Skip to content Skip to left sidebar Skip to footer

Чечава 1939. године

Планинско село Чечава има 13 шиваћих машина, 3 радио-апарата, читаоницу и неколико национално-културних установа, али у ово најнапредније село Врбаске бановине може се доћи само – козјом стазом.

На једној узвишици изнад доњег тока реке Усоре, у Срезу теслићком, простире се планинско село Чечава. Ово село се спомиње још 1323. године у једној повељи којом босански бан Стјепан и брат му Владислав награђују кнеза Гргура Стипановића, дајући му на поклон село Чечаву и још четири села у тадашњој области Усори.
И поред тога што је потпуно одвојено од остало света, јер је овај крај скоро беспутан, у културно-просветном погледу Чечава је свакако најнапредније село у Врбаској бановини.

Највише заслуга за напредак села Чечаве припада свештеничкој породици Стојана Станковића, пореклом Херцеговца, који је рукоположен за свештеника села Чечаве 1820. године. Поп Стојан Станковић, који је умро 1884, прва је личност која покреће духовни живот својих парохијана. Мада спречаван од стране турских власти, поп Стојан успева да окупи око себе прве домаћине, које позива да „с Богом и народом“ подигну храм где ће се Богу молити. И у селу Чечави саграђена је 1865. године прва српско-православна црква у овим крајевима.

У грађењу храма учествовао је син попа Стојана, поп Стеван Станковић, који је рукоположен 1853. године и после очеве смрти наследио је парохију. Поп Стевана је после смрти, 1890. године, наследио син поп Јеврем, који је успео да још 1882. године отвори у Чечави прву српску основну школу, у којој је он био први учитељ. То је уједно била прва српска конфесионална основна школа.

Од тада у селу Чечави почиње плански рад. Поред попа Јеврема, учитељску дужност вршио је неколико година раније тада доста писмен сељак Јован С. Јотановић, који је и данас жив, и чије су заслуге велике на просветном пољу. Први стручно образовани учитељ у селу Чечави био је Светислав Стојисављевић, који је радио споразумно са попом Јевремом. Године 1903. подигнута је нова школска зграда. После Светислава Стојисављевића ређају се учитељи: покојни Ђорђе Бугарски, Душан Кострешевић, Анка Милошевић, супруга покојног Ђорђа Бугарског, Михаило Поповић, Стево Стојановић и покојни Душан Малетић. Учитељи су већином били Војвођани.

По наређењу попа Јеврема, који је водио главну реч у селу, сви учитељи су вршили, поред учитељске и остале корисне дужности. У току рада основано је певачко друштво, дилетантска дружина, пододбор „Просвете“, „Соко“ и још нека друштва. Дилетантска дружина села Чечаве, која и данас постоји, приређивала је с успехом националне позоришне комаде по ближој и даљој околини.

Црквена општина издржавала је школу, цркву, учитеље и друштва.

Поред још десет живих ђака Јована С. Јотановића ово село са око 280 домова има преко 90 % писмених житеља и важи као најписменије село у Врбаској бановини.

Пошто ни аустријске, као ни турске власти нису радо гледале наше националне јавне раднике, то је и поп Јеврем, одмах почетком светског рата интерниран у Араду, где је 1916. године тешко оболео. Отпуштен кући, заслужни борац поп Јеврем умире 11. маја исте године у Чечави. Сахрањен је у црквеној порти, а народ му је из благодарности подигао леп надгробни споменик. Треба споменути да поред попа Јеврема у почетку светског рата интернирано још 10 виђених домаћина из Чечаве. Школску, црквено-општинску и велику библиотеку попа Јеврема, као и осталу друштвену имовину, аустријске власти су заплениле и уништиле.

По ослобођењу, у село Чечава долази из рата братић покојног Јеврема, јеромонах Василије Станковић који прима парохију и почиње да скупља нове снаге за рад. Убрзо, јеромонах Василије успева да сагради у Чечави соколски дом, где се данас приређују разне забаве, посела, соколске вежбе и предавања. Премештен у Милошевац, јеромонах Василије су убрзо разболео, вратио се у Чечаву и ту умро 1. октобра 1933. године. Одмах после ослобођења, у Чечави је основао соколско друштво г. Мика Мајсторовић, сестрић покојног попа Јеврема. Г. Мајсторевић је сада приватни чиновник, али овај вредан поборник соколске мисли основао је и соколско друштво у Теслићу.

Од 1913. године у селу врши дужност учитељица гђа Зорка Јотановић, кћерка покојног попа Јеврема, коју сељаци много цене ради њених заслуга на општем народном просвећењу.

Сада је свештеник у селу Чечави г. Стојан Станковић, син покојног Ђорђа Станковића, другог брата попа Јеврема. Ђорђе је био познати задругар, народни гуслар и тајни члан Народне одбране. Поп г. Стојан Станковић с успехом наставља рад својих претходника.

Село Чечава дало је до сада пет свештеника, једног учитеља, шест средњошколаца, 27 „Привредникових“ питомаца и разних предузетника, међу којима се налазе три самостална трговца, један грађевински предузимач – предузеће „Чечава“ у Београду. Заузимањем свештеника г. Станковића, у Чечави је 1930. подигнута нова дворазредна школа.
Поред двојице првих добровољаца, предратних бегунаца – г. Јакова Петковића, витеза Карађорђеве звезде, сада трговца у Теслићу и Глигора Продановића, који је погинуо као добровољац у рату – село Чечава дало је још 14 добровољаца. Аустријанци су пре рата село Чечаву звали „Мали Београд“, чиме су вероватно хтели да иронишу јаку националну свест овог напредног села.

Многе старије и млађе жене и девојке свршиле су дамаћичке и стручне течајеве за шивење. У Чечави данас има 13 шиваћих машина и три радиоапарата. Сеоска читаоница редовно прима дневне листове и часописе.
Али, поред свеколиког напретка на културно-просветном пољу, Чечава много трпи, и то не ради слабе структуре тла и нерационалне обраде земље, већ због немања комуникације са суседним селима и варошима. А ово напредно и заслужно село требало би везати са осталим светом бар једним скромним колским путем. Јер у Чечаву је немогућно доћи друкчије сем пешице или на коњу.

Политика, четвртак 6. јул 1939. године

0 Коментарa

Још нема коментара

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.