и прве младе црквене литургије под ведрим небом у Чечави.

– Јевреме, чедо моје, сине оца и мајке своје, моја срећа и радост је неописива што у теби нађох оно што сам желио, а то је: великог човјека и правог православног вјероучитеља, слугу Богу и народу. Сав твој дуг према мени биће да ме твој топли глас испрати на вјечни починак када дође Божија воља по душу моју – рекао је стари прота Имљански.
Завјет је без по ријечи прихваћен и извршен. Младом Јеврему и његовом Зекану раздаљина од 80 километара била је дан хода, а част неописива што му је таква личност повјерила последњи испраћај на вјечни починак.

Млади, али пун сигурности у себе, пун радног елана и енергије прихватио се посла „Боговски“ за добро вјере, нације и народа рода свога.

Основао је школу под храстом, који и данас живи, и био први учитељ под ведрим небом. Организовао је изградњу прве школе, читаонице, цркве, куглане прве на тешањском котару. „Сиротињског задружног магазина“ за пружање помоћи гладној сиротињи, основао је КУД са више секција, Гусларско друштво, помагао је сиромашним ђацима у набавци књига и учила и много, много другог доброчинства у невољи.
Први радио апарат огласио се у његовој кући, а прве слике плод су објектива његовог фото-апарата. Ту је прикладна библиотека, савремено покућство, прибор за јело, посуђе и друго достојно великана.

Племенитии и мудри прота Јеврем Станковић узима на себе „Отварање Чечаве према свијету и свијета према Чечави“ и то веома успјешно и за врло кратко, али на дуго вријеме. Угледан, рјечит, стасит, самоувјерен, убједљив и у свему сигуран ступа у везу са свим људима који могу и хоће помоћи. Прва орјентација била му је према Фрушкој Гори и Сремским Карловцима. Отуда је стизала свака помоћ, а тамо су одлазили млади Чечавци на школовања и све врсте занатског науковања. Такви какви су били и какви су данас брзо и лако су откључавали сва врата и били радо виђени гости у свим кућама, трговинама, занатским радњама, установама и школама. Почела је културна размјена, узвратне посјете, стипендирање напредних ђака и ученика. То је отворило Чечавцима пут према сјеверо-истоку којим они и данас врло радо крећу, па се могу наћи њихови потомци у сваком мјесту и на свакаквој високој дужности културној, научној, политичкој, државничкој и другој. То је тај пут отварања Чечаве према свијету и свијета према Чечави чији је путовођа био и остао прота Јеврем Станковић. У „Босанској Вили“ 1882. године представио је овај крај са двадесетак страница текста што и данас има велику вриједност.

Као и сваком другом родољубу било му је на срцу социјално и национално ослобођење од дугогодишњег, вјековног ропства под туђинском чизмом. Ни часа није часио кад се на том путу са својим програмом појавила револуционарна српска омладина „Млада Босна“. Није издао завјет цркве да се активно бави политиком, али је као симпатизер и активни помагач много допринео њеном омасовљењу заједно са својом кћерком Зорицом која је била члан и другим угледним људима овог простора као што су: Јефто Вуковић, Јаков Петковић – Јаша, Љубо Ђекић, попови Коста Душанић, Ристо Вуковић и многи други. Чечава је имала највећи број чланова „Младе Босне“ у то доба, а четворица су убијена на путу до суданије или у затворима: Петар Станојевић, убијен на путу за Бања Луку, Остоја Јотановић, Васо Ђукић и Лазар Евђић, убијени у злогласном казамату „Шток“ у Тузли. Малодобност спасила је живот младом богослову Стојану Станковићу, али је зато морао на прву борбену линију да брани аустријског цара и царевину.

Родољубље и патриотизам према свом народу били су разлози да се нађе на великом искушењу 1914. године након убиства Франца Фердинанда у Сарајеву од стране Приципа Гаврила. Изведен је пред суд у Араду, осуђен на вишегодишњу робију, а онда сврстан у таоца за заштиту возова на прузи Славонски Брод – Добој, Сарајево – Добој и Тузла – Добој којим су окупатори довозили српски живаљ из Србије и Босне на масовне ликвидације у Добоју, што је племенити прота тешко подносио гледајући недужне жртве стараца, жена и дјеце и начине на које се џелати обрачунавају с његовим народом. На пропуху, студени и даноноћној вјетрометини, жедан, гладан, слабо обучен и обесправљен тешко је оболио. Срце му је препукло због десетак хиљада убијених недужних српских робова, па је тешко болестан пуштен кући гдје је након неколико дана умро 1916. године у 51. години живота кад је породици и народу био најпотребнији.

У браку је имао кћерку Зорицу, прву српску учитељицу овог простора, чланицу „Младе Босне“, члана КПЈ, удату за Миленка Јотановића, с којим је стекла сина Владу и Брану и кћерке Миру, Вуку и Наду. Као антифашисти сви су устанички борци и првоборци. Зорица је предсједница АФЖ-а за Средњу Босну, Миленко предсједник НОО, Вука омладински руководилац, Владо и Мира првоборци у првим борбеним редовима. Жртве братоубилачке борбе су: Зорица, Миленко и Вука, а Мира је подлегла од трбушног тифуса у партизанској болници у Корићанима 1943. године. Владо и Бранко су умрли око 1990. године, па је тако још у животу најмлађа унука попа Јеврема Нада Јотановић – Лаушевић, учитељица у пензији у Бања Луци.

Како прота Јеврем Станковић није имао мушког потомка усвоио је сиротана без оца и мајке Илију Липића из Г. Радње, одхранио, оженио рођаком своје жене, даровао му дио имања и учинио га сретним као и његово потомство које му је као читав остали народ за вјекове вјекова захвалан.

Захваљујући попу Јеврему Станковићу Чечава је у народу сад позната као „Мала Србија“ а сад као „Велика Србија“ зависи коме, када и како одговара. Но, било како било Чечава је била, јесте и биће велика Чечава због добрих, племенитих, часних и поштених људи, који су свој лик, чојство и људско достојанство исказали и у последњем вјерско-шовинистичком сукобу у БиХ, па им захвалност људи из реда других вјера и нација није изостала.

На страну све добро, али, ипак, не може се побјећи из „БЕРАЧА ТУГЕ“, јер су тако жељели и желе зло вријеме и и још гори нељуди.

Бошко Н. Петровић: Берачи туге, Теслић 2004, стр. 117- 120.

Јеврем станковић у категорији Људи