Жељко Симеунић: Оштећење вида као камен спотицања на путу образовања

Зовем се Жељко Симеунић, имам 25 година и долазим из Теслића. Тренутно сам апсолвент на Факултету политичких наука у Бањој Луци на Одсјеку за социјални рад. Ни по чему не бих био другачији од већине вршњака, осим по томе што од рођења имам оштећење вида као облик инвалидитета који ми је био велика препрека на мом путу образовања.

Када је у питању кршење мојих људских права, било ми је ускраћено право на образовање односно није ми била омогућена инклузивна настава, и ту су заказали Центар за социјални рад и учитељи у Основној школи „Јеврем Станковић“ у Чечави. То је био веома тежак период за мене. Морао сам да се борим сам с тим како сам знао и умио, јер нисам наилазио на разумијевање нигдје, па чак ни у породици која је вишечлана. Увијек су већу подршку имали остали чланови породице него ја. Говорили су ми: „Не можеш ти успјети, ниси ти ни за каквог посла и нећеш далеко догурати.“ То су били веома тешки тренуци за мене.

Искрено, некада ми је долазило и да плачем од муке због свега тога, јер се у човјеку једноставно накупи свега, а то што га мучи нема коме да каже. И у мојој околини била је иста ситуација. Стално су кружиле приче уоколо како нећу далеко стићи, како нисам способан ни за какав посао. Чак су ме и моји вршњаци гурали у школи јер сам био мањи од њих, те су ме тјерали да се пењем и на стуб од електричне енергије и ту ми је једна бака, која сада има 80 година, помогла да се одбраним.

Пао други разред основне школе

Због проблема с видом, пао сам, не својом кривицом, други разред основне школе из три предмета. Учитељ и руководство школе нису препознали мој проблем и ставили су ме у задњу клупу одакле нисам могао пратити наставу. Наставницима сам рекао да имам проблем с видом, чак су код себе имали рјешење Центра за социјални рад о процјени моје способности, али они на то апсолутно нису реаговали. Када сам у шестом разреду почео носити наочале, наставница је викала на мене и питала ме: „Видиш ли ти?“ То је било јако неугодно и понижавајуће јер су људи мислили да чим почнем носити наочаре да ће вид одмах да се поправи. Штавише, љекар који ради у Дому здравља у Теслићу ми је тада дао наочаре с погрешном диоптријом, па је долазило до јаких болова, умора и главобоље – што је додатно отежало моје учење и сам рад. Са закидањем, када су у питању оцјене, наставници су наставили скроз до деветог разреда, што је било неподношљиво, а ја сам све то морао да трпим и борим се како знам и могу.

Проблеми с видом и рукописом

Због проблема с видом, јавили су се и проблеми с рукописом који су до данас остали отежавајућа околност. Из писмених радова добивао сам јединице без обзира да ли је рад био добар или не, јер га нису хтјели читати. Љекари су такођер давали различите дијагнозе, а диоптрија је константно расла. Питао сам се шта сам то ја погријешио да се то мени дешава. Било ми је јако тешко носити се са свим тим. С неколико пријатеља сам причао о томе, међутим, када се човјек нађе у тој ситуацији, онда је тешко доћи до правог пријатеља. Највећа подршка у току основног образовања био ми је Александар Лазић са својом породицом, и он је сада мој велики пријатељ који зна цјелокупну ситуацију и вјерује да ћу ја, својим трудом и радом, успјети остварити многе циљеве у животу.

Нерад социјалне раднице

Са социјалном радницом, која ме је дискриминисала током школовања, имао сам много сусрета јер сам морао ићи на процјену способности у Центар за социјални рад. Занимљив догађај се десио 2016. године када сам дошао у Центар за социјални рад и када јој је њена радна колегица рекла да ћу бити будући социјални радник. Та социјална радница је одмах промијенила израз лица јер није могла да вјерује да сам на Факултету политичких наука у Бањој Луци уписао социјални рад и да ћу се у будућности бавити тим послом. Искрено, њен нерад ме натјерао да упишем ово занимање, те да докажем да упорне особе могу да затворе уста свима који не вјерују и покажу да су равноправни у друштву.

Шта бих сада урадио другачије?

Тада то нисам никоме пријавио јер сам био мали и нисам имао довољно подршке и, наравно, све посљедице пропалог образовног система су се сломиле на мојим леђима. Да сам сада у тој ситуацији, основну школу бих пријавио Министарству просвјете и културе Републике Српске и Инспекторату Републике Српске да се преиспитају дипломе. Такођер, службеницу Центра за социјални рад бих пријавио Министарству здравља као другостепеном органу да покрене дисциплински поступак. Сада бих ишао и на суд ако треба да докажем да сам у праву, па чак и до европских институција.

Друга прича у средњој школи

У средњој школи сам имао максималну подршку свих професора и директора школе јер сам био одличан ученик и два пута кандидат за ученика генерације. Ту ми је највећа подршка био професор Алекса Радишић који ми је предавао хисторију. Он је примијетио да имам проблем с видом и одмах ме је укључио у организацију слијепих у Теслићу, јер је он један од оснивача организације. Такођер, отишао је код начелника општине Теслић, Милана Миличевића, и замолио га да ми уступи рачунар на којем је био инсталиран говорни софтвер који је читао књиге. Такођер, и писмене радове сам радио на рачунару током све четири године.

За мене нема препрека

Прошле године, уз подршку начелника Милана Миличевића и пријатељице Драгане Дракул, урадио сам операцију на очној клиници „Свети Вид“ у Београду која ми је много помогла. Скинута ми је диоптрија на оба ока и то ми је био највећи успјех. Био сам јако сретан јер сам након 25 година успио ријешити тај проблем. Након тога се промијенило много ствари. Нема више наочара, а и друштво и породица су стали уз мене јер су видјели да за мене нема препрека.

Оно што сам научио, а и начин на који сам се поставио, јест да је, без обзира на опструкције, важно бити што бољи, јачи и никада не одустати.