Шишање на нулу као протест у техничкој школи

Могао бих описати многе лијепе успомене из безбрижних дана за вријеме похађања техничке школе у Добоју, али то би ову причу направило предугачком. Ипак, једну успомену не могу прескочити. Механику нам је у трећем разреду предавао Перо Букејловић, инжењер који је радио у фабрици компресора „Трудбеник“ у Добоју. Он је био мало чудан човјек. Код њега смо увијек имали дупле часове, како би он рјеђе морао долазити у школу. Увео је строга правила понашања и сваки пут би 15так минута првог часа потрошио да провјери да ли се сви придржавају његових прописа. Прво би прозвао редара, а онда почео с питањима. „Јесу ли сви везали пертле на ципелама како треба?“ Није смио свако везати по својој навици, већ тачно онако како је он прописао. Затим: „Јесу ли сви почешљани како треба?“ Пропис је био да коса не смије бити дужа од 5 центиметара, да раздјељак мора бити на десној страни и да се коса чешља с десна на лијево. Одговор је скоро увијек био: „Јесу друже професоре, сви осим Тонија“. Мада се то стално понављало, Перо би увијек питао: „А зашто Тони није почешљан како треба?“ Тони би се јавио: „Друже професоре, како год се ја почешљам, моја коса се врати у првобитни положај.“ Тони је имао оштру косу која се није дала закренути ни на једну страну. Онда би редар добио задатак да Тонија почешља. То је било да се упишаш од смијеха, али ми се нисмо смјели смијати јер је Перо био строг – ко се насмије, лети ван из учионице! Ако би Перо посумњао да је нечија коса предугачка, редар би морао да мјери дужину лењиром. Било је још прописа, не сјећам се више свих.

Једног дана ја предложим неколицини другова да се ми ошишамо на нулу, па да видимо шта ће онда Перо рећи. Сви су то одушевљено прихватили. Тони је имао механичку машиницу за шишање и пред идући Перин долазак ми смо се на великом одмору скупили иза зграде да спроведемо план у дјело. Међутим, већина се поколебала и одустала од шишања, укључујући и Тонија; на крају је само Бего Мехић из Маглаја ошишао мене, а ја њега. Чиста нула, ниси могао длаку ни пинцетом ухватити!

Перо долази на час и почиње редовна процедура. Код питања да ли су сви почешљани како треба, редар одговара: „Друже професоре, јесу сви осим Тонија, Беге и Милована.“ Перо се мало трзне; Тонија је очекивао, али откуд сада још двојица? Перо није гледао у нас; док би редар подносио рапорт, он би гледао у своје папире сједећи за столом, па би тек на крају извјештаја устао и прошетао између редова да провјери да ли је редар рекао истину. Ни тада није подигао поглед, само је упитао редара: „Зашто Бего и Милован нису почешљани како треба?“ Редар је одговорио: „Друже професоре, код њих двојице нема шта да се чешља, они су ошишани на нулу.“
На овај тренутак смо чекали! Перо скочи на ноге, пресијече нас својим оштрим погледом па повишеним гласом упита: „ А ко је вама двојици дозволио да се ошишате на нулу?“ Ја сам на то питање имао спреман одговор: „Друже професоре, Ви сте рекли да коса не смије бити дужа од 5 центиметара, али нисте никад споменули доњу границу. Нула је мање од 5 центиметара.“ Ја сам у себи ликовао: ту сам те чекао, шта ћеш сад?

На жалост, Перо је имао боље адуте. Извео ме пред таблу да одговарам и постављао питања и задатке на које ја нисам имао одговоре. Дао ми је јединицу – прву и једину у цијелом мом школовању! На крају године сам једва извукао тројку у свједочанству.

Та наша акција је имала одјека – писале су и новине (Глас Комуна) и чуло се на Радио Добоју да су се два ученика у техничкој школи у знак протеста ошишала на нулу. Тада су се тако шишали (против своје воље) само војници на почетку служења војног рока, и криминалци у затворима. Да ли је Бего због тога доживио непријатности, не знам, али ја сам се већ идућег дана покајао што сам се тако ошишао. Нисам ни мислио на то како ће моја околина на то реаговати. Стриц и стрина су се чудили, као и други познаници, али то је још било подношљиво.

У то вријеме сам се дружио с једном дјевојком из Модриче, која је возарила – сваког дана је возом долазила у школу и враћала са кући. Није то била нека јака веза – држали смо се за руке кад смо шетали, било је и пољубаца у погодним ситуацијама, али све је то још било чедно… Ја сам је идућег дана сачекао и чим ме је угледала, узвикнула је: „ О црни Миловане, шта то уради од себе!“ Хтио сам да јој детаљно све испричам, али она се журила. На питање да ли ћемо се видјети послије наставе одговорила је да нема времена, мора пожурити кући…

Тек тада сам схватио које ћу посљедице због те акције морати поднијети. Она није жељела бити виђена са мном у јавности, било ју је стид… Постало ми је јасно да на дружење с дјевојкама не требам ни помишљати док ми коса не порасте на нормалну дужину. Тако је и било – а то је потрајало неких 5 до 6 мјесеци.

Једном сам ипак с том кратком косом доживио и нешто што је ишло у моју корист. Отпутовао сам возом у Београд да купим телеобјектив и макро-прстенове за мој фотоапарат марке „Зенит“. Фотоапарат сам купио у робној кући „Београд“ у Добоју, али они нису имали никакве додатке. Шетао сам до мрака по Београду и око 21 сат дошао на жељезничку станицу. Воз за Сарајево је већ стајао на перону, а полазак је био тек око 22 сата. Ја уђем у један празан купе, и пошто сам ујутро рано устао и цијели дан ходао, умор ме савлада и ја се испружим на клупи с десне стране, ставим актовку-ташну поред мене и десну руку на њу, и тако заспим. У неко доба пробуди ме кондуктер да провјери возну карту. Упитам га гдје смо, јер воз је стајао, а он одговори: „У Врпољу.“ Испратим га погледом и видим да у ходнику људи стоје, а у мом купеу само ја – клупа с лијеве стране празна. Устао бих и ја да је само једна особа ушла у купе, али очито нико није хтио да сједи у купеу поред неког ко је ошишан на нулу. Сигурно су мислили да сам тек отпуштен из затвора, можда неки опасан тип… Хтједох устати и рећи људима који су стајали да могу ући и сјести, да ја не уједам – али се ипак предомислих. Толико сам тога отрпио због шишања на нулу – ако ме се боје, нека, сами су криви! Излазећи у Добоју у рану зору трудио сам се да изгледам озбиљно и да ходам као господин. Људи у ходнику су ми се склањали с пута и с невјерицом ме крадом посматрали. Да је освјетљење било јаче и да су људи видјели да сам ја у ствари један жгољави дјечак од непуних 18 година, реакције би можда биле другачије. Под окриљем мрака и пригушеног свјетла, нису ме могли тако брзо процијенити.

Нисам имао ни пуних 25 година кад ме је коса почела напуштати. Данас се шишам само на нулу, и то сваких 15-так дана, јер с то мало косе што ми је остало изгледам баш ружно и самом себи. Таква „фризура“ није више ништа необично – на улици видим често и млађе људе ошишане на нулу. Али, 1975. године ја сам на корзу у Добоју био изузетак.