Skip to content Skip to left sidebar Skip to footer

Чечава с околицом – 1887. год. (2. дио)

Аутор: Јеврем Станковић
Текст објављен 16.01.1887. године у часопису „Босанска вила“

Још има близу садашње цркве чечавске једна висораван, која се зове Црквина. Ту је, кажу, била црква, али се не зна данас, нити има икакова зида, — можда је била дрвена; прича народ, да су је Турци, кад су дошли у ове земље, поробили и запалили. Кажу, да је била у њој једна чудотворна икона, и да је икона пренесена или отишла сама у неки манастир у Славонију. На истом мјесту копали су људи у старо вријеме јер су мислили да има новаца; и нашли су једну округлу камену плочу, израђену и отесану, а то је било коло, што је на сред цркве, и разбили су га мислећи да су у њему паре заливене. Комади од њега и сад стоје на истом мјесту. Нађена је и једна иконица од мједи (пиримча), мала колик длан. У селу Растуши, близу Чечаве, има мјесто, које се зове Црква; и ту, кажу, да је црква била, и налазили су људи кандила, чирака, што каквих ситних ствари и један мален крст од срме.

Кажу, да је била зидана црква, па је од тога камена некакав Турчин Рњић био начинио кулу, али је и она остала пуста, пак су је сељани из села Растуше развалили и од ње камен однијели, те позидали магазе у кућама. И сада се зна, гдје је била та кулина, па има и сад доста камена отесана, а тај је камен већином све бијели љутац мрамор. Има близу те Црквине чувена велика пећина Растушка, у коју би могло стати пет хиљада свијета; можеш по њој ходати читав дан а нигдје краја не би нашао. Много по њој има сокакова и распутница, да човјек зађе, никад не би знао изаћи. Који пође по њој ходати, мора по читаву торбу луча понијети, а још више жере ватре, да може запалити луч или свијећу, јер пуше неки вјетар па утрне свијећу. За то се мало ко и усуђује по њој ходати. Казују, који су у њу далеко ишли, да има по њој много којекаквих трагова од чизама и кундура, а има и зна се, да су кола туда ишла. Народ прича, да ту станују виле и кад буде пред каков помор људски, да се ту чује шкрипа кола и викање на волове. У ту су се пећину крили хајдуци, кад им је пријетила каква опасност; и бивали су у њој по више времена а по неки су ту и зимовали. Народ прича, да је у ту пећину унишла крава, и за њом во бак, па да је чак послије изишла с телетом у Озрену, јер има и тамо така иста пећина.

Народ што живи у овом крају, већином је здрав и крепак; има доста стараца, који су упамтили кад је ишао Кулин капетан на Карађорђа и на Србију ратовати. Има у селу доста стараца, који знаду кад је била куга, и који су од ње боловали. Приповиједају, како су Крајишници силни били и зулуме чинили овдашњем народу; како су се хвалили кад су ишли на „Раца,“ да ће, кад се отуд врате, довести собом доста робља и плијена и да ће Раца све до једног побити. А кад су се отуд враћали без пљачке говорили су: „еј моја рајо, није оно Рац, већ горе него Москов; вала, гдје нанишани, не промаша већ обара.“ Овдашња су села била на путу Крајишницима, кад су ишли на Србију, и тога времена доста је народ муке и зулума поднио кријући мал и чељад по шумама јер кад дође војска којој кући, сав би мал поклали и све однијели и поробили. Ништа се није смјело проговорити против тога, јер онога времена отишла би прије глава човјеку, него пијетлу.

Овдашњи народ говори јужним нарјечијем као и свуда по Босни, као : ђевојка, дијете, вјера, — а има доста турских ријечи . Одијело готове по највише има од лана и конопље; жене преду и ткају, па од тога беза праве кошуље и гаће. За стајаће кошуље купују памук; већином везу попрсје и рукаве свилом, мафезом црвеним и чивитним. Мушки носе црвене шалове, које купују, а има их више, што носе фесове . Има и сада по гдјекоји старац, који носи велику кривну капу, и око ње црни шал, али сад мало, а у старо су вријеме сви тако носили. На прсима носе од мави чохе џемадане, ђечерме и фермане, извезене гајтанима; мрке гуњеве од сукна, већином нашаране црвеним гајтаном; а црне и бијеле чакшире од сукна. На ногама шарене чарапе од вуне, које собом плету. Женске носе дугачку кошуљу од лана или памука много навезене; на глави жене имају крпу од беза, оптрачену црвеним мусулом и по њој око главе приквачају новце, старе цванцике, крсташе и друге старе ситне парице. Испод врата по прсима носе ђердане од новаца; носе дугачке црне и бијеле зубуне од сукње, начињене црвеним гајтанима и чохом. Носе шарене прегаче, које саме израђују од вуне; ђевојке носе на глави фесове, неке и ките с парама, а неке онако сасвим просте без пара. На ногама имају шарене чарапе али различите од мушких, и опанке, који се праве у Тешњу и којима кажу: плетењаци.

Најобичнија је овђе храна народу од домаћега жита ова: хљеб шеничан и кукурузов; од бијелога мрса: сир, скоруп, млијеко, масло; од тога мрса готове цицвару, пуру, скроб јуху, кајгану, колачиће; кухају пите од шенична брашна; праве од кукурузова брашна преснац и тијопеку. Начине од кукурузова брашна крупно самљевеног бунгур јагле. Зими се највише хране свињскнм сухим месом и сланином; кухају је с киселим купусом, а кад је пост, хране се највише грахом, купусом, крумпиром, репом, родаквом, луком црним и бијелим, паприком и киселим краставицама.

Куће су већином од храстових греда; у старо су вријеме биле слабе и мале, али од скора праве се веће, у њима има по једна или двије собе. Покривене су храстовом даском на ићкат или под пошавак. Даске су уковане тврдо гвозденим клинцима. Код кућа има још доста зградица, нарочито гдје је виша задруга, јер који је год ожењен, има за се свој киљер, гдје спава и држи своју опрему и хаљине. Тамо, гдје има у кући пет или шест ожењених, има толико исто киљера осим других зградица.

Народ је овђе сав све сам Србин православне вјере; нема ни једног ни Мухамедовца ни католика. Народ је побожан, али вјерује у многе гатке; кад кога заболи, каже да је награјисао, или му је други угатао, или светац наудио. Трчи на мах тражити помоћи код гатара; вјерује у записе, пише амајлије; па се на смрт разболи, опет мисли, да му је неко учаратао, па троши паре у беспослицу. Држи се старих обичаја, не трпи ни од кога савјета, спомиње старо вријеме како је добро било и како су године добро рађале, а како је био мали данак; гата о великим празннцима, каква ће година бити, добра или рђава: кад на Божић пада снијег, биће родна година; кад је на Божић магла, родиће жир; кад је на Божић југово или киша, издаће година; кад је о Крстову, о Богојављењу и о светом Сави студен и лед, биће родна година; кад је у очи светог Трифона облачно, родиће крушке и јабуке; тад сву ноћ међед игра, весели се, што ће имати довољно воћа и хране, — а кад је ведро, не излази из бабуре, већ тугује што ће издати воће. Кад је лијепо на Тодорову Суботу, прву часног поста, биће лијепо вријеме о свима годовима преко цијеле године; кад на велики петак киша пада, биће кишна година. Кад на Ђурђев-дан киша пада, издаће година.

Добре су врлине у овдашњег народа, што је постојан у вјери, простодушан, повјерљив, весео, дружеван и гостољубив. Прије је било много више имућних и вриједних газда, но сад их мало има. Највиши узрок, што свијет опада и сиромаши јест диоба; многе се задруге разђељују, али има и данас још прилично задруга, у једној кући по 30 и по 20 чељади. У којој је кући мање од 10, ту не могу живити од сиромаштине. Љети радо иду цркви а прилично и зими. У љето су виши зборови, гдје долази мноштво свијета; највећи је збор на Малу Госпојину, тада долази из три котара на збор људи и може их се састати по двије, три хиљаде душа. Ту се веселе, пјевају, играју, младићи се бацају камена, скачу скока јуначког, момци загледају ђевојке, а ђевојке момке, и ту се бегенишу. Ту су још ови зборови : на св. Саву, на Мученике, на Цвијети и на Спасов-дан; тад нашају Литију по пољани. Даље, на Јовањ-дан љетни и на Преображење. О овим празницима највише је свијета код цркве на Чечави ; али све зборове надмашује збор о Малој Госпојини јер је тада храм цркве. И још о другим осим ових поменутих празника долази прилично свијета на молитву. Када изиђу из цркве, пију око механџије и око кавеџије кафу и ракију, а гуслар пјева уз гусле. Ако кога запиташ: „које си вјере ? што си ?“ Сваки ће ти одговорити : „ја сам Србин, српске вјере.“ Не зна казати: ја сам Србин православне вјере, него српске. Толико овдашњи народ своју српску народност чува и уважава и с вјером је сједињује.


0 Коментарa

Још нема коментара

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.