Пар мјесеци након читања романа „Злочин и казна пуковника Каламанде“ аутора Бранка Перића, вријеме је за наставак саге о судбини официра Југословенске народне армије затеченим суровим грађанским ратом у Босни и Херцеговини, који је у вртлогу несреће само тежио да одбрани и сачува државу чијим се грађанином осјећао, и због чега је на крају кажњен дугогодишњом робијом.
Перић у роману вјешто користи фиктивни лик пуковника Каламанде као средство за истраживање ширег друштвеног и политичког контекста догађаја из 90-их, психолошке сложености учесника, као и шире посљедице рата на појединце и друштво у цјелини. Судбина „измишљеног“ лика, увученог у ратна дешавања, служи као алегорија за искуства многих стварних особа.
Некако сам се отео све бесмисленијим новогодишњим дружењима и отишао у родно село (Чечава!) да тамо одморим душу и проведем Божић са четворо ближих и даљих сродника, посљедњих изданака породичне лозе, који одбројавају своје старачке и осамљеничке дане. Намјерно избјегавам ријеч „прославим“ јер тамо одавно нема ко да слави рођење Христово. Како и шта да слави осамљен и остављен човјек?
У свакодневном животу мушкарци су носили љети гаће и кошуље од тканог платна (лан и конопља) са тканицом. Такође се по потреби носио зубун у виду прслука од сукна (без рукава). Обично су људи ишли боси или у путравцима. Зими су носили кошуље са гаћама, шалваре и гуњеве. Гуњеви су огртачи од сукна са рукавима у виду данашњег капута, у дужини јакни. Као капе користиле су се шајкаче (равне) које су се углавном куповале.
Стари Чечавци још памте специјалитете кухиње њихових бака. Та јела нико више не спрема. Њихова једноставност младе данас подсјећа на сиромаштво предака па се још само у причи понеко присјети „како је то некада било“.
Ведрица: Дрвени суд у коме се у кући држала вода. Израђиван је од јелових дашчица у разним величинама.
Вериге: Дужи ланац са куком на једном и алком на другом крају. Алка се ставља на мотку звану „верижњача“, која се фиксира обично под кровом изнад огњишта. Тако се ланац може помјерати верижњачом над огњиште и смицати са огњишта. На куку се стављао котлић, обично бакарни, у коме се кувало.
Најстарије куће које се памте биле су брвнаре, срезиване од храстових балвана са високим кровом на двије воде, покриване цијепаном храстовом даском званом шиндра. Њих су замијениле ригловане куће са конструкцијом од тесане дрвене грађе. Градиле су се тако што се на чврст темељ (обично камен) наносили посјеци-четвртасто отесан храстов балван. На њих су се уграђивали вертикални, такође тесани, стубови звани дирјеци. Број дирјека зависио је од величине куће. На дирјеке су уграђиване вјенчанице. Тако је костур куће био је чврсто везан. По вјенчаницама су се стављале греде на које је ишла кровна конструкција од рогова. Преко рогова су хоризонтално ишле живоке и по њима даска звана шиндра. На крову се остављао отвор за дим звани баца. Између дирјека стављао се налог од тесане даске.