Није слабост бити другачији – слабост је немати емпатију

Не пишем ово као новинар. Пишем као родитељ…

У школском дворишту, тамо гдје би требало да расту другарства, често расте нешто друго – осјећај надмоћи, груба ријеч, гурање, подсмијех. А понекад и системско, понављано малтретирање.

Моје дијете има здравствени проблем. Отежано се креће, не може трчати као остали, не учествује у свим физичким активностима. Али психички је потпуно здраво, ведро, паметно и осјетљиво. И баш зато све разумије. Сваки поглед.

Сваки шапат. Сваку ријеч изговорену довољно гласно да заболи.

Дјеца знају бити сурова. Али дјеца то не науче сама.

Када се неко осјећа „јачи“, „бржи“, „способнији“, па то користи да понизи другога – то није несташлук. То није „дјечија игра“. То је прва лекција из злоупотребе моћи. А ту лекцију неко је морао предавати.

Не тражим казну… Не тражим да се било чије дијете обиљежи. Тражим само оно што би свако нормално друштво требало да подразумијева – емпатију.

Разговарали смо са наставницима. Са школским психологом. Указали на проблем. Људи у школи су саслушали, показали разумијевање, обећали да ће пратити ситуацију. И вјерујем да већина просвјетних радника носи огроман терет одговорности на својим плећима.

Али највећи зид на који смо наишли није у учионици.

Он је код куће.

Када родитељ не жели ни да чује да његово дијете можда некога повређује – ту престаје свака могућност поправке.

Када се агресија правда реченицама „ма то су дјеца“ или „није он такав“, онда одбијамо да видимо истину.

А истина је једноставна

Свако дијете које понижава друго дијете – треба родитеља који ће га научити да стане. Јер данас је то подсмијех школском другу. Сутра ће бити нешто озбиљније.

Ниједно дијете не бира да буде спорије. Ниједно дијете не бира здравствени проблем.

Али свако дијете може да научи да буде човјек.

И зато ову колумну не пишем да бих некога посрамио. Пишем је да бих позвао на буђење. Да подсјетим да снага није у мишићима, него у карактеру. Да је прави ауторитет онај који каже свом дјетету: „Стани. То није у реду.“

Замислите на тренутак да је то ваше дијете. Да свако јутро иде у школу са кнедлом у грлу. Да се прави храбро, а увече ћути и гледа у под. Да учи да је „другачији“ разлог за подсмијех.

А онда се запитајте – шта сте га научили?

Не треба нам више закона.
Не треба нам више правилника.

Треба нам више разговора са дјецом…
Треба нам реченица: „Помози слабијем.“
Треба нам поглед који каже: „Сви смо једнаки.“
Треба нам васпитање које не почиње у школи, него у кући.

Моје дијете не тражи посебан третман. Тражи само право да буде дијете.

Ако га као друштво у томе не можемо заштитити, онда проблем није у његовој различитости. Проблем је у нашој.

Ово није напад.

Ово је апел!

Да будемо бољи родитељи.
Да будемо бољи примјер.
Да наша дјеца сутра буду бољи људи него што смо ми данас.
Јер школа није само мјесто гдје се учи математика.
То је мјесто гдје се учи – какав ћеш човјек бити.