Јесења најезда смрдибуба

Како се јесен спушта на долину Укрине, мјештани све више затичу неочекиване госте – смрдибубе.

Ови упорни инсекти улазе у куће, помоћне објекте и поткровља, тражећи топлоту за презимљавање. Стакла, завјесе и зидови прекривени су њиховим тамним тијелима, а у вечерњим сатима висе по зидовима као дио кућног инвентара.

Ријеч је о Halyomorpha halys, тзв. браон мраморираној смрдибуби, поријеклом из источне Азије. У Европу је стигла прије нешто више од деценије, а у међувремену је постала једна од најинвазивнијих врста на континенту. Иако није опасна за човјека, ова буба представља озбиљну пријетњу пољопривреди.

Храни се убодима на плодовима биљака – њен усни апарат пробија кору воћа и узрокује оштећења, некрозу и деформације. Штета је нарочито велика код крушке, јабуке, брескве, кајсије, кукуруза и парадајза.

У Италији, само у региону Емилија-Ромања, пољопривредници су пријављивали губитке који су у неким годинама износили стотине милиона евра.

Док се код нас грађани сналазе метлама и усисивачима, у Италији се проблем рјешава научно и системски. Регион Емилија-Ромања покренуо је програм биолошке контроле – у природу се пушта Trissolcus japonicus, позната као самурајска осица.

Ова микроскопска паразитска оса полаже јаја у јаја смрдибубе, чиме природно смањује њену популацију. Само 2020. године у региону је пуштено више од 600 колонија осица, уз стални надзор агронома и биолога.

То је примјер како једна држава организује заштиту пољопривреде и домаћинстава – док код нас министарства, агенције и општине имају пречег посла: да рјешавају питања расподјеле власти, конститутивности, надлежности, симбола, историје, и свих других високих тема.

А смрдибубе?

Оне немају националност, не гласају и не траже функције – само да нешто поједу и да се угрију. Смрдибубе у Чечави зато нису само прича о једном инсекту. Док Италија реагује брзо, паметно и организовано, код нас се чека да се рашчисте крупна питања. Али до тада, инсекти већ одавно знају гдје има и гдје је добро.