Поратни развој села

Организација државне власти у Чечави почиње оснивањем Мјесног народног одбора (МНО) 1944. године. Његов предсједник био је Гавро Симеунчевић а секретар Мика Јотановић. Сједиште му је било првобитно у кући Филипа Лукића, а затим у просторијама основне школе у Горњој Чечави. 1946. године МНО се преселио у тек саграђену дрвену зграду у близини Задружног дома у Доњој Чечави. У то вријеме његов предсједник је био Мирко Петровић а секретар Бранко Симић из Осредака. Са оснивањем општине Чечава (1950) сједиште државне администрације сели се у адаптирану зграду бивше штале коју је саградила за своје потребе Сељачка радна задруга. Предсједник општине био је Стојан Пепић, а секретар Драган Продић.

Први матичар у Чечави био је је Свето Суботић. Послије њега краће вријеме као матичар ради Душан Крунић, угледан мјештанин и веома писмен човјек. Самовољно је напустио државну службу и часно служио цркви све до дубоке старости. Послије њега послове матичара у Чечави дуго година обавља Стојан Миљић. Матичне књиге воде се од 1946. године. Матичне евиденције из ранијег периода преузете су из црквених књига.

Земљорадничка задруга основана је у Чечави 1946. године. Бавила се снабдијевањем (трговином) и откупом. Њен први предсједник био је Мика Јотановић, а књиговођа Бошко Тешић. Сједиште задруге било је у згради дома у Горњој Чечави. Из Горње Чечаве задруга је пресељена у кућу Филипа Лукића, гдје се налазила све до изградње задружног дома у Доњој Чечави 1949. године. У то вријеме пословођа задруге био је Свето Лукић, а књиговођа и даље Бошко Тешић. Послије Свете Лукића задругу преузима Ђорђо Јовић. Свето Лукић постаје управник задруге 1951. године, а послове књиговође преузима Славко Ђекић. Задруга се 1963. године припојила Земљорадничкој задрузи „Јединство“ у Теслићу.

Земљорадничка задруга је имала своје продавнице у Горњој Чечави, Доњој Чечави, Укриници, Растуши и Тедин Хану а магацин за откуп у Доњој Чечави. Од објеката прво је саградила велику зидану зграду звану „млин“ (данас стара продавница у центру села) а касније (1948) и данас постојећу зграду Задружног дома. Оба објекта грађена су добровољним радом мјештана.

Задруга је откупљивала прагове за пругу, суве шљиве, шумске плодове (купину), љековито биље (кору паслијеске, липов цвијет) и пужеве.

Купину је продавала предузећу „Витаминка“ из Бања Луке, а касније „Шапчанки“ из Шапца. Пружне прагове откупљивало је државно предузеће „Кооператива“ из Сарајева и имало је свој откупни пункт у Добоју. Прагови купљени у Чечави возили су се на импрегнацију у Славонски Брод и касније у Витез.

Послијератна колективизација није мимоишла ни Чечаву. У Доњој Чечави 1949. године оснива се Сељачка радна задруга чији је први предсједник био Богдан Станковић. Послије њега на челу задруге су Стојан Пепић и Јово Дујаковић. Сељачка радна задруга је добровољним радом чланова прво саградила велику шталу изнад пута за Горњу Чечаву, а потом зграду звану „магацин“. Зграда штале је касније преуређена за потребе МНО, магацин постаје складиште, а потом продавница грађевинског материјала. Задруга је изградила и оборе за свиње преко потока Чечавица (поред пута за Продановиће) а планирала је изградњу истих објеката и на Црквинама. Престала је са радом 1950. године, њену имовину преузела је Земљорадничка задруга.

Пошта у Чечави отворена је 1953. године. Први управник поште био је Ђорђо Јовић а достављач Владо Кузмановић. Оба су ове послове обављали до одласка у пензију. Пошта из Теслића доношена је два пута недјељно. Доносио ју је на коњу Лазо Томић.

Амбуланта у селу је отворена 1952. године. Првобитно је радила као хигијенска служба. Стални медицински радник био је Стојан Малић. Љекар из Теслића долазио је два пута недјељно. Док је постојала пруга „доктор“ је долазио шумском дресином а послије скидања пруге теренским возилом „газ“ путем преко Укринице. Први љекар који је долазио у Чечаву био је Иван Красни. Послије њега дуже вријеме долазили су доктор Калуђеровић Драган и доктор Девић. Стални љекар у Чечави била је Мехмедовић Нура, посљедњих десет година пред рат.

Осмогодишња школа у Чечави отворена је и верификована школске 1964/65. године, када је извршен упис петог и осмог разреда. У осми разред уписани су ученици из Чечаве који су до тада осмогодишњу школу похађали у Теслићу и околним мјестима. Краће вријеме настава је извођена у згради званој магацин (до децембра 1964. године) а за то вријеме вршена је адаптација задружног дома који је Земљорадничка задруга уступила Просвјетној заједници. Први директор Осмогодишње школе био је наставник Павле Савковић. Први наставници који су дошли у Чечаву били су Ратко Петковић и Миомир Дамјановић.

Жељезничка пруга која је повезивала Чечаву са Теслићем демонтирана је 1963. године од Тедин Хана до дванаестог километра. Тада је прекинута једина комуникациона веза Чечаве са градом. Макадамски пут за Теслић постојао је преко Укринице, али је био лош и тешко проходан на дијелу од Чечаве до Укринице. Посебан проблем за вожњу представљало је брдо звано Араповац. Оштар успон и лоша подлога онемогућавали су пролаз зими и у кишним периодима па су мјештани пут насипали добровољачким радом. Дуго времена се сваке недјеље из Чечаве ишло са запрегама на ту акцију.

Први аутобус за Чечаву прошао је овим путем у новембру 1971. године. Био је то аутобус са 24 сједишта у адаптираном теретном возилу са двије вуче „ТАМ 5000“. Мјештани су га звали „хладњача“. Био је офарбан у плаво и имао је каросерију која је подсјећала на хладњачу. Саобраћао је два пута дневно. Први возач био је Драго Деспић а кондуктер Витомир Нунић. Аутобуску линију је одржавало Комунално предузеће из Теслића. Популарна хладњача појављује се у филму „Поленов прах“ чије секвенце су снимане у Тешњу.

Електрификација Чечаве извршена је 1971. године. Без струје је само остао најудаљенији засеок Цвијићи у коме има неколико кућа које ни данас немају струју. Осамдесетих година у Чечави је отворена експозитура Привредне банке Сарајево и Ветеринарска станица. Изграђена је нова осмогодишња школа 1977. године, амбуланта и продавница. Изграћене су двије стамбене зграде са становима за наставнике. Центар села је 1974. године добио водоводну и канализациону мрежу. Канализација је изграђена по пројекту за насељено мјесто до 15 хиљада становника. Вода је у село доведена са удаљености од 2760 метара (са Укринице). Центар села има уличну расвјету. Телефонизација села није извршена тако да у најужем центру има само двадесет телефонских претплатника.

Српска демократска странка за општину Теслић основана је у Чечави на Преображење (19. август) 1990. године. Оснивачкој скупштини присуствовао је др Радован Караџић, проф. др Милисав Мићевић, члан Главног одбора странке и Ненад Ранкић, секретар Главног одбора. Предсједник Иницијативног одбора Српске демократске странке за општину Теслић био је Душан Кузмановић из Укринице. Први предсједник Мјесног одбора СДС у Чечави био је Бранко Станковић. На годишњицу оснивања странке у Чечави су боравили Момчило Крајишник и проф. Војислав Максимовић.

Чечава је изабрана за мјесто оснивања странке због свог историјског значаја и величине. У разговору са људима стекао сам утисак да данас СДС у Чечави има мало присталица. Уз незадовољство политиком махом се наводе чињенице да Чечаваца нема ни на једном положају у општинским државним органима, а ни у органима странке. Двојица мјесних челника странке (Јово Томић и наставник Милорад Марковић) напустили су странку и отишли из Чечаве у току рата. Ратне околности (1992—1995) учиниле су живот становништва веома тешким. Заустављање привреде и привредних токова имали су за последицу оскудицу новца и свих врста роба. Чечавци се издржавају од приноса са својих имања и новчане помоћи родбине из иностранства. Просјечна плата оних који имају срећу да раде износила је 1995. године око 100 динара. Примјера ради, судија је мјесечно примао 140 динара, а дактилограф у суду 70 динара. Просјечне пензије квалификованих радника износиле су око 40 динара. Чечавци који су пензије остварили у Словенији могли су да живе пристојно: њихове пензије износиле су 300— 400 њемачких марака. Курс марке често се мијењао и у октобру мјесецу 1995. године износио је 2,8 динара за 1 марку. Килограм брашна у Чечави коштао је 1,5 динар, килограм шећера 8 динара а једно пиво 2,7 динара. Цијена бензина кретала се око 4 марке. Килограм телетине коштао је 12, јунетине 10 динара. У исто вријеме цијене у Србији су биле за неке врсте роба и двоструко ниже. Шећер је коштао 4 динара, пиво 0,80 динара, бензин око 4 динара. Двије аутобуске линије за Чечаву у току дана држи јавно предузеће „Аутопревоз“ из Теслића а двије приватни превозник Жарко Гачић (релација Теслић-Плана). Цијена превозничке услуге износи 4 динара.

Из књиге ”Чечава – село у Републици Српској” аутора Бранка Перића.