Други и посљедњи пут пијан

За вријеме новогодишњих празника 2010. године заустави ме полиција док сам се возио аутом кроз град Ерланген у Њемачкој. Ја никад не журим, али пошто је то било у вријеме празника кад се доста пије, полицајци су посумњали да ја возим споро пошто сам пио алкохол. Ја отворим прозор на ауту, полицајац приђе ближе, погледа ме с невјерицом па упита: „Господине, када сте попили задњу чашу алкохолног пића?“ Ја одговорим као из топа: „22. маја 1972. године!“ Полицајац ме пресијече прекорним погледом мислећи да га зезам. Зато пожурих да појасним ствари прије него што ме полицајац узме на зуб: „Озбиљно, не шалим се: посљедњи пут сам се напио на крају осмог разреда и од тада нисам окусио алкохол – часна ријеч!“ Полицајац ме дуго гледао, а како је вријеме пролазило, израз његовог лица се полако мијењао – од љутитог до сажаљивог. На крају је, с благим осмијехом, рекао да могу да наставим вожњу. Вјероватно је мислио: види јадника, он никад неће осјетити како је лијепо у друштву попити добро баварско пиво…

То што се десило 22. маја 1972. године је нешто најружније што сам у животу доживио и о чему до сада нисам ни с ким причао. Напио сам се, направио велику свињарију и будалу од себе, и због тога нисам од стида никад могао изаћи пред очи људима који су ми помогли. Дуго сам се двоумио да ли да о томе нешто напишем или не; почињао сам и престајао више пута, неки ђаво ми није дао мира – и на крају сам ипак одлучио да о томе проговорим.

Али, идемо редом. Да ли је то било баш 22. маја или који дан прије или послије, нисам више 100% сигуран, али дан-два мање или више није ништа према скоро 54 године, колико је од тада прошло. Школска година се завршила и сва три осма разреда се договоре да тог дана поподне у школи прославимо ту „малу матуру“. Разредне старјешине и директор школе су то одобрили. Ту ћемо се разићи, и стварно, многе од другарица и другова из основне школе никад више нисам срео. Већина је планирала наставити школовање у Теслићу, али многи су отишли у друге градове, као и ја у Добој. Све је било спремно: грамофон, плоче, месо, пите, слаткиши, сокови… Веселили смо се тој прослави и посљедњем дружењу у тој школи.

Међутим, у ноћи прије славља двоје-троје ученика су некако ушли у зборницу и у дневницима преправљали оцјене. То су наставници приликом закључивања оцјена примијетили, и док смо се ми спремали за славље, засиједало је наставничко вијеће да донесе одлуку како да се ти ученици казне. Кад нам је разредни старјешина то у паузи сједнице испричао, ником више није било до славља. Чекали смо да сазнамо каква је одлука пала, а њихово вијећање никако да се заврши. Већ је био пао мрак а одлуке још није било.

Не могу вам испричати шта се све дешавало у тим сатима, нити шта је све могло да се деси. Само ћу похвалити нашег разредног старјешину Станислава, који је некако успио да смири духове… Неко је донио гајбу пива и ми дјечаци смо почели пити – а није нам се јело. Мада сам ја пола године раније, кад сам се први пут напио, био одлучио да више нећу пити алкохолна пића, у тој ситуацији сам погазио ријеч и попио четири пива, на празан стомак.

Не сјећам се да ли је одлука о казнама пала тог дана или не. Негдје иза 22 сата разишли смо се – није било ни славља ни весеља. Ја сам безуспјешно покушавао да зајашим свој бицикл, али стално сам одмах падао с њега. Остали су већ били отишли, а ја никако да кренем. Те моје муке гледао је учитељ Павле са свог балкона, из стамбене зграде у позадини. Процијенио је да ја у таквом стању нећу моћи отићи кући, па се сажалио и дошао до мене. Позвао ме је да преноћим у њиховом стану и узео да гура мој бицикл, а ја сам тетурајући се ишао поред њега, мислећи да се то земља испод мојих ногу некако чудно љуља. Павле и његова супруга Соња имали су двоје дјеце. Мене су смјестили на један кревет у дјечјој соби, а дјецу су пренијели у своју собу.

То је била најгора ноћ у мом животу. Не зато што су ме бољели и глава, и стомак, и ноге, и све остало, већ што сам скоро испустио душу сталним повраћањем. Дали су ми лавор, али ја сам у тим мукама опексинио и јастук, и душек, и тепих. Кад сам се ујутро донекле тријезан пробудио, све је смрдило на стомачну киселину и пиво. Павле и Соња су стајали поред врата и сажаљиво ме гледали. Тад сам пожелио да се земља отвори да у њу пропаднем, јер тим људима од стида нећу никад више моћи погледати у очи! Брзо сам схватио да ми се та жеља неће испунити. Остала је само још једна опција: побјећи одатле, што прије и што даље… Павле и Соња су ми савјетовали да још мало одспавам, али ја сам морао што прије одатле нестати. Избрбљао сам неку захвалност за гостопримство и извињење за неред који сам направио, сјурио низ степенице, зајашио бицикл и почео окретати педале из све снаге. Окретао сам их без застоја док нисам стигао кући.

Код куће су ме с олакшањем дочекали – већ су хтјели да иду да ме траже. Требало је објаснити зашто стижем тек ујутро, гдје сам био цијелу ноћ… Било ми је јасно да не смијем лагати, јер прије или послије сазнаће се гдје сам и зашто те ноћи спавао. Зато сам искрено рекао да сам се напио и да је учитељ Павле видио како сам пар пута пао с бицикла па ме наговорио да код њих преспавам. Детаље нисам описивао – чекао сам да видим хоће ли о томе постављати питања. На моју срећу није било питања, па сам детаље прећутио. Рачунао сам, ако то родитељи касније сазнају, биће лакше правдати се.

Очекивао сам батине и стоички бих их поднио, али тата је само рекао: „Потјерај овце из штале, идемо окопавати кукурузе на Лукама а овце нека пасу изнад пута.“ Почели смо с окопавањем око 8 сати. Кад би се овце приближиле кукурузима, ја бих спустио мотику, натјерао их у брдо даље од њиве, вратио се и наставио копати. Тата шути, ја шутим. Трудим се свим силама да држим корак с њим. Копамо тако без ријечи до подне. Коначно, тата проговори: „А што ти је то требало?“ Ја одговорих без размишљања: „И ја се то исто питам.“

Наставили смо с копањем и послије ручка. Цијели дан није било никаквог разговора – копање у тишини, коју су нарушавали само звуци звона на овну и цвркут понеке птице. Лакше би ми тада било поднијети стотину батина него ту муклу шутњу, која ме је гризла изнутра као киселина у којој се полако растапају и нестају и тијело и душа… Тада сам се заклео да никад више нећу пити ништа што садржи алкохол, и ту заклетву нисам погазио нити ћу је погазити. Кад сам се десет година касније женио у Њемачкој, на свечаном ручку служило се пјенушаво вино – али ја сам тражио сок или воду. Пуница ме гледала попријеко – јако ју је увриједило што нисам хтио наздравити с вином, као што се у таквом тренутку очекивало. Неколико година је потрајало док ми то није опростила и полако се према мени откравила. Супрузи је то једно вријеме такођер сметало, али брзо је увидјела предност у томе што је увијек уз себе имала тријезног возача. Многи пријатељу су покушавали да ме убиједе да пробам њемачко или чешко пиво; неки су тврдили да је јако добро за здравље и крв попити навечер чашу црног вина. Унаточ свему ја сам остао досљедан својој одлуци – никад више алкохол!

Касније, кад сам већ био одрастао, родитељи су ми више пута говорили да бих требао отићи Павлу и Соњи у посјету и у знак захвалности понијети литру њихове најбоље ракије и теглу меда. Увијек сам налазио неки разлог зашто тада не могу и обећавао да ћу то учинити идући пут кад дођем у Чечаву. Ја сам се толико стидио због свињарије коју сам у њиховој соби пијан направио да сам се дословно скривао да ме случајно не би видјели ако сам морао доћи или отићи аутобусом који је полазио за Теслић испред школе. Видио сам и Павла и Соњу више пута са сигурног одстојања или из неког заклона, али сигуран сам да су они мене посљедњи пут видјели кад сам изашао из њиховог стана 1972. године. Кад сам почео радити, носио сам се мишљу да их једном стварно посјетим и дам им новца за нови душек, јастук и постељину, али нисам могао да савладам стид и увијек сам то одлагао за касније.

Прије пар година, кад сам коначно довољно остарио и дошао до закључка да могу тај стид савладати, упитах тетка Ћеину да ли учитељ Павле још живи у Чечави. На моје велико разочарење, он ми рече да је Павле умро! Надао сам се да бих се тако могао ослободити стида који ме је толике године мучио, а сад ће ме до краја живота мучити осјећај кривице што се на тај корак нисам раније одлучио, док је Павле још био жив. Њему се више не могу одужити за то што је мени пијаном помогао. Остаје ми једино да и даље помажем другим људима којима је помоћ потребна, у нади да ће ми се то, кад дођем Богу на истину, узети у обзир…

Својој дјеци сам причао о томе да сам се у осмом разреду и напио и пушио, и с оба порока у истом разреду престао. Нисам испричао баш све детаље нити сам дијелио савјете, само сам се надао да ће сами из тога извући поучне закључке. Сретан сам што је стварно тако било – обоје су старији од 35 година и нити су кад пушили, нити пију алкохол. Претпостављам да су пробали и схватили да је тата био у праву, без да су ишли у крајност као ја. Мени остаје да и даље носим тај терет осјећаја кривице због пијанства и његових посљедица.