Skip to content Skip to left sidebar Skip to footer

Љетопис парохије Чечавске

Љетопис парохије Чечавске писан је по сјећању. Писање је поп Стојан Станковић започео у 34. години живота, у вријеме пуне зрелости и очуваног сјећања. Када му је умро стриц Јеврем, од кога је много тога чуо и научио, Стојан је имао 17 година и сасвим је сигурно да је могао запамтити многе чињенице из историје села и својих предака. Начин на који је љетопис писан показује одлично познавање људи и догађаја. Отуда се може узети као аутентичан историјски извор.

Љетопис је вођен до 1940. године. Ратни догађаји и несрећна судбина љетописца учинили су прекид од 12 година. О времену ратном и поратном у љетопису нема трага. Рад на Љетопису поп Стојан наставља 1952. године, биљежећи:

Настављам рад на овом Љетопису послије дужег временског прекида, који је настао усљед Другог свјетског рата а и других касније незгодних прилика.

Љетопис су повремено прегледали виши црквени достојанственици. Први пут је прегледан 4. јуна 1937. године од архијерејског намјесника Љубомира Дучића. Дана 24. јуна 1939. године у љетопис се уписао Епископ православне парохије зворничко-тузланске Нектарије. Архијерејски намјесник прота Љубомир Дучић прегледао је љетопис и 24. јуна 1940. године.

Предања и записи из љетописа о Краљичином брду

Читао сам у неком часопису (сад се не сјећам којем) следеће: кад се женио Бан, послао је свог војводу (ваљда Гргура) да му доведе „невјесту“ а као протууслугу за то дао му је „на уживање“ село Чечаву у области Усорској. Уживалац Чечаве позвао је Баницу у госте те је наредио да се на највишем вису у Чечави исијече шума у облику гувна (армана) да са тог мјеста Баница види своју бановину. По имену „Краљица“ то мјесто се назва „Краљичино гувно“ – а са њега се види све до Саве. Лијево и десно отвара се један диван хоризонт докле год очи виде.

— Стојан (Ђорђе) Станковић

Међутим свештеник Станковић у својим сјећањима није поменуо име бана, нити је био сигуран око имена уживаоца села, али вјеровао је да се ради о војводи Гргуру, коме је бан Стефан II Котроманић, повељом из 1323. године, додијелио пет села, међу њима и село Чечаву, јер му је овај верно испунио задатак.

Тој му дамо за његову вирну службу тада – када га посласмо прид нашими властели по госпоју, по моју, Цару Бу (га) рскому. И у том нам послужи право и вирно.

— Стефан II Котроманић

У љетопису, није поменуто ни име банице (народне краљице), но имајући у виду предања мјештана Чечаве у којима је помињана „краљица Јерина“, а знајући да је бан Стефан II Котроманић склопио свој трећи брак 1323. са женом Јелисаветом, ћерком Кујавског војводе Казимира III, истовремено рођакам угарске краљице, жене Карла Роберта, на чијем двору је живјела, сматрао је да је врло могуће да их је најкраћи пут водио управо преко поменутог брда, приликом проласка њених сватова из Угарске за Босну.

Такође, из ранијих записа свештеника Јеврема Станковића (Чечава, 7. марта 1855. — Чечава, 11. маја 1916.) у часопису Босанска вила може се видјети следећи помен Краљичиног гувна.

Чуо сам од покојнога попа Стојана, да је краљ босански Стеван Томашевић имао своје летње дворе у тој градини, и да је највише његова краљица ту у љету становала. Краљ је имао туда земље, на којој су његове слуге сијале шеницу и друга жита. У шуми Чавки на по друг сахата од градине има једно место, те се зове „Краљичино гувно“ (арман) где је та иста краљица вршила шеницу. Свуда су биле њиве око тога гувна, а данас је шума, само где је гувно, ту је окрчена њива. Гувно се и данас добро познаје; колико је било велико, могао би на њему овршити 200 осмака шенице. Близу Краљичина гувна у по шуме Чавке имају једне стране, које се зову Виноградине.

— Јеврем Станковић (16. јануар 1887)

Овај запис Јеврем Станковић направио је на основу причања свога дједа, попа Стојана Станковића (умро 28. јуна 1884. у Чечави), најстаријег претка из породице Станковић, за кога се није знало одакле тачно потиче, јер о томе никад није желио да прича, нити је сачуван тачан датум рођења, али који је учинио много за цијели крај. У свом тексту о Чечави, Јеврем помиње гумно (арман) на врху брда, на коме је „краљица“, жена Стефана Томашевића и сама обављала вршење пшенице, јер је у сусједном селу Укриници на брду Градини (334 мнв) имала свој љетњи дворац. По старом обичају гумно је био простор на коме се обављала вршидба, тако што се жито постављало на равну површину, специјално предвиђену у ту сврху, обично на мјесту на коме је дувао вјетар и где се пшеница млатила или утабавала гажњем или су преко ње газили коњи, како би се издвојило зрно од сламе.

Текст дијелом преузет из књиге ”Чечава – село у Републици Српској” аутора Бранка Перића.

0 Коментарa

Још нема коментара

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.