Несебично до смрти — учитељица Мира Јотановић (II наставак)

Политички рад и устанак

Према казивању из књиге „Жене Босне и Херцеговине у народноослободилачкој борби 1941–1945. године – Сјећања учесника“, издање „Свјетлост“, Сарајево, 1977. године, аутора Владе Кецмана.

Након првих корака у револуционарном покрету, Мира Јотановић постаје једна од најистакнутијих омладинских активисткиња у теслићком крају. Њен рад у СКОЈ-у, смиреност, увјерљивост и способност да ослушне људе довели су до тога да се о њој говори не само у Чечави, већ и у Растуши, Укрници и ширем добојско-теслићком подручју. Овим почиње период њеног најинтензивнијег политичког дјеловања, уочи устанка који ће захватити читав крај.

Схватајући озбиљно припреме за оружану борбу, Мира је у Чечави и околини учинила много на развијању вјере у могућност оружаног отпора. Ради на утврђивању лица која посједују оружје и муницију, на одабиру и попису људи који би се требали наћи у првим окршајима. У сталној журби, са нестрпљењем својственим младости, чекала је дан када ће одјекнути први ослободилачки пуцњи — на Борју, Чавки, у Чечави.

Тако се међу организаторима устанка у теслићком крају нашла несвршена учитељица Мира — опаљена лицем сунцем и вјетром, кратко подшишане косе и овлажена знојем. Августовски дани 1941. године били су бурни. Мира је стално одржавала контакт и састанке са Радом Личином, Ратком Броћетом, Војом Митровићем, Едом Блажеком, Едхемом Побрићем и другим организаторима устанка. Окупљала је сељаке, држала конференције и зборове, успостављала везу са организацијом у Теслићу, обилазила околна села.

Сазнали су за њу људи на ширем подручју средње Босне. Осјећајући опасност од њеног ауторитета и афирмације, поједини реакционари су покушавали да преко породице неутралишу ову активисткињу. Њеним родитељима, Миленку и Зори, „добронамјерно“ су савјетовали да заштите Миру од свих напора и опасности којима се њихово дијете излаже. Свјесни издајничке пропаганде и капитулантства ових реакционара, Мирини родитељи и сами се, са осталом дјецом, још више ангажују на организовању покрета, нарочито позадине за помоћ војсци, чиме помажу и Мирину активност.

Како се њено име ширило, тако је расте број оних који су у њој видјели поуздану и храбру младу жену. Истовремено, појединци који нису били наклоњени покрету настојали су да преко њене породице умање њен утицај. Родитељима су савјетовали да је „заштите“ од онога што долази и од дужности које је преузела. Њени родитељи, Зорка и Миленко, нису прихватили те савјете. Напротив — и сами су се укључили у организацију помоћи народу и покрету otpora.

НОБ и НОП су ствар свих народа Југославије“, тврдила је она.

Борба против окупатора је најважнији задатак нас бораца за слободу. Сви који су гријешили или ће гријешити, па било да су Срби, Хрвати или Муслимани, одговараће за своја недјела пред народном правдом!

Ни прва ратна зима, најтежа у четворогодишњој борби, није спријечила Мирy у њеној активности. По хладној зими и дубоком снијегу често је сама прелазила преко Јаворове и одлазила у Лађевац, у штаб одреда, у Шњеготину, Бранешце и друга села. Истовремено је све више разговарала са људима о појави четничких група у крају и о њиховом односу према устанку.

У прољеће 1942. године долази до четничких пучева на терену. За Миру и остале активисте услови рада постају отежани. Њој, као комунисти познатој на ширем подручју средње Босне, почиње пријетити опасност од четника. Мира тада добија задатак да пређе у Вијачане, да ради у чети као политички радник, мада је и даље била задужена за омладински покрет теслићког краја.

Била је такође задужена за организовање омладинских група у околини Прњавора, за политички рад у партизанским јединицама и на припрему бораца, као и за формирање партијских организација у партизанским водовима, четама и селима.

Доласком Првог пролетерског батаљона, којим је командовао Здравко Челар, она се креће по цијелом подручју централне Босне са задатком организовања НОП-а.

Приликом четничког пуча у чечавској чети и четничког напада на партизанску болницу у Чечави, гине политички комесар батаљона Живо Прерадовић са још двадесетак партизана-пролтера, а многи су заробљени — међу њима и Мира, Брацо Прерадовић, Обрад Кошпић, Осман Побрић и други.

Само пар дана касније, Мира успијева да побјегне и стигне својим друговима у Вијачане. Испричала им је о звјерствима којима је свједочила, убиству Османа Побрића и других, али није спомињала да је и сама била претучена и да су је од смрти спасили мјештани који су енергично протестовали код четничке команде Раде Радића и захтијевали да се Мири и породици Миленка Јотановића не смије ништа десити.

Мира тада преузима дужност политичког комесара партизанске болнице у Вијачанима. Прегалачки подноси све тешкоће везане за рањенике и рад болнице у вријеме четничких пучева и јачег војничког притиска на партизанске снаге у средњој Босни.

Одлазак пролетерског батаљона са овог подручја, као и пучеви у јединицама, довели су преостале борце и комунисте IV крајишког одреда у тежак положај. Пролетерске јединице су одлазиле, а партизани и комесари са терена средње Босне остајали су у герилским групама са задатком да буду присутни и наставе дјеловање.

На једном састанку, када се одлучивало да ли поћи са Пролетерским батаљоном или остати са остацима IV крајишког одреда, група бораца — међу којима и Мирин брат Владо — жељела је да оде са Батаљоном. Мира им је тада рекла:

Јесте, ви хоћете да идете тамо гдје је лакше. Без обзира какве вас борбе очекују, са Батаљоном је ипак лакше. Али од вас се тражи, да останете овдје, на овом терену, са овим народом. Сад је овдје криза, ту сте нам потребнији. Овдје се морамо борити и ријечју и пушком, и појединaчно и у групи. Овдје треба истрајати.

Борци су је послушали и остали.