Author: Слободан Милетић

Неколико страница књиге на којима се налазе имена страдалих из Чечаве.

У издању Српске православне црквене општине чечавске у Чечави, а у сусрет јубилеју 150. годишњице изградње и освећења тамошњег храма Рођења Пресвете Богородице, изашла је из штампе монографија о црквено-народној прошлости у овом вишеструко значајном и знаменитом мјесту. Књига „Чечава – Мала Србија у Босни“ тиче се, превасходно, црквене историје на подручју Чечаве и њене ближе околине, али исто тако та микроисторија уклопљена је у све опште токове српске историје.

Аутор монографије је Радован Пилиповић, директор Архива Српске Православне Цркве у Београду, који је у овај свој најновији историографски рад уткао документа и изворе из саме парохије чечавске, Епархије зворничко-тузланске, али и Архива СПЦ и Архива САНУ у Београду. Уредник овог издања је протојереј-ставрофор Драган Ерић, парох чечавски, а рецензенти су др Драгиша Васић са Филозофског факултета Универзитета у Бањој Луци и мр Мирослав Нишкановић из Етнографског института САНУ.

Чечава се први пут помиње у писаним изворима у старим повељама писаним старим српским језиком 1329. године, парохијски свештеник се тамо помиње још средином 16. вијека, а већи дио књиге чини прича о свештеничком роду Станковића чији су представници били чечавски пароси од 1828. до 1960. године. Синтагма „Мала Србија“ која се везује уз Чечаву, свједочи о родољубљу њених парохијана и о културно-просвјетном животу крајем 19. и почетком 20. вијека којим се Чечавци имају поносити. Све препреке на овом скромном издавачком подухвату савладане су много лакше уз благослов Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског Г. Хризостома, који је као и увијек остао истински покровитељ објављивања дјела из црквено-народне историје.

Предговор

Познавао сам људе који су одлазили у завичај пред смрт. Тако су гасили неподношљиву жеђ за исходиштем. Познавао сам и оне које је смрт изненада сустизала у завичају. Њима се, вјерујем, испуњавала последња жеља

Не умијем да објасним ту чудесну везу човјека и завичаја. Знам да му због тога дугујем, а идеја да отмем од заборава оно што чини његову историју, јесте моје искупљење. Трагао сам неуморно за документима, сакупљао фотографије, разговарао са људима… Све што сам нашао и сазнао, налази се у овој књизи.

Не могу а да читаоцу не саопштим немар његових људи, њихово кратко и несигурно памћење, зачуђујуће напуштање традиције и једно неспретно „осавремењивање“ иза кога остаје пустош. Са сваком новом кућом затирао се сваки траг старог и настављало живјети негдје на пола пута: са старим навикама у новим условима. Приче најстаријих досезале су до половине њиховог животног вијека. Даље од тога остаје несигурно и магловито присјећање. О причама предака ријетко ко је могао нешто рећи. Писани трагови били су права ријеткост.

Ни превише срећан, ни незадовољан, предајем књигу читаоцу у увјерењу да ће сваки од њих моћи дописати бар једну реченицу и да ће се наћи неко да на овим малим темељима једног дана сазида грађевину достојну дивљења.

Ма колико да сам се трудио да не биљежим сумњиве и непровјерене чињенице, вјерујем да су ми промакле грешке и нетачности. Оне ће, надам се, подстаћи критичко преиспитивање прошлости па ћемо једног дана бити спокојни пред истином.

Без помоћи многих Чечаваца ове књиге не би било. Свјестан да ће многа имена незаслужено изостати, захвалност дугујем Дејану Пејчићу, Радовану Мајсторовићу, Мики Јотановићу, Новаку Тешићу, Нади и Вељки Лаушевић, Свети Крунићу, Момчилу Станковићу и мојој сарадници Нади Савић. која није жалила труда да ми помогне у сређивању текста.

Више од пуке захвалности заслужује труд првог читаоца рукописа ове књиге, познаваоца и пријатеља Чечаве, књижевника Ранка Павловића из Бања Луке. Његове ријечи хвале охрабриле су ме у скромним намјерама.

У Чечави, 19. септембра 1995.