Skip to content Skip to left sidebar Skip to footer

Гдје станују Станари

Воз на релацији Добој - Бања Лука / фото: Википедија

У село Станари недалеко од Добоја ријетко свраћају новинари. Млади људи одавде свакодневно путују у средњу школу у Добој. Послије завршене школе, многи одлазе у друге земље надајући се бољој будућности.
Посматрам обале ријеке Босне уз коју иде пруга. Брзи воз Плоче-Загреб преко БиХ, тог јутра је полупразан и имам само једну сапутницу у купеу, Мађарицу Каролину Пандур из Барча (Барцс) у Мађарској, на самој граници са Хрватском. Госпођа одлично говори хрватски језик. Има сина који ради у Сарајеву, у једној међународној организацији и често му иде у посјету. Познаје добро главни град и упознала је већину његових знаменитости…

У једном тренутку каже: „Видим да ви у Босни имате велика очекивања од уласка у Европску унију. Није то баш тако како замишљате. У животу обичних људи код нас у Мађарској, није се скоро ништа промијенило. Сада нам је и национална валута форинт, изгубила на вриједности; 300 форинта за 1 еуро. Не сјећам се да смо скоро имали такав однос.

Из воза

Ацтиве ИмагеПа, онда ова глобална криза, људи остају без посла. Нигдје сада не цвјетају руже.“ Али, мора да се ипак, осјетио неки бољитак од уласка у ЕУ. „Вјероватно сте, напримјер, морали ускладити еколошке стандарде, па вам не висе пластичне кесе са стабала уз ријеку?“ кажем огорчено, док гледам како на вјетру лелуја милион остатака пластичних кеса које је донијела бујица и када се повукла, оне су закачене за грање остале да висе.

Понегдје, на обалама ријеке, виде се гомиле пластичних флаша које је неко ту истресао. Призор је потпуно обесхрабрујући. Тако је и у доњем току ријеке Неретве. Изгледа да су само Уну успјели да сачувају од ове пошасти, њени бројни чувари у Бихаћу и околини. Уосталом, видјећемо кад тамо стигнем.

Брзим из Добоја…

Након пола сата брзим возом од Добоја су Станари у Републици Српској, насеље никло уз истоимени рудник угља лигнита. Из воза излази много младића и дјевојака са руксацима на леђима; средњошколци који возом одлазе у школе у Добоју. „Није нам тешко, навикли смо,“ каже Татјана, најгласнија од њих. „Тих пола сата у возу брзо прође. Шалимо се, препричавамо згоде и незгоде са часова, или једноставно учимо, кад знамо да ће бити испитивања. Није угодно само када пада киша као данас, а ми немамо кишобране. Овдје, у нашем мјесту, имамо кафиће и дискотеку која понекад ради преко викенда.“

Киша све јаче пада и са капуљаче мали слап ми пада право на фото-апарат. Ништа од фотографисања. Кроз кишне капи разабирем натпис „Мјесна заједница Станари“. Унутра је само матичарка Бојана Ковачевић. Врло је изненађена, јер ‘њима новинари не долазе’.

Рудник Станари

Предсједник Мјесне заједнице Никола Винтоњи је на послу, у руднику. „Да ли више вјенчавате или пишете умрлице?“ питам. „Углавном, пишем смртне листове, а што се тиче вјенчања, за годину буде једно или два,“ каже Бојана. „Добро. Онда ускоро издате и понеки родни лист за новорођене?“ Бојана се смије и додаје: „Садашњи млади имају обично само по једно дијете. Чекајући боља времена, често тако и остане.

Економска ситуација итекако утиче на наталитет, али рудник је много тога доброг покренуо у Станарима, па се надам да ће и то.“

Уђи слободно…

Божидар Лугоњић

Упућује ме Божидару Лугоњићу, угоститељу који је старосједилац у Станарима, и има најбољи кафић у новој, луксузно саграђеној кући. Већ на улици чујем Бренин велики хит „Уђи слободно“. Па, да уђем. Неколико младића испија прво, јутарње пиво. Брена се смијеши са велике плазме у углу, док конобар зове газду Лугоњића. Божидар живи у Станарима већ 30 година. Када је као полицајац отишао у пензију, окренуо се угоститељству. „Ово мјесто је одувијек било једнонационално, српско. Имамо два-три национално мијешана брака и једног Украјинца, Николу, предсједника Мјесне заједнице.

Овдје није било много миграција, ни прије, ни послије рата, али је зато у сусједној Мјесној заједници Драгаловци, седам километара одавде, итекако било. Цијело село је иселило. Живјели су у Драгаловцима искључиво Хрвати и колективно су иселили,“ каже Лугоњић. ‘Колективно исељење,’ каква синтагма, да се човјек најежи. „Становништво у Станарима, углавном, живи од рудника у којем је запослено око 500 мјештана. То је близу 400 породица које живе од површинског копа угља лигнита, који је врло доброг квалитета. Рудник одлично ради откако га је прије пет година купила групација „Ефт“ из Србије. Има нешто мало самосталних, приватних радњи, у којима је запослено око 150 људи. Послије посла, многи код куће раде на земљи, окрећу се све више пољопривреди, али углавном, за властите потребе. Сије се кукуруз и повртне културе. Неко још има и кравицу и то је то,“ каже Божидар Лугоњић и додаје да Станари укупно имају око 2500 становника.

Питам мог саговорника како оцјењује тренутну политичку ситуацију у БиХ и шта мисли колико смо далеко, или близу од ЕУ. „Ја мислим да смо ми још далеко од ЕУ и да смо дебело у кризи, која од рата није никад ни престајала. Не могу да процијеним куда нас даље све ово води. Ми имамо рудник у којем је наш спас. Свако се мора о себи позабавити и о свом проблему, а то понајприје значи, да свако себи покуша да обезбиједи бар пристојан живот,“ каже угоститељ.

Киша је у међувремену престала. Обилазим мјесто и посматрам људе. Госпође у Станарима не воле микрофон, журе и дјелују посве неприступачно. ‘Немојте, молим вас,“ или „Немам шта да вам кажем,“ најчешћи је одговор. „А, ви сте из Сарајева?“ више констатује него што пита Ненад Видовић. „И ја сам,“ каже. „Из ког дијела?“ „Са Ченгић Виле. Радио сам прије рата као мајстор за плин и парно гријање. Онда, кад је почело да се закухава пред рат, ја сам се спаковао и дошао овдје.

Радим у руднику, имамо добре плате, само да овако остане,“ каже Ненад, док његов пријатељ Зоран Марић убацује угаљ у подрум. „Је ли то угаљ који ви копате?“ питам. „Јесте. Ево, погледајте како је то добар угаљ. Лигнит без сумпора, испуњава све еколошке стандарде,“ каже Зоран. Питам и њих шта мисле куда иде ова земља. „Политичка ситуација у земљи је незамислива, незамислива… Зар уопште о томе могу нешто мислити? Вријеме је да се ови наши политичари мало среде и договоре. Да се народ пита све би било боље,“ каже Ненад. „Па, питало га се. На изборима,“ кажем. „Па, питало га се, али човјек погријеши,“ неда се Ненад. „Али, толико пута се гријешило!“ „Е, не знам шта да вам кажем,“ предаје се. Ускаче Зоран. „Ови наши политичари, збиља себи узимају превелико право да нам кроје капу, овако како је кроје. Умјесто да се сада баве економијом и уопште, привредом, оним што је битно за наш живот, они ово мало земље развлаче, свако на своју страну. Ниједан народ у овој земљи сада нема добре и паметне политичаре,“ каже рудар Марић.

Специфична ситуација

Стиже и предсједник Мјесне заједнице Никола Винтоњи, из рудника. „Просјек плате у руднику је 860 КМ,“ каже Никола и додаје да сваке године добијају повећање на плату од 10 посто. Са изградњом термоелектране у Драгаловцима, коју ће градити „Ефт-а“, биће још боље. Тренутно, воде активности на враћању статуса општине своме мјесту, које је сада само мјесна заједница општине Добој. Његов дед је послије Првог свјетског рата дошао из Украјине, са својом женом, у Дубраву код Бањалуке. Његов отац и он рођени су у Станарима. „А што се тиче политичке ситуације у земљи, специфична је скроз. Људи су збуњени,“ каже Никола. „Као у причи о лудом и збуњеном?“ „Баш тако,“ каже кратко и жури кући да скине рударско одијело

Одлазим у Драгаловце, седам километара од Станара, одакле су, након Дејтона, иселили Хрвати који су ту одувијек живјели, о чему свједоче њихова гробља и црква која све више пропада, заједно са празном жупном кућом. Село изгледа аветињски. Мало је кућа из чијих се димњака вије дим. Једна од породица која је остала је она Славице и Андрије Барукчић. Андрија је жељезничар, а Славица води продавницу „Тамара“, која се зове по њиховој кћерци. „Ја сам Српкиња, а муж је Хрват. Имамо двоје дјеце, сина и кћерку, који иду у средњу школу у Добоју. До нас је кућа мог свекра и он је остао. Они су рођени овдје, сва имовина им је овдје и одлучили су да остану. Не, нису се покајали. Увијек можете отићи.

Драгаловци

Има још неколико национално мијешаних бракова, а горе у села по брдима, вратило се десетак баба и дједова само да умру овдје,“ каже тужно Славица и додаје да су у хрватским кућама сада избјеглице из Федерације БиХ, из Возуће, Зенице и са Озрена. „Овдје живе само Срби који нису имали гдје да оду. Немамо амбуланту ни градски превоз. Три продавнице и једна кафана, то је сав наш живот.“ Новици Суботићу, који преко пута има продавницу мјешовите робе, жао је што су отишли Хрвати. „Након Дејтона су изразили жељу да оду, писали представницима међународне заједнице и нико их није спрјечавао. А жао ми је, били су добре комшије. Дођу они на Душни дан, донесу цвијеће, запале свијеће, видимо се, попричамо. Углавном су у Хрватској, а нешто и даље у Европи,“ каже Новица. Од 400 хрватских кућа, само је 30-так усељено. Остале су на продају.

Тужно је све то. Расположење ми поправља весела коњска запрега. Машу ми са сијена. „Је ли то босански брдски коњ?“ питам одоздо. „Јесте, прави аутохтони, босански брдски коњ и то не један него два,“ добацује фурман. „Могу сликати?“ „Хајде, дајте,“ каже.

Пише Љиљана Пиролић,
извор непознат

0 Коментарa

Још нема коментара

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.