Како и зашто сам постао инжењер: Од цртежа аута и авиона до Боинга и Мерцедеса

У наслову су два питања: зашто, и како. Одговор на питање зашто сам постао инжењер долази из једног догађаја којег ћу укратко описати. Како сам постао инжењер је мало дужа прича, јер то је трајало осам година – од завршетка основне школе у Чечави до дипломирања на Машинском факултету у Сарајеву. Онда се на то још надовезао постдипломски студиј на Империал-колеџу у Лондону. Али, о том потом…

Кад сам имао 6 година, отац је довео два мени непозната човјека да с нама вечерају. Послије вечере, један од њих ме је узео у крило, извукао из своје ташне чист лист папира и оловку, и почео да црта. Прво је нацртао авион. Ја сам авионе видио на небу: безброј пута сам лежао у трави и гледао их како лете изнад Чечаве у разним правцима. Понекад је иза њих остајао бијели траг дуж цијеле путање, а понекад га није уопште било – само се видио и чуо авион. На небу сам могао само разазнати труп и крила, али на цртежу тог човјека вид‌јела су се врата и прозори, мања крила на репу и млазни мотори… Ја сам био одушевљен!

Онда ми је нацртао аутомобил. Уживо сам видио аутомобил тек неколико година касније, али сам видио фотографије у новинама које је отац повремено доносио са својих одлазака на некакве састанке у Теслићу. Опет је цртеж био врло детаљан: браници, свјетла, жмигавци, кваке на вратима, возач – све се вид‌јело у три димензије! Тај чико ми је дао тај папир и ја сам га дуго чувао. Покушао сам да по сјећању нацртам сличан авион и ауто; оригинали су били бољи…

Кад су ти људи отишли, ја сам питао оца како то да тај човјек умије тако лијепо цртати авионе и аутомобиле. Он ми је објаснио да је тај човјек инжењер, да они студирају на универзитету и да тамо између осталог уче да цртају машине и њихове дијелове, јер је то за њихов посао важно. Ја сам тада одлучио: и ја хоћу да научим тако лијепо цртати, зато ћу и ја учити да постанем инжењер! Не сјећам се шта су моји другови из д‌јетињства хтјели да постану кад одрасту, али ја своју тадашњу одлуку нисам никад промијенио.

Међутим, с временом су се друге ствари промијениле. Инжењери више не цртају машинске дијелове руком, већ за то користе софтвер и комјутере. Када инжењери у Мерцедесу врше прорачуне струјања и преноса топлоте, морају узети у обзир око 1000 дијелова у аутомобилу (види Слику 2). Највише труда и рачунарског времена се потроши на симулацију одвођења топлоте и спречавање прегријавања виталних компоненти тог компликованог система…

Ја сам се, послије студирања у Сарајеву, специјализовао за развој и примјену метода за прорачун струјања и преноса топлоте. Као доктор наука и универзитетски професор, имао сам прилику посјетити скоро све велике фирме које производе аутомобиле, авионе и бродове, у Европи, Америци, Јапану и Јужној Кореји. Одржао сам пар предавања и у Боингу и у Аирбусу, а са инжењерима из Мерцедеса сам сарађивао дуго година, све до пензионисања крајем 2024. године.

За вријеме рада на свом докторату (1982 – 1985) још сам се служио прибором за техничко цртање. И данас чувам тај прибор – за успомену и дуго сјећање… Мада више не цртам машинске дијелове руком, није ми жао што сам постао инжењер. Ја волим и да рачунам, а геометрију добијем од произвођача (рецимо авион с избаченим точковима за вријеме слијетања, види Слику 3).