Несебично до смрти — учитељица Мира Јотановић (I наставак)

Почетци револуционарног пута

Према казивању из књиге „Жене Босне и Херцеговине у народноослободилачкој борби 1941–1945. године – Сјећања учесника“, издање „Свјетлост“, Сарајево, 1977. године, аутора Владе Кецмана.

Када је почео рат 1941. године, у породици Миленка Јотановића било је петоро дјеце. Живјели су у Чечави, а Мира, најстарије дијете, имала је деветнаест година и три мјесеца.

Њени родитељи били су Миленко и Зорка Јотановић (дјевојачко Станковић), обоје учитељи. Зорка се у Чечави удала за Миленка Јотановића и с њим стекла шесторо дјеце: Вукашина, Миру, Владу, Бранислава, Вукицу и Наду. Вукашин је умро млад, без потомства. Вукица је убијена са мајком као четрнаестогодишња дјевојчица 1944. године. Тијела су им пронађена у близини потока Лужница, између Црквина и Орашја. Поуздано се зна да су убиства извршили домаћи четници.

Још као гимназијалка у Тузли 1935. године укључила се активно у рад напредног средњошколског покрета. Ту је добила прво социолошко васпитање. Од најраније младости код ње је било изражено дружељубље. Кроз свакодневну борбу тузланске радничке класе постајала је свјесна значаја људске солидарности. Доста племенитог понијела је и из своје куће у свијет.

Омладинску револуционарну активност озбиљније наставља на учитељској школи у Бањој Луци. Завршни разред школе прекида априла 1941. године, услед капитулације Краљевине Југославије. Враћа се у своје родно село Чечаву, гдје заједно са мајком Зором, која је била учитељица у Чечави, одбија да прими службу учитељице у такозваној Независној Држави Хрватској.

Мира, тада већ јасно идејно опредијељена, са богатим фондом прочитаних књига напредног садржаја, наставља с активним радом. Њена активност, рад и борба постају познати у селима Чечаве, Растуше, Укрнице, па и на ширем подручју Теслића и Тешња, и то не само међу омладином него и међу старијим људима у теслићко-добојском крају.

Тиха и блага по природи, али револуционарна духом, увјерљиво је наступала са аргументима прогресивних и слободарских идеја у једном тако критичном периоду у којем су се нашли наши народи 1941. године. Са израженим смислом и успјехом излагала је своје мисли, разоружавала и колебала многе идејне противнике. Ради тога је врло брзо успјела да стекне повјерење поштених људи у средини у којој је живјела и дјеловала, а да против себе изазове подозрење представника режима.

Долазак окупатора у нашу земљу, прољећа 1941. године, само је још више подстакао младу дјевојку на њену идејно-политичку борбу, на рад и на организовање НОП-а у теслићком и добојском крају. Потпуно свјесна историјске улоге своје генерације, улази у редове неуморних радника и бораца, шири слободарски дух међу људима и постаје активан политички радник.

Ми комунисти морамо се разликовати од других, и то само по активности, по раду и свакодневном залагању за општенародне интересе.

С тим ријечима примљена је у чланство КПЈ пред устанак. Њен први непосредни партијски задатак, одмах по капитулацији земље, био је формирање, рад и руковођење активом СКОЈ-а села Чечава. Актив СКОЈ-а у чечавском крају тада је имао седам чланова: Невенка Ђекић, Добрила и Коса Станковић, Обрад Јовић, Марко Томић и Владо Јотановић. Поред чланова актива, Мира је формирала и неколико омладинских група са којима је радила, путем којих је припремала нове кадрове за пријем у актив.

На састанку партијске организације у Теслићу, којем су присуствовали Адем Херцеговац, Едо Блажек, Едхем Побрић и други, Мира је пажљиво слушала реферат о директивама за припрему народа за оружану борбу. Њено озбиљно лице, иако младо, није показивало ни трему ни забринутост; на њему није било збуњености, а свака њена ријеч, сјећају се њени другови, била је прожета одлучношћу. Одмах је доказала пуну своју идејно-политичку зрелост за историјски тренутак у којем се нашла.

У предустаничким данима Мира је често држала састанке актива СКОЈ-а и антифашистичке омладине. Најважнији и свакодневни задаци на којима је Мира инсистирала били су разобличавање фашизма и објашњење његових освајачких и империјалистичких циљева, те борба за братство и јединство. Када би јој другови говорили о тешкоћама на које наилазе у раду са народом и омладином, она би их пажљиво слушала и упућивала како треба да раде.

„Увијек је имала довољно времена, стрпљења, истрајности и воље да све што је нејасно објасни. Била је свјесна политичког стања у свом крају, те наше улоге и одговорности пред задацима. Сваки радни састанак претварала је у васпитни скуп, на којем се заиста од Мире могло много штошта добро научити. С пуно смисла руководила је и радила са омладином“, кажу о Мири њени другови и они са којима је непосредно сарађивала.

Другови! Ми морамо успјети да наше породице, родбина и комшије први буду у борби, а ово ћемо успјети само на тај начин ако будемо свјесни сопствене одговорности пред нашом борбом и Револуцијом. Само тада ћемо као комунисти бити истински цијењени и подржавани код народа. Ми се свим својим бићем морамо дати за Револуцију.

Ово су биле ријечи које је изговорила на првом партијском састанку којем је присуствовала.