Мој учитељ Мирко Петковић

Учитељ Мирко Петковић ме је учио у трећем и четвртом разреду основне школе, 1978. и 1979. године. То је било вријеме када је батина још увијек важила за васпитну мјеру, а страх за средство дисциплине. У таквом времену појавио се он – млад, тек свршени учитељ, који је одслужио војни рок и дошао у наше село Чечаву са неком новом, тихом педагогијом.

Ми смо били прва генерација коју је учио одмах након школовања. Био је млад момак, са осмијехом који није крио строгост, али ни доброту. На посао је долазио мотором који је паркирао на узвишењу изнад школе. Тај мотор је за нас био симбол нечег великог и важног. И никада га нико није дирао. За разлику од неких строжијих наставника, чијим су аутомобилима знали бушити гуме или разбијати жмигавце, Мирков мотор је остајао нетакнут. Дјеца су увијек знала да разликују страх од поштовања.

Сваког мјесеца, када би примио плату, куповао је бомбоњеру и дијелио је на нас 38 колико нас је било у разреду. Сваком по једну. Није ту била ствар у слаткишу, него у осјећају да смо важни. Да смо нечија дјеца, а не само број у дневнику. Тај родитељски приступ се не заборавља.

У нашем разреду било је десетак одличних ђака. На првом мјесту Љубинка. Она је увијек све знала – и оно што смо учили тог дана, и неколико лекција унапријед. Када учитељ постави питање, а нико се не јавља, или прозове неког па тај не зна, он би мирно рекао: „Хајде, Љубинка, реци им.“ И никада се није десило да она не зна одговор. Данас је Љубинка фармацеут у Бања Луци. Срео сам је прије двије године, четрдесет година након што смо завршили основну школу. Дјеловала ми је исто онако младалачки, као да смо јуче сједили у истој ђачкој клупи.

Учитељ Мирко често нас је водио у природу – на Главицу гдје смо брали љешњаке, на Стражбеницу гдје смо играли фудбал или на Луке поред ријеке Мале Укрине. Ту смо научили да пливамо, да се дружимо, да будемо тим. Играли смо „између двије ватре“, а он је увијек био у екипи дјевојчица. Тада то можда нисмо разумјели, али данас знам – учио нас је да у животу станемо уз слабије. И у зимским грудвањима био је на оној страни која је требала подршку.

У те двије године водио нас је и на ђачке екскурзије на Козару (у трећем разреду) и  на Сутјеску (у четвртом разреду). Једном смо преноћили у бунгаловима  на Тјентишту. Данас, кад размислим, схватам колико је то било велико повјерење. Ни ми, ни наши родитељи нисмо бринули. Били смо сигурни. Знали смо да смо безбједни у његовом присуству. То повјерење се не гради строгим гласом, него карактером.

Батине није често  користио,  а то је тада било скоро правило. Само једном сам добио шибом по прстима. У књизи коју сам узео из библиотеке мој млађи брат, тада првачић, вјежбао је писање и написао моје име. Казну нисам доживио као неправду, него као лекцију – да одговорност носи онај ко књигу узме. И ту сам лекцију запамтио.

Његова благост, међутим, није се свима допадала. У времену када је строгоћа била доказ ауторитета, Миркова доброта тумачена је као слабост. На крају су га премјестили у удаљену сеоску школу у планини, по мом каснијем сазнању у селу Угодновић.

Када сам отишао у средњу школу у Теслић, нисам имао појма гдје је мој бивши учитељ. Све док ми један друг из разреда, из једног планинског села, није почео причати како их је учио један диван учитељ из мог села Чечаве. Није стигао ни да изговори име. Знао сам. Био је то наш Мирко. И тада сам схватио да га нисмо изгубили – само је неко другој дјеци донио исту ону благост коју смо ми имали.

Данас, након 46 година, трагам за њим. Одавно је у пензији. Сазнао сам  гдје тренутно живи, планирам да га посјетим, иако не знам да ли би ме препознао. Није ни потребно… Знам само да бих желио сјести с њим и причати о тим временима. Рећи му да смо га разумјели. Да смо га поштовали. Да је био испред свог времена.

Не памтим све лекције из читанке, али памтим човјека који нас је учио да будемо људи. А то је знање које траје дуже од сваког школског звона.

Било би ми јако драго да организујемо један састанак свих ученика из тог разреда заједно са учитељем, било кад и било гдје. Ако неко од њих прочита овај текст волио бих да ми се јави 🙂