Тешки услови живота и рада радника широм Теслића

Међународни празник рада – Први мај, обиљежава се широм свијета у знак сјећања на дан када су радници у Чикагу штрајком и протестима почели да се боре за своја радничка права. Првог маја 1886. више десетина хиљада радника захтијевало је боље услове рада и осмочасовно радно време. Готово у исто вријеме развијао се раднички покрет на простору Теслића, који је довео до тога да први штрајк масовних размјера у Босни и Херцеговини избије баш у нашем крају, у предјелу Чавке планине, давне 1889. године.

Изградњом и почетком рада Дестилације, пилана, циглане, рудника, жељезнице итд. у Усорској долини и Теслићу, формирала се дотад у овом крају пепозната класа радника, који немају ништа осим свог рада од којег живе. Ти радници, притиснути грубим израбљивањем и најамним радом, изложени оштрим глобама за сваки прекршај на послу или изгубљени тренутак, окружени немилосрдном бирократијом, постепено су долазили до свијести да морају бити међусобно повезани и солидарни, што значи и организовани у одбрани својих права. Власти су биле на страни буржоазије, тј. послодаваца, и штитили су њихове интересе, с обзиром да су капиталисти били главна снага у привредном систему Монархије, која их је зато свесрдно помагала разним повластицама и штитила својом војном и полицијском снагом. Сваки појединачни, па и безазлени покушај отпора или недисциплине према свемоћним и привилегованим послодавцима, односно њиховим извршиоцима, водио је гадника у шаке полиције и жандарма који су имали добро уходан систем ,,смекшавања“ и утјеривања страха.

Већ 1902. године у дрвној индустрији Дестилације са пиланама, електричном централом, рудником, конзумним продавницама и сл. просјечно је било запослено око 750 радника, а на шумским радилиштима, у периодима кад је сјеча била врло интезивна, број запослених растао је и до неколико хиљада. Било је то, разумије се, у огромном проценту искључиво неквалификована радна снага, махом млади људи, без икаквог школског образовања, неписмени и збуњени свим што се с њима догађало. Уз капиталисте су биле и вјерске власти, па је то радништво – како пише „Глас слободе“, орган Социјалдемократске странке Босне и Херцеговине у броју од 29. септембра 1911. године … „с једне стране заглупљено вјерским фанатизмом држећи се оне: „Свако је зло од бога“, а с друге престрашено од жандрског кундака, који га је кући и од куће пратио“. … Зато је и процес сазријевања класне свијести био постепен, а био би вјероватно и спорији да није било жељезничара и пружних радника који су већ у првим годинама ХХ вијека били међусобно најбоље повезани, организовани и солидарни, што је имало крупан утицај на развој организовања радника не само у Теслићу него и у свим другим тек насталим индустријским мјестима.

Иако раднички покрет, као јединствена и организована акција, започиње да дјелује у Босни и Херцеговини 1906. године, с великим Генералним штрајком који је довео до легализовања синдиката, основаних нешто раније, остаје у историји тог покрета забиљежено да је први штрајк масовних размјера избио 1889. године у предјелу Чавке планине. Тамо је фирма „Marpurgo i Parente“ запошљавала око 2.300 дрвосјеча који су радили у суровим условима и били немилосрдно израбљивани. Не могавши да отрпе терор фирминих чиновника и њихових жандармских пратилаца, који су потезали кундаке чим би радници поставили неки захтјев, сјекачи су се спонтано побунили у октобру те године и ступили у штрајк. Заправо, непосредно прије тог штрајка, око 400 радника је у револту напросто бацило своје алатке, напустило посао и пошло својим кућама. Штрајк осталих радника био је краткотрајан, јер им је фирма обећала повећање плата за 10 до 15 одсто. Други детаљи о том догађају нису сачувани, али се у Архиву у Сарајеву налази документација из које се види да је фирма „Marpurgo“ тражила од аустро-угарског Министарства финансија у Бечу да се силом спречава одлазак радника с посла, те да се нареди да радници приликом ступања на посао код фирме депонују своје путне и друге исправе. Фирма је такође, тражила да се на подручју планине Чавка, бар у току шест мјесеци (док траје сјеча) успостави жандармеријска станица, с тим да она обезбљеди жандарима стан, храну и одговарајуће плате. Тим захтјевима фирме „Marpurgo“ било је удовољено.

Подаци преузети из књиге ”Теслић у НОБ” аутора Адвана Хозића