Породица Продић

Продићи су једна од бројнијих чечавских породица. По предању поријеклом су из Црне Горе. Свето Продић, најстарији потомак Продића данас, памти причу предака према којој су Продићи живјели негдје на подручју Шњеготине, па су дошли у сукоб са Турцима који су им у знак одмазде припремали покољ за Божић. Сазнавши за Турске намјере тројица браће Продића организовано крену у сеобу и дођу у Чечаву на мјесто Пољци (Раскршће у Станојевићима). Један од браће се ту задржи са породицом, други оде у Витковце, а трећи у Појезину код Дервенте.

По породичном предању први предак Продића за кога се зна звао се Прода и живио је у Шипрагама. Имао је сина чије име се не памти, (претпоставља се да се звао Стојан), али се зна да је он имао сина Благоја. Благоја је имао сина Станоја, а Станоје сина Симу.

Са сигурношћу се зна да је Симо Продић живио у Чечави са браћом Кузманом, Дамјаном и Лазом. Имао је три сина: Тому, Акима и Јову. Томо је имао синове Раду и Стојана, а Аким Милована и Рајка. Јовина дјеца су Свето, Новак, Милан, Владо, Душан, Бранко и Радован.

Са Пољца Продићи долазе на локалитет Стражбенице вјероватно почетком 19. вијека. Стражбеница је у то вријеме била под густом старом храстовом шумом. По свом положају брдо је доминирало околином и готово да представља центар околине која је била насељена. У то вријеме на Стражбеници се налазила Турска постаја. Отуда и потиче назив Стражбеница.

Најпознатији потомак Продића је Јово Продић. Био је трговац и први предсједник чечавске општине од 1929 — 1932. године. Сједиште општине за подручје Чечаве, Укринице, Растуше и Радње било је у Јовиној кући. Јово је у својој кући имао и трговину од 1919-1931. године. Његов син Свето такође је био трговац. Радио је у задружној продавници у Чечави. Свето је капитулацију Краљевине Југославије дочекао као војник на граници с Албанијом. Заробљен је и са војницима Србима депортован у Њемачку. Депортација је трајала више мјесеци. У Чапљини је побјегао из строја за стријељање и успио да се спаси. У Сарајеву је одређен контигент за депортацију која је ишла преко Славонског Брода и Мађарске за Њемачку. У заробљеништву Свето Продић борави од 18. априла 1941. године до септембра 1945. године. Борави у више мјеста. Ради углавном као пољопривредник на имањима Нијемаца. Најдуже вријеме боравио је у Луизбургу и Филингену. И данас се сјећа својих газда Ота Шупа и Филипа Гестлера. Радећи у шуми сломио је ногу и био у болници три мјесеца. Инвалидска комисија савезничке војске признала му је 40% инвалидности. У Југославији му је тај проценат смањен и по овом основу није остварио никаква права.

Из Чечаве су у заробљеништву за вријеме Другог свјетског рата били и Раде Томић, Милош Лазић, Душан Пејичић, Душан Бјегојевић и Душан Томић. Душан Томић се оженио Њемицом и по ослобађању из Њемачке отишао у Америку. Никада није долазио у Чечаву. Умро је у Америци 1993. године.

Из књиге ”Чечава – село у Републици Српској” аутора Бранка Перића.