Несебично до смрти — учитељица Мира Јотановић (III наставак)

Преко Крњина до Корићана

Према казивању из књиге „Жене Босне и Херцеговине у народноослободилачкој борби 1941–1945. године – Сјећања учесника“, издање „Свјетлост“, Сарајево, 1977. године, аутора Владе Кецмана.

Одлуком Окружног комитета, Мира са братом Владом улази у састав Добојско-дервентске герилске групе, којом руководе Којо Јотић и Адем Херцеговац. Група је дјеловала и живјела у планини Крњин. Мира је у групи била одговорна за рад са омладином.

Почетком јуна 1942. године Мира и Владо добијају задатак да успоставе везу са скендервакуфском герилском групом. Од Крњина, преко Чавке, Узломца и Борја стигли су до Масловаpa, гдје су наишли на већу групу четника. Успјели су да избјегну заробљавање и, послије неуспјелих покушаја да ступе у везу са Скендервакуфском герилском групом, вратили су се преко Борја у Чечаву, а затим на Крњин — гдје своју групу више нису затекли.

Одлучују да се врате у Осретке, код теренског радника Митра Суботића, јер је при поласку договорено да, у случају да се група помјери, остави везу код Митра. Послије више дана без хране (прехрањивали су се само јагодама), успостављају везу са Митром, али је он у међувремену изгубио контакт са групом.

Тада одлучују да се упуте према Чечави, гдје познају и људе и терен. Тога дана, 21. јуна 1942. године, падала је јака киша. Били су мокри и озебли, а четници су били обавијештени да је Мира примјећена у Осретцима. Мобилисали су сељаке за претресање гајева, шикара, увала и долина.

Сљедећег дана, 22. јуна, освануо је ведар дан и сунце је почело да грије. Мира и Владо су, на једном пропланку, изашли на сунце да се осуше. Не знајући да је организована потјера и да се врши претрес терена ради њих, од умора су задријемали и тако пали у руке четницима.

Обоје су, везани, уз малтретирање, спроведени у четнички штаб и затвор у Чечави. Четници су инсистирали на разним признањима, на откривању веза илегалних бораца и других група. Када су увидјели да њихови заробљеници неће поклецнути, заказали су суђење.

Суђење је заказано за 28. јун 1942. године — на Видовдан.

Суђење је отпочело у једној малој згради код школе у Укрници. На суђење је дошло неколико стотина сељака. Углед породице Миленка и Зорке Јотановић био је велик. По селима се знало и причало:

Данас се суди дјеци наше учитељице Зорке!

Многи утицајнији домаћини, заједно са Зорком и Миленком, већ су предузели мјере и припремали људе да направе притисак на четнике и њихов суд, како би спасили „нашу учитељску дјецу“, како се онда говорило.

Мира је правилно оцјенила ситуацију. Није очекивала да ће бити спасена, па је на то припремила и брата. Остатак досљедна комунисткиња, није изиграла народно повјерење, нити је тражила милост од непријатеља. То је било њено полазиште у држању пред четничким судом.

Четнички суд био је у саставу: Јово Китић, предратни полицајац, тада на дужности команданта четничког батаљона „Танкосић“; Ново Продић, предратни трговац, замјеник Китића; Фрањо Рапо, предратни командир жандармеријске станице, агент Гестапоа; а за пороту су узели двојицу старијих сељака из присутних. Суд су представили као „краљевски“ и, уз уобичајени церемонијал, констатовали да може почети са радом.

Мира је завршила у кућном притвору; пред кућом је стајала стална стража. Из куће није могла ни смјела излазити. То је била најблажа казна коју су јој могли изрећи. Запријетили су да, уколико настави са комунистичком пропагандом, или ако се примјети и најмања увреда на рачун четника, „краљевске војске“, отаџбине или краља — биће стријељана без суда. То је Јово Китић рекао пред оцем Миленком и мајком Зорком.

И поред ових услова, Мира је врло брзо успоставила везу са Максимом Ђекићем, а послије мјесец дана и са командиром герилске групе која је у међувремену прешла у илегалност — Којом Јатићем, те Митром Суботићем, теренским радником. Преко Максима Ђекића и његове кћери Невене организовала је групу омладинаца, помоћу којих одваја већу групу четника од даљег останка у њиховим редовима.

Једном приликом послате су веће количине пропагандног материјала од Ђоке Перовића, који је и сам као секретар Окружног комитета СКОЈ-а за средњу Босну у то вријеме живио илегално. То је било вријеме када на терену средње Босне није било партизанских јединица (од јуна до децембра 1942. године).

Непосредно пред долазак Прве пролетерске дивизије у средњу Босну, децембра 1942. године, Мира успијева да побјегне из притвора и склања се од четничког надзора. То чини и поред тога што је била свјесна да њеним родитељима и цијелој породици пријети опасност. Наставља рад прије ослобођења ових подручја.

Била је то срећна околност што су четници у то вријеме извршили концентрацију својих јединица против Прве пролетерске дивизије, која их је разбијала, па су бјежали према усташким и њемачким упориштима, немавши времена за освету и казне.

Након продора Прве пролетерске дивизије у ове крајеве, децембра 1942. године, и ослобођења Скендер-Вакуфа, Теслића, Српца и Прњавора, за Миру и остале другове који су дотле радили под врло тешким илегалним условима преостаје задатак даље организације НОП-а, стварања нових упоришта у селима и мобилизације омладине у партизанске и пролетерске редове.

Овај рад је уродио плодом. Оdlaskom са подручја средње Босне, Прва пролетерска дивизија је била ојачана са преко хиљаду омладинаца из овог краја. Поред опште повољне ситуације, раду теренских радника — нарочито омладинских — захвалити је на овом успјеху.

На првој сједници повјереништва Окружног комитета СКОЈ-а, одржаној у ослобођеном Прњавору јануара 1943. године, Мира је задужена за формирање среских руководстава СКОЈ-а, а преко њих и формирање актива СКОЈ-а и језгара УСАОБИХ-а у свим селима средње Босне.

За непуна два мјесеца, колико је овог пута подручје средње Босне било слободно, Мира је лично одржала велики број омладинских зборова, формирала више актива СКОЈ-а и одбора НОПО БИХ, одржала више састанака, сјела и конференција, формирала неколико омладинских радних чета, дилетантских и хорских секција, течајева за описмењавање и пионирских организација.

Одласком Прве пролетерске дивизије са овог подручја формира се поново IV крајишки одред. Одлуком Партије теренски радници повлаче се у Одред, гдје Мира наставља да ради као борац и члан Окружног комитета СКОЈ-а. У Одреду је било људства са цијелог подручја средње Босне. Већину бораца чинили су сељаци и шумски радници, било је ђака, студената и понеки интелектуалац.

Мало је било јединица у НОБ-у тако сложеног националног састава: било је ту Чеха, Пољака, Украјинаца и других. Овај сложен састав показао је јединство и слогу, и поред изразито тешких услова, захваљујући раду комуниста, међу којима је била и Мира. Она је схватала и подједнако осјећала потребе градске и сељачке омладине.

Мира је била комунисткиња која је врло брзо уочавала проблеме и налазила начина за њихово рјешавање. Уз то је била веома активна у културно-забавном раду и животу у Одреду: формирала је пјевачки хор и дилетантску секцију, што је, за тадашње услове, био велики корак напријед.

Ријетко се могао сусрести човјек који се толико радовао својим успјесима у раду и успјесима својих другова.

Априла и маја 1943. године, партизанске јединице је смртоносно косила епидемија пјегавог тифуса на подручју средње Босне. Једног дана и Мира се нашла у партизанској болници у селу Корићанима. Опака болест била је јака.

Није било борца у Одреду, нити омладинца из Јове и Корићана који није дошао на њен погреб. Свјесни да се опраштају од истинске револуционарке и комунисткиње за коју су Револуција и НОБ били живот, више говорника се опростило од Мире. У многим очима прекаљених бораца засијала је суза.

Гроб јој је окићен боровим и јеловим гранчицама, јер су Корићани и падине Влашића у то вријеме још били прекривени снијегом.

Њена породица наставила је борбу. Четници су, као одмазду за тај рад и утицај који је уживала Мира и њена породица међу народом и омладином, из освете мучки убили њеног оца Миленка, августа 1943. године, као одборника НОО у Чечави, а затим исто тако мучки заклали њену мајку Зорку, која је тада била предсједница Окружног одбора АФЖ-а за средњу Босну, и најмлађу сестру, пионирку Вуку, 10. октобра 1944. године.