Skip to content Skip to left sidebar Skip to footer

Чечава с околицом – 1887. год. (3. дио)


Аутор: Јеврем Станковић
Текст објављен 16.01.1887. године у часопису „Босанска вила“

СВАДБЕ. Који има сина или млађега брата на женидбу, тражи за њега ђевојку. Загледају се највише на збору ђевојке с момцнма, и момак кад бегенише не смије казати старјешини кућном, него има разговор са женама, па жене кажу старјешини: „наш је Петар бегенисао ту и ту ђевојку, него ћаћа, иди ти, запроси њу.“ Онда се опет старјешина разговори са својом кућном чељади, је ли та цура за његову кућу, да ли је ваљана и поштена, и да ли зна радити, нарочито прести, ткати и вести, и најпослије, каква је та породица гдје је ђевојка, какви су јој стари били, да није било међу њима потурченика или ајдука или субаша. То све жене израчуне и докажу, и тада ће ићи запросити.

Прошња се овако почиње: отац, који има да жени сина први пут, не иде сам просити, пошаље свога комшију, с којим се најбоље пази. По њему спреми двије боце ракије да с њима оде ђевојчиној кући: и да да поштење. За то се тражи такав човјек, који зна лијепо говорити и хвалити кућу и чељад а осбито момка, и он се зове провођаџија. Он испрва ништа не казује, да је дошао просити цуру, а кад мало пијуцну и зађу у разговор, тад провођаџија извади поштење и отпочне: „Говори брате, нити ти питаш, ни ја казујем што сам дошао; послао ме тај и тај човјек, (како му буде име), у тебе има шћер а у њега син, и рад је да будете пријатељи, ако буде бог наредио. А вала ономе момку није мане, добар је и поштен и ваљан ђечко, а и кућа је поштена;“ и тако даље хвали што више зна. А онај, чија је цура, говори, ако је наумио дати ђевојку: „Вала, ни ја не налазим мане тој кући, добра је; али, брате, оставимо сад ово поштење, док млађих упитамо, шта они мисле.“ Сада дозове коју од жена, да она испита цуру, је ли њезина воља. Али то жене знаду већ од прије, и говоре: „Бог с тобом, ћаћа, пиј ти ракију, сека не налази мане, ако је твоја воља.“ Попије се ракија, и уговоре, кад ће доћи провођаџија са пријатељем на обиљежје. Тада одази весео, пјевајући, јер носи радостан глас, да је испросио цуру. Кад оду на обиљежје, даје се цури по 10 – 15 цванцика, како ко може; договарају се кад ће доћи опет на јабуку, и одлазе опет весели.

Кад дође дан да иду на јабуку, понесу по 10 ока ракије, печена брава и пријатељски хљеб; и дошавши љубе се, сједају, пију и уговарају, колико ће узети новаца; а узима се 10, 15, и 20 дуката и одмах ваља дати половину пара, што ће се пришивати на цуру. Ту уговарају, кад ће опет доћи на уговор, и дају цури један дукат, што се каже јабука. Кад се врате кући, траже, ко ће бити стари сват, па њему иду са поштењем и зову га да пође с њима на уговор. Сад опет ваља понијети доста ракије, печена брава, погачу, цури колач, и још што каквих понуда. А полазе на уговор: стари сват, провођаџија и домаћин, који проси цуру. На уговору се договарају, колико ће повести сватова и у који ће дан по ђевојку доћи; то нарочито одређује ђевојачки отац. Послије тога иду са хљебом и ракијом и зову кума. У уречени дан, кад дође вријеме да се иде, сватови се скупљају код старог свата, ручају или вечерају код њега, уреде се ко ће бити чауш, и још му даду какав наџак, којим он лупа и одмах виче. „Еј! Еј! Чаја виче: на ноге делије, коње јаште, колане притежте, вријеме је, ваља путовати!“ Тада изиђе стопаница, свеже чаушу на наџак какав пешкир, ухвати кокош, па му и њу свеже на наџак, а цуре и млада излазе па ките сватове. Прво устане стари сват и узјаше коња, за њим сви сватови. Највише сватова кад се састане, може бити до педесет, све на коњима; а мање не може бити од петнаест, јер кажу, кад их је мање да и нијесу сватови. У путу пјевају и трчу коње, — али старог свата не смије проћи ни један; он мора све напријед ићи, а чауш о трагу. Чауш виче и збија шалу; кога год срете, даје му из плоске ракије.

У ђевојчиној кући срета их домаћин с пуном плоском и поздравља се с њима; љуби се са пријатељем и старим сватом; ођахују с коња, други им коње примају и водају. Онај, што удаје цуру, мора зовнути сав свој комшилук, да сватове дочекају и послуже, а тако донесе и на софру, који шта може. Стари сват, пријатељ који проси диву, провођаџија и ђевер намах иду у кућу, сједају за софру и одмах се изводи цура на прстен. Један који је највјештији; устане, налије једну чашу вина, метне у њу прстен, пак прекрије чашу с марамом. Тако то стоји на софри, а цуру изведе брат њезин. Он назива бога, а цура се поклони и зађе редом па све ижљуби у руку. Тада јој они рекне, те се она три пута окрене и на сваку се страну поклони, или узме из чаше прстен и заједно с марамом пребаци га преко себе, а вино из чаше попије. Сад јој устане отац, узме је за руку, и говори: До сад била божија и моја, а од сад божија и твоја и опет моја.“ Тако јој говори три пут па је предаје свекру, а свекар ђеверу. Ђевер иде с њом у киљер, гдје је њезино рухо и одијело, те је ту спремају и дарове њезине слажу у сандуке, који ће се понијети, кад пођу сватови. Још ђевер донесе млади опанке, чарапе, тканицу и на њој пафте, што јој је послала свекрва. Она то све обује и метне на се, и кад буде све спремно, а тамо сватови на пољу иза софре већ устају; чауш виче да су сви готови и да је вријеме полазити. Сватови зауздавају коње, ђевер изводи младу у кућу; она се љуби с оцем, матером и свом кућном чељади. Тада љуби још огњиште и кућни праг. Пред кућом чека коњ готов за ђевојку и око њега читава хрпа жена; оне је дижу на коња. Ако има брата, дође он те под њом коња води донеклен, и ваља га даровати, јер неће друкчије да да коња ђеверу.
Кад сватови полазе, весело пјевају. Прво иду цркви, ту се обавља вјенчање, а послије тога иду кући младожењиној. На прагу износе пред младу најмлађе дијете, она га пољуби и дарује. Износе јој жито, она га просипа и баца преко себе; још баца преко куће јабуку, у коју метне по нешто ситних сребрних, новаца за тим ођахује с коња на платно, које се простре из куће до ње; а она идући, у кућу купи то платно на главу. Чауш намах узјахује коња, на ком је ђевојка дошла, па на њему објахује три пут око куће и лупа наџаком у кућну стреху. Одиву уводе у кућу и сједну тако да дође свекар и свекрва у врх куће упоредо. Млада им назове бога и љуби их у руку, одмах послије тога љуби у огњиште и сјарује ватру. Сад је воде гдјегод у киљер, да опрема и оплете штогод, а међутим се софре поставе пред кућом и на њих се мећу јестива. Стари сват ваља да буде у зачељу, с десне стране поп а с лијеве кум, у дну војвода. Домаћин износи поштење, читаву фучију ракије, послије њега даје поштење стари сват, па кум. За софру мора сјести свак, ко је год дошао, осим оних што послужују. Који је год зват на свадбу, донесе собом погачу, плоску ракије, и брава жива или печена. Намах зовну једнога, који зна најљепше умишљати, да приказује, ко је шта донио; прво се приказује шта је донио стари сват, па кум, и послије све узванице. Онај, што приказује, стане у врх софре више старога свата, узимље у руке што је год донијето и виче: „О војводо!“ А војвода са дну софре оџива се: „Чујемо!“ А онај: „Помози бог!“ Војвода: „Дао бог добро!“ Онда онај наставља овако: „Наш брат Никола (или које је име домаћину) весеље чини, сина жени, па зазв’о неког Ђуру, да му буде стари сват. И он му се није одрек’о, него је одвео делије по ђевојку и ђевојку овом дому довео; а његови млађи дошли су од куће, и виђ’те, шта су донијели! (Подигне у вис и говори:) бијели хљеб, пуну боцу, печена брава; сви помоз’те појести и попити и на части му захвалити; — и сви рец’те: помог’о га бог!“ Војвода виче: „Помог’о га бог,“ и сви исто тако за њим. А ономе додају друго, и мора тако приказати све, што су донијеле званице на софру. За тим устану чауш и ђевер, те иду по дар, што је донијела млада; све помећу на рашак, пак међу собом носе. Чауш иде напријед и мора на једну ногу ерати, а и ђевер отрагу; спрам њих иде млада. Тако дођу у врх софре, и сад онај почне приказивати дарове прво свекру, онда свекрви и сваком кућном чељадету; послије куму, старом свату, ђеверу и осталој родбини. Јер сваком од ових донесе млада по кошуљу или мараму; женама по кошуљу и крпу. Најпослије се приказује дар, што га је донијела своме човјеку, а то је: кошуљу, гаће, чарапе, опанке, фес, киту, шал, торбак, кесу за новце, појас, ђечерму и мараму. Све је то вјешто испрешивано и по реду састављено као човјек кад се обуче. Тада онај, што приказује, изводи шалу и маше с оним хаљинама, па виче: „О војводо, виђи шта је она оном свом донијела!“ Преврће и говори: „Каква је танка кошуља, кроз прстен би се провукла; да је прстен гужва орачица, два да вуку а четири да туку!“ и тако говори даље и збија шалу да се човјек много насмије. Прикаже сватовима мараме, а чауш их дијели сваком по једну, да је не знам колико сватова. Кад већ буде дар сав раздијељен, чауш узме рашак, преломи га и баци. Кошуља, што се прикаже старом свату и куму, метне им се на кољено, а они метну новаца у кошуљу и наспу чашу ракије те метну на кошуљу и враћају млади све. Она их пољуби у руку, прими чашу и попије, а новце извади и остави. Кошуљу спреми у њихове бисаге. Послије тога зађе с ђевером око софре, поклања се свима и љуби сваког у руку док их не обреди свију. Ђевер носи за њом јабуку, поткучи је сваком и сваки мора у њу турити коју пару. Док се то све сврши, већ и у ноћ уђе и сватови се стану разлазити. Млада их са ђевером све испраћа, поклања се и љуби у руку а они њу даривају. Тако се свадба сврши.

Млада мора младовати по два по три мјесеца и по годину дана; а неке, док не роде дијете. Кад год ко уђе у кућу, поклони се, сваког љуби у руку у вечер кад се устану богу молити осим свога мужа, а исто тако кад сједу за вечеру, а с мужем не смије ни проговорити пред чељадима. У вече мора свему мушкињу изути обућу и осушити је, из јутра поранити, воде донијети, полити сваком док се умије, обућу уредити и пред сваког метнути. Био сам у селу Шњеготини код неког Пеје Спасојевића на конаку; а он је на два дана прије довео младу за сина, и гледао сам кад га млада изува. И кад му једну ногу изује, тад га љуби у сваки прст у ноге: тако послије и у друге пољуби у сваки прст. Ружио сам га да јој то забрани чинити, јер је гадно гледати, а није ни млада робиња ако и јест његова снаха, да га у пексинаве његове ноге љуби; а он се узе правдати, да јој он то не заповиједа, него да је таки обичај.

У неким крајевима нашега народа узимају се новци за ћери кад се удају, па тако је и овђе. Но то није онако, као што неки странци књижевници хоће да представе свијету — да се у нашем народу купују и продају жене, — него је то само као нека одштета за ону радну снагу, што је ђевојчина кућа губи, а младожењина добива. Прије би се културним западним народима могло пребацити, да купују и продају мужеве, — јер свака жена треба да донесе човјеку мираза, а тиме га индиректним начином купује. Оволико ради разјашњења онима, који још нијесу на чисто с том ствари. Једино је од тога зло, што се не може сиромашан човјек ожеинти.

Има једна велика невоља код нас, што жене носе многе новце на себи; има у неким кућама на једној жени по сто форинти новаца, а старјешина нема чим да плати пореза, него му се запљењује једини брав док плати. То је врло штетно по народ и ради тога, што неће трговци потпуно промијенити такве новце него о по цијене, јер су зализани, и испробијани, и покварени. Но кад се помисли, да је то нашем народу једино уживање, он не зна ни за кафане, ни за ноћна сијела ни циркусе којекакве, опет му се не може бог зна колико замјерити.


0 Коментарa

Још нема коментара

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.