Двије ријеке, цијела родбина: Разговор с Милом Ковачевићем – Старим

Љетос, у потрази за купинама у Јаворови, идући поред кућа Ковачевића, испред једне запазих ауто са сомборским таблицама. Иза куће, савијен над неким послом, угледах човјека. Препознах – то је Миле Ковачевић – Стари, пјесник који је давно отишао из села, али га коријени све чешће враћају.

Станем, представим се. Он ме одмах позва код себе. Рекох да сам са супругом и да ћемо свратити кад се вратимо из купина. Тако и би. У повратку свратисмо, а Миле нас дочека домаћински и сједосмо испред куће. Недуго, извади и потписа ми своју нову збирку пјесама – управо објављену.

Погрешан воз – судбина живота

У разговору, Миле се присјетио младости, те 1960. године, када је као шеснаестогодишњак, дан послије славе Ђурђевдана, кренуо пјешке из Чечаве за Теслић. Желио је у Загреб, али судбина је хтјела другачије. У Славонском Броду ушао је у погрешан воз. Умјесто у Загреб, отишао је у Нови Сад – и тамо остао читав живот.

Прво је радио најтеже послове: копао по салашима, лопатао шљунак у шећерани, радио на грађевини. Касније је положио државни испит за возача и постао професионалац – возио је камионе и аутобусе у комбинату у Црвенки. Читав радни вијек провео је у Војводини, гдје је засновао породицу, стекао двоје дјеце и унучиће.

Данас живи у селу надомак Сомбора. Каже да га највише радују унучићи, али родна груда га непрестано вуче назад. Само ове године већ три пута је долазио у Чечаву. „Овдје ми је најљепше, овдје се најбоље осјећам“, признаје.

Повратак на ђедовину

На ушћу Јаворове у Укрину, неколико корака испод темеља старе ђедове куће, Миле је себи подигао нову кућу. Ђедова кућа одавно не постоји, али темељи још стоје. „Два камена из темеља стоје, поред врата родне куће моје“, записао је у пјесми Два камена.

На кући је поставио и спомен-плочу ђеду и баби, а уз ријеку је направио сто и клупе – мјесто гдје највише воли да сједи, одмара и слуша жубор воде. На сваком кораку види се да је ту: поправља, гради, свјеже боји, оставља свој траг.

Пјесме као животна исповијест

Његове пјесме су живот у стиховима. Говоре о одласцима и повратцима, о родној земљи, о љубави и губицима.

Двије ријеке

Још се сјећам тог шестога маја, 
Ђуђевдана и свог родног краја. 
Судбина је учинила своје, 
Да напустим родно село моје. 

Време прошло, већ је пола вијека, 
Родни крају да л’ ме неко чека? 
Само двије ријеке са планине,
Јаворова и Мала Укрина. 

Селу дођем, људи непознати, 
Рода немам, код кога да свратим? 
Гледам темељ родне куће моје, 
Гдје проведох ја дјетинство своје. 

Јаворова и Мала Укрина, 
Двије ријеке, сва моја родбина. 
Селу дођем, оне ме чекају, 
Кад се враћам, жубором ме на пут испраћају.

О Босни пјева:

Босно моја, ти си мелем души,
Туђина ме хоће да угуши.
Враћам ти се, Босно, из даљина,
Мјесто мајке чекај ме, ко сина.
...

У пјесми Црквина, Миле се враћа дјечачким успоменама:

У Чечави има њива мала,
а именом Црквина се звала.
Једна цура чува стадо своје,
а ја с њом чувам краве моје.
...

С тугом спомиње и супругу, која је преминула прије неколико година:

Зашто живот сада казни мене,
не будим се крај вољене жене.
Сам лијежем, не буди ме нико,
шта сам Богу згријешио толико.
...

Миле не избјегава ни савремене теме. У својим стиховима критикује нова времена, гдје људи више не гледају једни другима у лице:

Бели коњи сад нису у моди,
ни дјевојка која коло води.
Сад се љубав води преко жице,
не гледа се дјевојци у лице.

У кафићу заједно не сједе,
нико ни с ким, телефоне гледе.
И лајкују непознате даме,
а дјевојке иду кући саме.
...

Љубави, села, породичне приче

У његовим стиховима јављају се и успомене на младе љубави – Мара из Станара, Јања са Груваља, Фата са Мемића брда, Ката из Теслића… али и дубока веза са ђедом, коме је посветио више пјесама:

Заклела се моја мајка Мила,
мом ђеду кад је родила.
Ђедову је жељу испунила,
његовоме име надјенула.
...

Својим стиховима он оставља свједочанство о једном животу: дјечаку који је 1960. кренуо у свијет, а вратио се као пјесник са двије збирке у руци. Његове пјесме су једноставне, јасне и искрене – баш као и он.

„Друге земље те могу нахранити, али само те родна може утјешити“, рекао ми је док смо сједили подно Јаворове. А њега, више од свега, вуче да се враћа ријекама свога дјетињства – Јаворовој и Малој Укрини.

Миле Ковачевић – Стари данас је активан и на друштвеним мрежама, на Фејсбуку, гдје редовно објављује своје стихове и мисли. Тамо га можете пронаћи и ступити у контакт ако пожелите његове књиге или да подијелите ријеч са пјесником.