Косовски симболи старе српске ношње у насељима Прибинића и Чечаве

У појединим крајевима нашег народа још се и данас очувала стара српска народна ношња, која за фолклор и етнографију има нарочити значај и вредност. Поред најстарије српске народне ношње, која се сачувала у појединим местима у Јужној Србији и потиче управо из Душановог доба затим старе живописне националне ношње у Црној Гори, можемо наћи и у неким крајевима Босне.

Тако се старинска српска ношња очувала делимично у планинским крајевима око Озрена, а поглавито у планинским насељима питомог села Прибинића и Чечаве, која се налазе на домаку нашег средњевековног манастира Липља.

Када сам недавно био у Прибинићу на једној народној црквеној свечаности – освећењеу капеле – на прибинићском гробљу, задужбини свештеника Стевана Душанића, ја сам био просто очаран и одушевљен лепим патријархалним српским обичајима и типичном народном ношњом.

– Василије Б. Перовић

За ову ношњу не би се могло рећи да је богато и раскошно украшена народним мотивима и везовима, као што је стара народна ношња у Црној Гори. Али, она је с друге стране многозначајнија и симбиличнија, јер носи у себи онај дубоки трагични смисао и печат националне и косовске етике, којом су се напајале и заносиле народне масе, кроз мучне и дуге периоде наше крваве прошлости.

Старинска српска народна ношња, у насељима око реке Усоре, врло је једноставна и проста, без колорита, али је зато много преносна, карактеристична, тако рећи, донекле коротна и импресивна.

Мушкарци обично носе дугу белу кошуљу, једноставно сашивену од домаћег ланеног платна, која досеже скоро до кољена. Преко кошуље носе тробојну тканицу – појас у црвено-плаво-белој боји, црни гуњ, од грубог домаћег сукна, који је код свих сељака потпуно једнако, по једном типу скројен и сашивен, без икаквог кинђурења и разних нијанса, које се опажају код сељака у срезу маглајском. Само су ивице опшивене. Фермен – јелече такође носе.

Само су сви фермени, код сељака, из озренске зоне много украшенији. Типични су дуги шалови с ресама, које сам приметио да се у овом крају још носе. Има и може се видети, још где који старац који по старинском обичају носи дугу зачешљану косу, засечену на потиљку, а који ће на црквени збор дојахати доброг босанског коња, огрнут у црвену кабаницу. Код старијих људи, у обичају је да се носе шубаре. За турског вакта носили су се црвени фесови, без кићанки, а католици их још и данас носе.

У новије време, млађе генерације, место шубаре носе шешире, а место опанака кундуре, док је све друго сељачко. Интересантно је напоменути, да и сељаци католици у срезу маглајском носе сличну ношњу, с том разликом, што су код њих на гуњевима и чакширама црвени гајтани, а код православних црни. Православно село Ошве крај Маглаја има посве слично ношњу и код мушких и код женских католичкој ношњи, јер с католичким селима граничи. Само је разлика у томе, што православни имају мале крстиће на гуњевима, извезене за вратом и не носе данас фесове.

Тип српског сељака у планинском венцу око Прибинића и Чечаве већином је мрког, препланулог лика, дугих бркова и свих расних особина, које дају утисак правог динарца, са благом и питомом нарављу, паметним и разборитим наступом. Гостопримству ових брђана нема краја и равна.

Још одржавају, што се само у Босни данас може видети старинске патријархалне обичаје и заједничке братске трпезе, које ће увек пре почетка јела свештеник благословити и наздравити свима домаћинима.
Док је код мушких у Прибинићу и околини ношња проста, чиста и једноставна, без варијација, дотле се код женске ношње опажа нешто, што изазива, ако се дуже посматра осећај дубоке туге. Нарочито ако се посматра и студира женска крпа (марама) коју носе на глави, обично пребачену преко главе, низ рамена, слично Црногоркама, само што ове носе место крпа црне велове. Ове крпе изаткане су од лана или беза. Израђене су просто у четворокуту. И нема ни једне, која није са све четири стране израђена црним флором. А то су обично, једна или две црне бордуре, ширине до 10. сантиметара.

Сељанке из околине маглајске, где се такође расни тип нашега сељака, у ношњи и обичајима необично добро очувао, носе исто такве крпе, али без црног оквира, што је и код њих био обичај раније, али је то после рата сасвим избледело. Разлика је само у томе, што су женске крпе у озренском крају биле вежене црним концем, у народним мотивима, а у околини Прибинића и Чечаве, место веза налази се обично црно платно.

Удате женске носе љетак, а то је дуга црна хаљина од сукна, без рукава, слична свитном зубуну, којега носе Црногорке. За разлику од удатих жена, девојке носе беле сукнене хаљине с рукавима.

Али што ми је највише било зачудо и интересантно јесте, откуда такав обичај, да се у овим забаченим насељима Босне носе овакве крпе на глави, које прије значе жалост и црнину, него радост.

Када сам упитао једну седу осамдесетогодишњу старицу за овај обичај, добио сам класичан одговор: „ми смо такав обичај наследиле од наших мајки, а све од старина, и значе вечиту жалост, тугу и црнину за изгубљеним српским Царством на Косову.“

Заиста је ово тачно, да значи општу народну жалост и вечиту црнину за изгубљеним царством и слободом, која је на Косову покопана. Симбол Косовске трагедије, одржаван је и преношен с колена на колено вековима, по свим крајевима и свим срцима Српског народа. Као што исто тако симболично значење има и црна свилена дерафија, која се и дан данас носи око Црногорске капе.

Но, код сељанки у насељима око Прибинића и Чечаве, има још нешто особито типично и упадљиво, а то је начин чешљања и раздвајања косе на средини чела. Коса се, тачно на средини чела раздвоји, и хватајући један део чела и лица повије преко ушију, испод којих се оплете у венац, а затим под грлом плетенице се споје обично једном сребреном паром – брошем. Код имућнијих сељанки, обично код девојака, можете видети по коју ниску дуката, којом су украшене косе или груди.

Овакав начин зачешљавања женске косе, у овом крају, код свих удатих жена је стереотипно, у старинском духу и скоро истоветно са начином чешљања косе, код жена у околини Призрена.

Овакав начин ношње, и овакво ношење косе, специјално код женских није случајно. Напротив, оно даје смишљену, симболичну слику једне уцвиљене и ожалошћене мајке, којој је судбина доделила да вечито нариче и оплакује своју децу, своје синове јунаке, који падоше далеко на бојишту, бранећи и жртвујући се за слободу и част своје отаџбине.

Зар се ово слободно не може применити на општу жалост и тврдо камено срце Српске мајке, која је кроз пет стотина столећа жалила и оплакивала цвет и дику српских синова, који падоше на Косову „за Крст Часни и Слободу златну.“

У том свом великом болу за изгубљеном слободом и славним Царством, Српска мајка је, са стојичким самопрегорењем, спремала и васпитала, подизала и жртвовала најбоље своје синове, у великој националној борби, из које је поникла слобода и јединство целокупног нашег народа.

Тако је Српски народ, око Авале, Ловћена Горе и оне лепе свете Фрушке Горе, Романије и Велеша носио и осећао у својој души Видовдан и Косово, више од пет стотина година.

Са Косовом је падао и устајао, борио се и крварио, живео и умирао, Крсту служио а Милошем живео, заносио и освајао. Заиста, кроз Косовску епопеју искристалисане су све најбоље и најсјајније етничке вредности нашега народа.

Без Видовдана и Косова, не би било оних дубоких и неизгладивих трагова, који се показују у свима правцима и на свима пољима нашег народног живота.

Зато су, кроз Косовске жртве, и све жртве и крв, од Косова до данас, освештана за свагда права и слобода Српског народа.

Кроз Косовске жртве и косовске божуре, ми се Срби боље разумемо, познајемо и љубимо, братимимо и незаборављамо. И ми данас након 550. година од Косовског боја лакше и свесније, схваћамо и разумемо оне духовне и етичке вредности, које су тако добро и снажно изражене у епу, фолклору, ношњи, витештву и другим манифестацијама нашега народа.

Зато ћемо моћи још пре разумети и схватити, откуда и зашто је наш православни Српски народ овамо у Босни, успео и поред огромног туђинског притиска и небројених жртава, које је поднео за своју слободу да се национално и верски одржи и тако сачува на један видан и трајан начин духовну и културну везу са Лазаревим и Милошевим Косовом.

Василије Б. Перовић
Братство (Сарајево), 1939. године, XV, 9, стр. 150 – 154.