Преко тамног вилајета за Добој

Колумне на нашем порталу представљају ауторске чланке или есеје који нуде мишљења, идеје или анализе о одређеној теми.
Аутори у њима пишу о широком спектру тема, укључујући политику, технологију, историју, културу, умјетност, здравље и многе друге. Сваки чланак нуди јединствени поглед на тему, са циљем да потакне читаоца да размисли дубље о одређеном питању.
Укратко, ова секција је мјесто гдје се аутори могу изразити, а читаоци могу добити увид у различите перспективе о темама које су им битне. Желиш бити аутор? Јави нам се путем е-поште или на Фејсбуку.

Синоћ на порталу РТРС-а налетих на спот [СРНА], гдје неко позива Србе да данас у 18 часова изађу на ентитетску границу и блокирају саобраћај. У видеу се не наводи ко организује и позива. Појављује се само амблем двоглавог орла на црвеном штиту, који подсјећа на амблем ВРС. Кажу Српска граничи са тамним вилајетом у којем нема права ни правде за Србе, па зато. Међу неколико локација, позива се и на блокаду границе у Добоју. Оне доле на Усори. А ето, нема двадесет дана како сам баш ту, на тој граници, био блокиран. Ево како је то било и успут пар личних забиљешки о несрећном Добоју.

Прво – блокада од најављених пола сата и није нека блокада. Получасовно задржавање на граници које редовно доживљава готово милион расељених Срба из БиХ, такво заустављање не рачуна као блокаду. То је једва пиш-пауза. Замислите сељака да припиње краву сваких пола сата – беспотребно вуцање стоке. Али нека засад стоке, хајде да се вратим на оно што сам требао испричати.

На ручку код жениних, док пирим у вруће пуњене паприке на тридесет степени у ладовини отворене веранде, поменух да касније морамо за Добој. Отресе пунац главу, прогута несажвакани залогај – ма немере се дјецо доћ до Добоја. Немојте се играт ако неморате, вели. Настави, каже да је возио Наду у посјету матери у добојску болницу. Посјете од четири, преко Станара затворен пут, радови на дионици преко тунела. А на Федерацију у то вријеме изгибија. Није колона него се стоји на мјесту. Ми замал баби закаснили у посјету.

Саслушам па додам да морамо. Шта ћемо, такав нам распоред у АЦ Шкољић у Тешњу за замјену сензора на аутомобилу, па морамо за Добој да преузмемо неке ствари, па аутопутем за Прњавор на сијело код пријатеља. Обећали смо Бојану и Тањи. Заврши пунац са дјецо какогод ви оћете, ја сам вам реко. Тако ручали, пребацили још коју па послом.

Знам да се сад питате зашто ту поправљам ауто. Поправљао сам годинама у Бањалуци. Сви су ми говорили да сам будала и да у том сервису ни Бањалучани не поправљају. Нисам им вјеровао све док ми се након обављене поправке на точку, исти није блокирао у вожњи. Сад ови доле исто овлашћени, доста јефтинији и дјелују коректни… Ако се то смије овдје рећи.

Након обављене поправке, негдје око 18 часова, када смо се из правца Тешња спустили на магистрални пут Теслић – Добој, утопили смо се непрегледну колону према Добоју. Миц по миц, неће ово брзо. Паде ми на памет Перо. Није да му нисам вјеровао, него контао сам човјек није научио и не воли чекања и застоје, можда је била и нека незгода, а ту су и посљедице рањавања, ПТСП, године и ко зна шта. Али био је у праву. Имао сам добрих сат и више да размишљам и да се чудим таквој гужви далеко ван границе… А ево, испаде да ту ипак има некаква граница.

Кад год идем према овом граду, обузму ме посебни осјећаји. У њему сам провео најбезбрижнијих осам година живота и ту завршио школе. Знам да о тим периодима свако има ријечи хвале па нећу о томе, него о гужви.

Добој је до рата био трећи највећи град на простору данашње РС, а вјероватно највеће тразитно чвориште у БиХ. Поред жељезнице, имао је Трудбеник и још неколико важних и великих предузећа која су чинила осовину његовог развоја. Град је у посљедњем рату много пострадао и од њега се није никад опоравио. Околна мјеста, попут Прњавора и Дервенте, чија економија се у предратно вријеме сводила на трговину стоком, данас су далеко индустријски развијеније средине. Али сва та мјеста нису ни близу привредног чуда у какво се након рата развио Тешањ – општина која већ деценију уназад остварује годишњи извоз већи од милијарду КМ. С друге стране, Добој се послије рата нашао у својеврсном политичком гету, у коме је систематски опљачкан и осиромашен. Отцјепљење Станара је био само посљедњи заковани ексер у ковчег његове несрећне судбине.

Данас се посао унутар Добоја своди на Јавну управу и угоститељство, док све друго путује ван опшине – у станарски рудник или дервенрске фирме, а највећи број радника свако јутро, по своју мрву хљеба, одлази у Тешањ и даље према Сарајеву. Непрегледне колоне и гужве које се свакодневно у послијеподневним сатима стварају само у правцу Добоја, су заправо Срби који се враћају с посла. Тако ће најављена блокада данас у 18 часова, коју ће, по шаблону, спровести партијски послушници и плаћене патриоте, бити искључиво малтретирање српске сиротиње која ће се већ идући радни дан морати вратити назад на посао.

Ако данас и из Теслића крене каква тура, мораће преко тамног вилајета. Алтернатива је около на Прњавор па за Добој аутопутем, гдје треба добрих два сата до одредишта иначе удаљеног једва 30 километара.

Путујући као ђак, свједочио сам готово деценију послије рата како се унформисани млади регрути, блиједи и престрашени, крију по аутобусима Боснаекспреса у путу из Добоја за Теслић преко Федерације. То им је била једина опција да се пребаце до куће на допуст са редовног служења војног рока. Није било патриотске линије преко Станара. Данас ми се враћа иста слика и не знам како бих се осјећао да сутра морам возити ауто назад на сервис. Политика преко леђа обичног човјека је ултимативни кукавички чин, а то нас редовно сљедује. Још анонимно с елементима ратне симболике. Е!

А док сам чекао на замјену дијела, са мном започе разговор старији човјек који поред мене исто чека поправку свог аутомобила. Вјероватно је видио ћириличну мајицу са натписом портала и села. Пита ме за неког Лукића, каже радио доле негдје с њим скроз до пензије. Прича како је био изразито добар човјек и велики комуниста. Нисам знао на кога мисли, а касније питам Сувајца па ми рече. Лијепо је кад тако нешто чујеш ван села. Нарочито о људима који су у турбулентним срединама провели дуги низ година и притом остали људи. А којекакви лицимури данас, скривени иза националних симбола – код мене то не пије воду.