Чечава и свијет у очима једног научника: Разговор са Милованом Перићем

Данас разговарамо са једним од најистакнутијих научника из нашег краја, професором Милованом Перићем, који је остварио изванредну међународну каријеру у области машинства. Рођен 1957. године у Чечави, професор Перић је кроз предани рад постао глобално признати стручњак у компјутерској динамици флуида. Након студија у Сарајеву и доктората на Imperial College-у у Лондону, предавао је на универзитетима у Њемачкој и стекао завидну репутацију. Иако је имао само д‌јелимичне сарадње са Босном и Херцеговином, професор Перић је изразио жељу за јачањем веза са родним крајем. У овом интервјуу сазнаћемо више о његовом путу и изазовима. Такође, најављујемо и будуће текстове које ће професор Перић објављивати на нашем порталу.

Једне прилике, говорећи за медије, причали сте о свом путу од мале сиромашне средине у БиХ до врхунске свјетске каријере у области машинства. Каква је била та мала сиромашна средина у којој сте расли, чували овце и школовали се? 
– Какве је се сјећате? 
– Какву је видите данас?

Много тога што сам доживљавао прије 60 година данас звучи романтично и сјећања буде осјећаје среће и захвалности. Из неке друге перспективе то би вјероватно изгледало другачије…

Са данашње тачке гледишта били смо сиромашни – мало тога се куповало, углавном се живјело од онога што смо сами производили. Сјећам се да сам се као дијете од неких 5 – 6 година јако радовао кад би отац ишао у Теслић и на повратку донио хљеб из пекаре. Ми смо јели кукурузу и погачу, од свог кукуруза и своје пшенице, које смо мљели у млину на ријеци (четвртком је био наш ред), а били смо жељни „сомуна“ од бијелог брашна. Данас купујем само производе од цијелог зрна, бијели хљеб једем изузетно ријетко, и сретан сам што сам као дијете јео здраву храну…

Играчке смо правили сами – родитељи нам нису никад купили никакву играчку. Радовали смо се кад би љети дошао у посјету стриц Велибор из Добоја, или стриц Петар из Зенице: они би увијек донијели лопту на надувавање и то је за нас било нешто посебно, бескрајна радост… Од оца сам добијао напухани мјехур кад се ухрањени крмак закоље крајем новембра. Данас и то видим као сретну околност – измишљајући игре и правећи сами себи играчке проводили смо вријеме креативније него д‌јеца која данас сатима буље у мобител.

Мој задатак је од седме године био да чувам овце. Једино смо за вријеме распуста ишли у шуму, гд‌је су се чувала и говеда и овце, и тада сам се дружио са другом д‌јецом из села. Скупљали смо се и играли фудбал на једној пољани поред Црне Ријеке, и д‌јечаци и д‌јевојчице. Знало се десити да се заиграмо и касно пођемо тражити стоку, па је до мрака не нађемо. Пар пута сам морао с батеријском лампом назад у шуму да тражим овце – родитељи су се плашили да би их медвјед могао поклати (то се пар пута и десило док сам ја био у средњој школи и на факултету, али не док сам ја био чобан). Овце сам, док сам их чувао, много мрзио. Не само зато што ноћу, кад бих их нашао, нису хтјеле да иду кући; више сам проблема с њима имао кад сам их чувао прије или послије школе (обично смо ишли у школу једну седмицу прије, па једну послије подне). Ја се зачитам, или радим домаћу задаћу и само кратко вријеме не гледам гд‌је су – и оне су већ у кукурузима или д‌јетелини. Било је и батина због тога… Више пута сам ишао с мамом на пијацу у Теслић, да покушамо продати коју овцу или јагње. Кретало се око 2 сата по поноћи, како бисмо око 6 сати стигли на пијацу. Само једном смо једно јагње продали, а бар 5 – 6 пута смо се вратили са свим овцама кући. Сјећам се да пар пута нико није ни питао пошто бисмо овцу или јагње продали. То је било депримирајуће – отпјешачиш 20 километара тамо и исто толико назад – ни за што.

Школа ми је остала у лијепом сјећању, како она у Планима од првог до четвртог разреда, тако и она у Пољима од петог до осмог разреда. Пут до школе је био дуг и напоран – не толико због дужине (око 7 километара) већ због блата. Тада још није било трактора, путеви нису били посути шљунком; чим би пала киша, направило би се блато. Више пута ми је гумена чизма остала у блату па сам и чарапом загазио у њега. Зато смо морали да бирамо гд‌је ћемо стати и покушавали смо да веће блато избјегнемо, али људи су викали на нас ако бисмо нагазили нечију њиву – свака травка им је била важна. Од шестог разреда сам се возио бициклом; пут трасом бивше пруге је био дужи, али раван. Само кад би пао велики снијег или било јако невријеме ишли смо пјешке преко Брда. Бицикли су били велики и нису имали мјењач брзина – једна брзина и једна величина… Биле су двије марке – Рог и Партизан…

Данас нико не би ни помислио да тјера д‌јецу да сваког дана, по сваком времену, тако иду у школу. Тада је то било сасвим нормално; било је д‌јеце из Плани и из Цвијића који су имали још дужи пут до школе.

Било је то вријеме брзих промјена. Почело се куповати бијело брашно, па се оно мијешало с нашим пшеничним брашном из млина: погача је прво постала полубијела, а касније сасвим бијела (на крају се у млин ишло само да се самеље нешто за стоку). Гости су почели да доносе купљене поклоне: наранче (биле су умотане у танки румени папир на коме је писало „JAFFA“), чоколаде, наполитанке, кексове… У продавници су се почела откупљивати јаја, па смо и ми д‌јеца почели поткрадати кокошке и за продана јаја куповати слаткише. Мом другу Стојану је баба прије смрти рекла гд‌је је сакрила нешто пара, па је он једно вријеме сваког дана куповао слаткише и, као добар друг, давао и мени да се засладим. Тако смо обојица те године заувијек упропастили зубе. Зато данас имам мостове и имплантате и то је једино из д‌јетињства што је оставило негативне посљедице на мој каснији живот.

Струју смо добили када сам ја ишао у осми разред; до тада се зими читало и писало уз петролејску лампу. У млин смо по мраку ишли или с фењером, или са зубљама луча. Чим би отоплило, ходали смо боси. Кожа је на табанима била дебела, није при трчању сметало ако је трава била свјеже покошена или ако је не путу било оштрог пијеска. 

Чини ми се да сте у свијет отишли у потрази за знањем. Због чега сте тамо остали?
– Због чега данас млади одлазе и шта би то могло ублажити њихов одлазак?
– Какве услове би требало обезбиједити за њихов повратак?
– Да ли је повратак реалан и да ли је само питање времена када ће се сви вратити? * Зашто мислите да се то неће десити?

Ја сам 1982 отишао у Енглеску, да на Imperial College-у у Лондону нешто научим и да се с тим знањем вратим у Југославију. Кад је дошло вријеме да браним дисертацију и планирам повратак, колеге са Машинског факултета у Сарајеву су ме питали зар не бих могао остати у Лондону. Ја сам им објаснио да ми је то понуђено, али да сам ја понуду одбио и да се враћам у Институт за процесну технику, енергетику и технику средине, гд‌је сам радио пола године прије одласка. Сви су ми рекли да сам блесав и давали савјет: ако икако можеш, остани тамо и не враћај се.

Ја сам се ипак почетком новембра 1985. вратио у Сарајево, пун ентузијазма. Супруга је у Источној Њемачкој завршила студиј као преводилац за српско-хрватски и руски језик, и рачунали смо на то да ће она моћи радити као судски тумач за њемачки језик. Мене је моје радно мјесто у институту чекало. Међутим, мој ентузијазам је за два мјесеца спласнуо на нулу. Ја тада нисам ни слутио шта ће се пет година касније десити, али сам брзо увидио да друштво не функционише како треба. Морао сам наћи неку везу да након два мјесеца добијем ствари из царинарнице, гд‌је смо их по доласку из Лондона морали оставити ради царињења, мада сам имао потврду из Амбасаде да то све могу увести без царине јер сам више од три године радио у иностранству. Ја сам требао неком у царинарници нешто дати да бих своје ствари добио назад, а ја то нисам схватио.

Онда су настали проблеми око нострификације дипломе моје супруге. На Филозофском факултету у Сарајеву су рекли да они немају тај смјер. У Београду су јој признали звање „преводилац за руски језик“, али не и за њемачки, што је она тражила. Образложење: у дипломи пише „преводилац за српско-хрватски и руски“, њемачки језик се не спомиње, зато се не може признати звање преводиоца за њемачки језик. То што је њемачки матерњи језик није помогло…

Прекипјело је кад сам због неких болова морао доктору. Он ме послао с првог спрата у приземље да ми ураде ЕКГ, али ту су ми након дугог чекања рекли да они то не могу урадити. Онда ме доктор послао у другу клинику, али и тамо су ме послије дугог чекања одбили. Након четири сата вратио сам се доктору и он је онда некуд отишао, вратио се након 10  минута са сестром која ме је онда одвела у приземље гд‌је сам на почетку одисеје био и за пет минута урадила ЕКГ снимак. У институту су ми рекли: „Не иде се тако доктору. Прво дођеш овд‌је па се распиташ, неко увијек неког зна ко ти може средити да те приме и ураде што треба.“

Ја сам полако схватио да у таквој средини не могу да живим и од више опција изабрао сам одлазак у Њемачку. Није било одлучујуће што ми је супруга Њемица, али је и то био један од фактора. Ја се једноставно нисам уклапао у токове живота у Сарајеву: не пијем ни каву ни алкохолна пића, не идем у кафане, имам само два-три добра пријатеља и неколицину познаника… Бар у то вријеме у Сарајеву је све ишло преко везе – а ја нисам имао везе и нисам желио да се на такав начин пробијам кроз живот. Више ми одговара њемачко друштво, гд‌је ми никад откад тамо живим није требала веза ни за шта.

Данас је ситуација другачија од оне из 1985. Претпостављам да млади људи одлазе више из економских разлога – да би нашли бољи посао, зарадили више новца, остварили неке снове… У БиХ нема више индустрије – када сам ја одлазио Енергоинвест је међу 100 највећих фирми у свијету био на 97. мјесту, а имали смо још Унис, ТАС, Унионинвест и много других предузећа која су нешто производила и извозила. И у Теслићу, Тешњу и Добоју било је доста производних погона – данас има продавница више него што треба, али нема атрактивног посла за младе људе. Зато одлазе.

Створити услове за њихов повратак није лако; све и кад би у политици постојала воља за то, требало би доста година да за оне који су се у свијету снашли повратак постане реална опција. Не ради се само о висини плате и трошковима живота; кад се човјек једном навикне на живот у друштву гд‌је све мање-више функционише како треба, тешко је вратити се у средину из које су му годинама долазиле само негативне вијести. Требало би да нестане корупције, националне мржње и несигурности, да човјек може да вјерује у бољу будућност. Колико ја познајем ситуацију у БиХ, од таквог стања смо далеко.

Ја мислим да ће се вратити само они који у иностранству не успију, и понеки пензионер, којег повуче жеља да у родном крају поведе позне године живота и ту буде сахрањен.

Чини ми се да се у Босни дијаспора вреднује искључиво кроз инвестиције и финансијску помоћ. Постоје и они који иду даље од тога па кажу да дијаспора не треба да се уплиће у унутрашња питања, попут избора, друштвеног активизма или дијељења знања. Какав је ваш став по том питању?
– Да ли је новац узрок и рјешење свих проблема у БиХ или постоји још нешто?

Ја сам се у задње вријеме мало отуђио па нисам сигуран да могу дати поуздану оцјену стања у БиХ, али новац сигурно није ни једини узрок, а ни кључ за рјешење проблема. Мислим да је проблем у политици, у партијама. Савез комуниста, чији сам ја као студент био члан, није био партија у класичном смислу – није морао да се бори за власт јер му је она била загарантована. Када је од‌једном дошао вишепартијски систем, наши су политичари брзо скужили како тај систем функционише и како се може злоупотријебити. Кад приватне фирме које имају посла с државним институцијама морају да плате велике новце непознатој особи да би добили потпис на уговор, то одбија сваког поштеног потенцијалног инвеститора. У БиХ улажу само они који очекују да ће у кратком времену остварити велику добит. Такве инвестиције нису корисне за друштво. Да би ствари кренуле на боље, потребно је да политички систем постане такав да улагања на дужи рок буду атрактивна. Једино што је у БиХ атрактивно је ниска пореска стопа, али то није довољно. Ко ће данас основати предузеће у БиХ с намјером да развије нове производе и кроз неколико година послује профитабилно, кад се не зна шта ће бити послије идућих избора?

Ни дијаспора ни странци не би ни помишљали да се уплићу у политику ако би им она обезбиједила поуздане и атрактивне услове пословања. Ако погледате ко се на западу бави политиком, нећете наћи ни једног власника неке фирме (осим, можда, адвокатске канцеларије или нечег сличног). Прави бизнисмени се баве бизнисом, њихов циљ је да им фирме расту, да зараде што више новца – они немају времена за политику. Они једино дају донације политичким партијама прије избора и плаћају чланарину у удружењима (нпр. аутомобилска индустрија, хотели и сл.) која се боре за интересе својих чланова и тако индиректно утичу на политику. Министри и предсједници влада су професионални политичари који то раде јер то воле, не зато да би се обогатили. Госпођа Меркел, која је 16 година „владала“ Њемачком, није никакав богаташ, а нису то били ни други канцелари прије ње – о обичним министрима да и не говоримо. Само у бившим „социјалистичким“ државама гд‌је су комунисти владали, политиком се данас баве и бизнисмени, очито с циљем да за свој бизнис створе боље услове (изузетак су били Berlusconi у Италији и Trump у USA; ако се та тенденција прошири, доћи ће и у тим државама до истог стања какво је у БиХ).

Ја мислим да су корупција и политичка несигурност највећи проблеми у БиХ, а немам много наде да ће се ту у догледно вријеме нешто промијенити на боље. Ако БиХ постане чланица ЕУ, прије ће тамо процвјетати корупција него што ће се угасити у БиХ.

Радни вијек сте провели у Њемачкој. Какав је живот наше емиграције тамо? Да ли су грађани другог реда, пука радна снага, или могу остварити учешће у друштвеном и политичком животу земље?
– Колико је посао важан и колико су људи предани послу у односу на наше друштво?
– Колико су ваша академска постигнућа и професионални успјех допринијели вашем положају у њемачком друштву? 
– Пратите ли или практикујете спорт или имате друге хобије?
– Пратите ли актуалну политичку ситуацију у БиХ и свијету? 

Статус у њемачком друштву не зависи од поријекла већ од тога шта радиш и како се понашаш. Истина, данас и тамо људи код којих се по боји коже види да су придошлице могу доживјети неугодне ситуације, јер једна повећа мањина постаје непријатељски расположена према странцима. Међутим, наши људи, ако то желе, се могу брзо и лако уклопити у њемачко друштво јер се на њима не види да су странци. Већина академски образованих људи које сам ја сретао живе и раде као да су ту рођени. Бити поријеклом странац није у Њемачкој ништа необично; у многим фирмама половина радне снаге су поријеклом странци. Д‌јеца иду у вртић и у школу, д‌јечији доплатак и остале повластице добијају и странци, пред законом су сви једнаки.

Ја сам стекао утисак да су наши људи углавном цијењени као вриједни радници. У Југославији се говорило: „Нико ме не може тако мало платити колико ја могу мало радити.“ У Њемачкој добијеш отказ ако забушаваш. С друге стране, ако си вриједан, то се цијени: добићеш већу повишицу плате од оних који су мање вриједни, шеф ће ти прије изаћи у сусрет ако ти затреба помоћ итд. Једноставно, у њемачком друштву се исплати бити добар радник, зато се већина и труди. Познајем и пар људи који нису академски образовани а раде или су радили у Њемачкој (двојицу из Чечаве); нисам ни по чему примијетио да су третирани или да се осјећају као грађани другог реда.

У 80-тим годинама, кад сам дошао у Њемачку, доктор наука се поштовао и то ми је знало донијети предности када сам морао продуживати дозволу за рад и боравак, или код контроле на граници. Тада су ме сви ословљавали са „Herr Доктор Перић“. Данас то више није тако; ни звање професора више никог не узбуђује. Данас сам само „Herr Перић“.

За спорт и хобије нисам до сада имао довољно времена. Волим пливати и чини ми се да бих могао цијели дан провести у води. Хоби ми је фотографија, још од ђачких дана: био сам члан Фото Клуба и у Добоју као средњошколац и у Сарајеву као студент. Професионална спортска догађања пратим површно, тек да сам у току – нисам никад био страствени навијач.

Политичку ситуацију у свијету пратим интензивно – и на жалост са забринутошћу. Не само да ме забрињавају ратови и ширење оружаних сукоба, поновна трка у наоружању и политичке кризе, већ и ширење негативних утицаја кроз интернет и друштвене мреже. Раније су се лоше вијести из новина и са радија мање шириле и брзо заборављале. Старе новине не можеш купити након дан-два, а старе емисије с радија и телевизије постану недоступне послије емитовања. Данас из интернета ништа не нестаје, све је свима доступно, и многе информације су нетачне и тенденциозне. Посебно забрињавајући је утицај тзв. „вјештачке интелигенције“. Ако имаш моју фотографију, можеш мој лик пренијети на радње које неко други врши; ако имаш снимак мог говора, можеш мој глас пренијети на било који говор којег је неко други одржао. За то не треба ни посебно знање ни опрема – то и д‌јеца могу на мобилном телефону да ураде. Чек ни експерти не могу без детаљне анализе рећи да ли је то што виде и чују истина или монтажа. Западне државе улажу пуно у потицање развоја вјештачке интелигенције, јер она има и корисних примјена. Међутим, мени се чини да ће непожељна примјена превагнути. Нема никаквих објективних разлога зашто би наведене могућности манипулације видео- и звучних записа биле сваком доступне, а већ данас су TikTok и YouTube препуни тога. Прво се шире забавни садржаји, људи се навикну на то и не примијете како им се све више сервирају лажи…

Политичку ситуацију у БиХ пратим само кроз контакте с родбином и пријатељима – ТВ, радио и новине не конзумирам, да се не бих превише узбуђивао…

У јеку пандемије, у децембру 2020. године, одржали сте циклус онлајн предавања из области компјутерских симулација с примјеном у механици флуида на Машинском факултету у Сарајеву, а том приликом сте говорили о богатој сарадњи са колегама са Машинског факултета, размјени студената и организовању њиховог усавршавања на вашем факултету у Хамбургу. Да ли сте имали сличне контакте са људима са наших простора, укључујући и оне невезане за науку?
– Да ли би се такви контакти могли реализовати на локалу, у ком формату и да ли би сте одазвали?
– Хоћете ли се одазвати нашем позиву да напишите неколико текстова на порталу Чечаве на теме које сматрате да су важне или вам пријају? 

Сарадња с колегама из Сарајева није толико богата као што се из тог циклуса могао стећи утисак. Ја сам интензивно сарађивао с професором Демирџићем, док је он још радио на Машинском факултету. Он је мене препоручио професору Госману у Лондону кад је тамо завршио свој докторат (питао га професор Госман „Има ли у Сарајеву још таквих као ти?“, и он се сјетио мене; био је асистент док сам ја студирао). Преко тог контакта су студенти долазили у Хамбург и на љетне школе које је у Хрватској (на Јадрану) организовао професор Дурст из Ерлангена. Кад је професор Демирџић отишао из Сарајева, и та сарадња је престала. Оживио ју је професор Торлак, који је радио докторат код мене у Хамбургу (на препоруку професора Демирџића).

Најинтензивнију сарадњу имам с професорима из Загреба и Ријеке. Они ме редовно контактирају и позивају на учешће у разним активностима. Кад год могу, ја се одазовем. Имао сам и контакте с професорима из Љубљане (два пута сам био члан комисије за одбрану доктората), и једном приликом с колегама са Машинског факултета у Београду. То с Београдом је вриједно детаљнијег описа. Једна њемачка институција је дала донацију да се на Машинском факултету у Београду инсталира кластер компјутера за паралелно рачунање, и да се на њима инсталира софтвер – између осталог и од фирме за коју сам ја радио. Тако сам ја дошао да одржим предавање о симулацији струјања флуида након свечаног пуштања у погон тог компјутерског система. Дан-два прије су дошли информатичари с универзитета у Штутгарту да те компјутере инсталирају. Сва опрема је двије седмице раније спакована у кутије и предана шпедицији како би се увезла и оцаринила по важећим прописима. Кад су информатичари све отпаковали, нашли су од двадесет рачунара само 15 – у пет кутија су нашли „потаке“ (дрво за огрев, исјечено тако да паше у кутију и има исту тежину као рачунар који је ту био). Није тешко наслутити како је та вијест д‌јеловала на оне који су ту опрему и софтвер поклонили, у намјери да помогну. Нисам се касније распитивао да ли је нађено ко је покрао рачунаре…

Ја сам увијек био спреман за сарадњу и помоћ, не само људима с наших простора. Имао сам доста контаката с колегама из цијелог свијета, са свих континената. Из Бања Луке или других градове у РС ме нико није контактирао, а ја прије одласка у иностранство нисам никог тамо познавао. На жалост, нисам имао времена да тражим и распитујем се да ли је неко ту заинтересован за сарадњу.

Контакти с људима из друге средине су врло важни, они шире видик и доносе нове идеје. Проблем је у томе да то неко мора организовати. То би требале да преузму државне институције, да организују сусрете с људима из дијаспоре на стручном нивоу, за стварање контаката и размјену искустава. Из таквих сусрета би се сигурно развило пар активних партнерстава и мало по мало дошло би до осјетљиве користи за друштво. На жалост, такве ствари се дешавају само ако иницијатива и финанцирање дођу из иностранства. Споменути циклус предавања у Сарајеву је одржан у оквиру пројекта који је креирала и финанцирала швајцарска влада. Тај пројекат се завршио и мени није познато да се од тада нешто слично десило на босанску иницијативу. 

Ја бих се, кад год могу, одазвао сличном позиву. Недавно сам позван на Универзитет у Напуљу и крајем октобра 2024. ћу тамо провести једну седмицу, одржати низ предавања и радити са студентима на постдипломском студију. Ја бих дошао и у Чечаву да држим предавања ако би неко хтио слушати. Што се тиче позива за писање текстова за портал Чечаве, врло радо ћу се одазвати. То је лијепо занимање за пензионера…

Како видите улогу науке и знања у данашњем друштву, гд‌је све више доминирају друштвене мреже и инстант садржаји? Може ли се све ријешити једним кликом, или је дубинско знање и даље кључно за напредак?
– Како мотивисати младе?

Искрено речено, развој друштва ме забрињава. Млади проводе превише времена гледајући YouTube и TikTok садржаје на мобилним телефонима и пратећи идоле или пријатеље по разним друштвеним мрежама. Мање се читају књиге, како стручне тако и лијепа литература. Пишу се кратке поруке, чак се и ријечи скраћују (умјесто „довиђења“, млади данас пишу и кажу само „ђења“). Ја сам примијетио да многи људи нису више у стању да пажљиво прочитају дужу поруку и одговоре на више питања (ово важи за многе од мојих контаката из цијелог свијета). Ја напишем писмо с три питања, а добијем одговор само на једно. Људи су се навикли на кратке поруке и не могу сварити нешто комплексније. Средњошколци у студенти користе ChatGPT за израду домаће задаће и пројеката, избјегавајући властити труд и учење.

Ја сам прекинуо рад као професор на Универзитету у Хамбургу крајем 2001. године и наставио у Дуисбургу 2016. године. Примијетио сам велику разлику у знању с којим студенти долазе на испит: 15 година раније 5-10% студената не би положило испит, а у задње вријеме више од половине пропадне на испиту. Данас људи теже кориштењу софтвера у суперкомпјутера да би израчунали нешто што би добар познавалац материје за пар минута нашао у неком дијаграму или израчунао оловком на папиру из неке формуле.

Кад сам ја био дијете, д‌јечаци су жељели да буду капетани на броду, возачи локомотиве или инжењери, а д‌јевојчице да буду докторице или учитељице. Данас многи маштају о томе да постану инфлуенсери и да се брзо обогате. Друштву ће увијек требати људи који посједују одређена знања – не само академска, већ и мајсторска; не могу сви да живе од продавања магле. Данас се скоро све производи у Кини, али неће њихова роба заувијек бити тако јефтина.

По мени се ми сада налазимо у једном прелазном периоду. Данас није лако младе мотивисати да се посвете науци јер су друге ствари привлачније, али то ће се с временом промијенити. Знање ће опет постати цијењено кад друштву буду стручњаци недостајали. Далековидни политичари би могли тај процес убрзати с мотивирајућим мјерама (рецимо, стипендије чији је износ пропорционалан успјеху, плаћено учешће на стручним радионицама, љетовање итд.). На жалост, политика се данас не бави дугорочним циљевима…

Чули смо да сте се недавно пензионисани, али да и даље пуно радите. Чиме се тренутно бавите и како планирате да организујете ову нову животну етапу? 
– Колико често сте имали прилику да посјећујете родни крај и да ли планирате чешће долазити? Можда чак повремено боравити или се вратити за стално? 

Пензионер ћу постати од децембра 2024. Тренутно пишем предавање на тему „Компјутерска симулација струјања флуида“ према књизи коју сам написао са двојицом колега са Станфорд универзитета из Калифорније. Ријеч је о два циклуса од по 20 предавања – основне и специјалне теме. Предавања су доступна као видео-снимци на мом YouTube каналу (@MilovanPericCFD), а са посебне веб-странице фирме Siemens могу се преузети видео-снимци, PowerPoint презентације, текст говора из видео-снимка, компјутерски програми и други додаци. Све је потпуно бесплатно и доступно свакоме. Циљ је омогућити младим људима да стекну знања потребна како за писање нових компјутерских програма за сличне симулације, тако и за коришћење комерцијалног софтвера који је данас широко распрострањен у индустрији. Siemens је спонзор, јер су купили фирму у којој сам радио од 2002. до 2016. године на развоју софтвера за симулацију струјања флуида и преноса топлоте. Данас развијају и продају многе софтверске пакете за симулације.

Кад тај пројекат завршим (то ће потрајати до фебруара или марта 2025.), вјероватно ћу покушати да се мало посветим самом себи и одморим се од „рада под морање“. Жеље су ми да више планинарим, да више пливам у мору, и да на једном броду препловим један океан. Пробаћу и да цртам и сликам, а волио бих и написати једну или двије књиге за д‌јецу. Осим тога, желим да усавршим знање француског и руског језика.

Откад су ми родитељи умрли, не долазим често у Чечаву – један до два пута годишње. Надам се да ћу моћи чешће доћи као пензионер, требало би да имам више времена. У задње вријеме при сваком доласку бар у једном правцу сам морао сатима чекати на прелазак границе, што негативно утиче на мотивацију за путовање… Надам се да ће се једног дана направити мост на Сави за аутопут, и да ће онда гужве бити мање.

За стално се нећу вратити, али ћу гледати да дођем чешће…

Док припремам питања за овај интервју, у Чечави се одржава први дан традиционалног збора који траје три дана. Некада се одржавао 4. јула, а данас је 19. августа. Када сте задњи пут били на збору?

Не сјећам се тачно када сам задњи пут био на збору у Чечави, али то је било прије 1980. године. Мислим да сам као средњошколац, до 1976. године, редовно ишао на зборове, не само у Чечави, већ и у Прибинићу и Теслићу, понекад и у Укриници и Растуши. Можда сам још 1977. и 1978. као студент отишао на понеки збор или игранку у Чечави, али пред крај студија су дошле разне обавезе због којих нисам проводио пуно времена на селу. У 1980. години сам упознао своју будућу и садашњу супругу и од тада нисам више ишао да гледам д‌јевојке на зборовима и игранкама…