Прича о раковима

Ова слика је снимљена 11.07.2010. године на ријеци Малој Укрини, 2 км од центра Чечаве, на купалишту „Скелина Брана“ код Еко оазе Подгредине.

Ако вас је реченица изнад развеселила јер сте мислили да је рак у свом природном станишту – варате се.

Мала Укрина је била природно станиште слатководних десетероножних ракова из подреда Astacida све до 1998. године. Настањивали су ријеку читавим њеним током.

Били су заштитни знак Укрине. Због тога што су занимљиви са различитих аспеката, оставили су траг посвуда – од изрека, имена мјеста и водотокова, били су инспирација од дјетињства до смрти, а служили су и као лијек против неких болести. Такође су кориштени за прехрану и као мамци за риболов.

Мало је познато да су они у великој мјери били заслужни за очување рибље врсте. Служили су као храна а и штитили су рибу од излова тако што су нападали мамце , па је била права мудрост пецати на дубинку а притом избјећи рака. Због тога је у вировима Укине могао да се види клен тежине преко 2 кг и исто толике „одице“ које су биле трофеји за рибаре.

Те 1998. године ракови су „преко ноћи” нестали. Вјетоватно шумса мафија или неодговорност мјештана избрисали су ову врсту живих бића из ријеке Укрине. Ракови су врста која је има приоритет и по сваку цијену МОРАЛА је бити сачувана.

Велики „играчи“ су упали у чечавске шуме уништавајући све пред собом, велике количине пиљевине, уља и масти доспјело је у ријечна корита. Неконтролисано вађење шљунка у вријеме мријеста су допринијелели да ова врста изумре. Ракови су нестали а да нико није ни примијетио!? Да баш тако, нико није пријијетио!!!

У вријеме ракова сте знали да можете да пијете воду ако у њој видите рака- данас ће мало ко да попије гутљај Укрине. Данас је највећа риба која живи у Укрини тешка максимално 1 кг и оне би се на прсте могле пребројати. Дванаест година је прошло од катастрофе у којој је настрадала једна врста а још нико није прогоровио о овоме.

У Хрватској су ракови заштићена врста!

„Закона о заштити природе (Народне новине 70/05) забрањено је наведене врсте ракова намјерно хватати, држати или убијати, намјерно оштећивати или уништавати њихове развојне облике као и подручја њихова размножавања те прикривати, држати, узгајати, трговати, увозити, извозити, превозити и отуђивати или их на било који начин прибављати и препарирати. Заштићене животињске врсте могу се једино сакупљати у знанствено-истраживачке сврхе и то уз претходно допуштење Управе за заштиту природе при Министарству културе РХ“

За разлику од Хрватске, у БиХ а посебно у Теслићу влада само један Закон – „ЗАКОН ЈАЧЕГА“, који се своди на интерес појединаца и власти.

А становништво , обичне људе, су ”цивилизовали” по својој мјери. Направили су ниски сталеж који не размишља својим, него њиховим главама. Ако пожеле, сутра могу да измјесте читав ток Укрине, нико им неће стати на пут.

О раковима

Astacus ријетко нарасте већи од 15 цм (укупна дуљина – од врха рострума до краја телзона), али има података о јединкама дугим 17 цм и тешким 270 г. Животиње су обично леђно тамносмеђе (маслинасто зелена до црна, понекад плавичаста или црвенкаста) док им је трбушна страна зелено-смеђе боје. Карапакс је гладак без трнова с малим гранулираним избочењима постранце. Као и сви представници рода Astacus, посједује два пара пост-орбиталних гребена од којих је први јаче изражен, а иза цервикалне бразде им се налази ред ситних избочења обично са само једним јаче израженим тупим трном. Рострум је добро развијен и више-мање раван с глатким рубовима, апекс (врх) рострума је истакнут и доста дугачак, а на површини се налази ред избочења који му дају пиласт изглед кад га се гледа бочно. Абдоминалне плеуре су на рубу заобљене без трнова. У мужјака на бази ендоподита другог гонопода нема израженог талона. Клијешта су велика и широка с брадавичастом површином. Непокретни прст на унутрашњем рубу носи једно јако удубљење које је ограничено с два јака зуба. Ово се удубљење код већине примјерака налази у средини једнако удаљено од базе и врха непокретног прста клијешта. Код женки и јувенилних примјерака ово је удубљење слабо изражено. Код регенерираних клијешта оно обично сасвим недостаје. Таква клијешта су обично много ужа и сличе клијештима A. leptodactylusa. Merus трећег максилипеда на свом унутрашњем рубу носи 1-3 трна од којих је један увијек већи од осталих. Први гонопод мужјака има асиметрични врх.

Женке досежу сполну зрелост код дужине од 6,2 цм до 8,5 цм, што одговара старости од 3 до 5 година, а мужјаци од 6 до 7 цм. Сјеменици и јајници сазријевају између јула и августа, а мужјаци се, након постизања сполне зрелости, размножавају сваке године, док су женке обично сваку другу или трећу годину репродуктивно неактивне. Парење се одвија у септембру и октобру. Осам до девет мјесеци треба до излијегања јувенилних ракова, а с порастом температуре то се раздобље може скратити; наиме температуре испод 5-6°Ц заустављају ембрионални развитак јаја, али изгледа да је та диапауза неопходна за осигуравање доброг преживљавања и јаја и јувенилних ракова. Хладна вода усклађује развој јаја с увјетима околиша. Јувенилни ракови су након излијегања дуги од 8,5 до 9 мм. Након првог пресвлачења (јувенилни ракови другог нивоа) досежу дужину од 12 мм и слични су одраслим раковима једино им недостаје репна пераја. Након другог пресвлачења, ракови трећег нивоа су дугачки 13-15 мм и у потпуности су налик одраслим јединкама и започињу са самосталним животом. У првој години нарасту до 23 мм, у другој 25-48 мм, у трећој 50-70 мм, а у четвртој 60-80 мм. У повољним увјетима животиње могу досећи 95 мм за 4 љета. Прираст по пресвлачењу је 2-8,6 мм за женке, а 5-10,3 мм за мужјаке.

Ноћне су животиње и седентарне, нису територијални, али показују агресивне облике понашања у ситуацијама гдје је простор ограничавајући фактор. Ова врста нема велики радиус кретања, ако се ради о животињама које су прилагођене на станиште, док су животиње пуштене у ново станиште више покретне – круг кретања им је од 50-1000 метара за 2 седмице.