Skip to content Skip to left sidebar Skip to footer

Породица Јотановић

Тренуци дружења

Јотановићи спадају међу најмногобројније породице у Чечави. Према предању, воде поријекло из Црне Горе, одакле су прво дошли у Херцеговину (околина Требиња, Билеће и Невесиња), а послије, пред најездом Турака, кренули на сјевер. До доласка на ове просторе презивали су се Јокановићи и слово у презимену промијенили су да би пред Турцима сакрили своје право поријекло. Сасвим јесигурно да је презиме Јотановићи веома ријетко, па је овакво предање логично.

Бјежећи од Турака Јотановићи су дошли на планину Борје и населили се у шумовитом дијелу изнад Липља (данас заселак Јотановићи). То је било сигурно станиште, јер до њега није било никаквих путева. Из Липља Јотановићи касније одлазе у два правца: у Чечаву и Масловаре, гдје и данас постоје њихови потомци.

У Чечаву су дошла два брата Јотановића: Милинко и Јован. Прича се да су прво били у најму (не зна се код кога), а затим се оба оженили и изродили породице. Милинко је стекао четири сина: Михајла, Гавру, Спасоја и Митра, а Јован синове Остоју и Станоја. Михајло је имао троје дјеце: сина Глигора и кћери Петру и Пају. Глигор је из Чечаве одселио у село Мравицу, Петра се удала за Тодора Ковачевића, а Паја за Ђорђу Станковића (Шпицу). Паја је мајка попа Стојана Станковића.

Милинков син Гавро имао је четири сина: Васу, Ђорђу, Тодора и Лексу. Васо је имао петоро дјеце: Душана, Богољуба, Кристу (удата за Јову Продића), Милку и Ружу. Ђорђо је имао осморо дјеце: Тиму, Дуку, Мику, Зорицу, Јелу, Крунку, Марту и Даринку. Тодор је, такође, имао осморо дјеце: Смиљку, Владана, Витомира, Бошка, Драгослава, Јованку, Саву и Данила. Лексо је имао шесторо дјеце: Милу, (удата за Душана Перића), Михајла, Босиљку, Недјељка, Стојана и Бору.
Спасоје је имао само сина Јована званог Крезо, а Митар четири сина: Стојку, Луку, Ђоку и Петра. Лукина дјеца су Ранко (данас живи у Врању) и Милинко (муж Зорице Станковић).

Од лозе Јотановића данас у Планама живе Мирко Јотановић (Живојина) са синовима Живојином и Недељком, те Ненад, Владо и Никифор (звани Марићи).

ТИМО ЈОТАНОВИЋ: Био шумски радник, шкрибан и манипулант. Касније постао предузетник (тзв. акордант). Године 1933. отворио трговину у објекту који је сам саградио на земљи коју је од Црквене општине узео у закуп на 20 година (касније Дом у Горњој Чечави). Трговина је у току рата запаљена. Послије рата у згради су били смје-штени задруга и мјесни органи власти.

Тренуци дружења: (с лијева на десно) Свето Козомарић, Јека Јотановић, попадија Радојка Станковић, Јовица Ковачевић, Савка Козомарић, Тимо Јотановић, Зорка Јотановић и Мика Јотановић

МИКА ЈОТАНОВИЋ: Послије основне школе отишао у Теслић и у тадашњој пилани изучио браварски занат. Године 1931. одлази у Бања Луку и ради у Механичарској радњи „Челик“ коју држе браћа Стричевићи. Године 1932. у Бањој Луци је положио шоферски испит. По доласку из војске 1938. године запослио се као шумар у Дестилацији, а
затим прелази у шумарску управу у Прњавор. Рат га затиче у Сарајеву као резервисту Краљевске војске. Године 1941. долази у Теслић и прикључује се Народноослободилачком покрету. Данас живи у Теслићу.

МИЛИНКО ЈОТАНОВИЋ: Праунук Милинка, најстаријег претка Јотановића за којег се зна. Рођен 1896. године од оца Луке и мајке Јоје Томић. Трговачки занат учио у Прњавору код трговца Јове Станковића. Бавио се столаријом. Трговину има у парохијској кући све до 1932. године.

До тада непознату робу набављао у Цељу, Осијеку и Марибору. Памти се да је продавао „Бизјаков“ кекс, смокве, свилене мараме, јаглуке и кауке.

Регрутован за вријеме Аустрије и служио војску у Чешкој и Галицији. За вријеме I свјетског рата јавио се разгледницом из Тиране. Знао чешки језик и нешто њемачки. Послије рата оженио се са учитељицом Зорком Јотановић, кћером попа Јеврема. У основној школи учио дјецу практичној настави из предмета пољопривреде и обављао послове послужитеља. Активно учествовао у раду Соколског друштва и Дилетантске дружине. Убијен од стране домаћих четника као сарадник НОП-а и предсједник Народног одбора на Васкрс 1943. године. Гроб му је пронађен 1947. године на мјесту Преседо између Парадињка и Ђекића косе. Био је први предсједник НОО Чечава.

Жртва освете: Милинко Јотановић
Сусрет у Београду: Бране, Нада и Владо Јотановић са супругом и дјететом

ВЛАДО ЈОТАНОВИЋ: Син Милинка и Зорице Станковић. Основну школу учи у Чечави, а након тога уписује грађевинску школу у Тузли. Из Тузле прелази у Техничку школу у Бањој Луци, гдје га рат затиче у другом разреду. Учесник је II свјетског рата. Прошао пут од командира чете до команданта батаљона. Из рата изашао као начелник штаба 18. средњобосанске бригаде у чину мајора. Био је предавач на Војној школи у Сарајеву. Радио у дирекцији Војног грађевинарства у Београду. Из Београда по задатку долази у Теслић за предсједника среза 1951. Године 1956. прелази у „Руди Чајавец“ у Бања Луку. Обавља низ одговорних државних и политичких функција. Ванредно је завршио Правни факултет у Загребу. Умро је 4. маја 1990. године у Бањој Луци.

БРАНЕ ЈОТАНОВИЋ: Син Милинка и Зорице Станковић. Рођен 1927. године. Основну школу завршио у Чечави. У Теслићу учи електричарски занат а затим одлази у Сарајево одакле у међународној размјени бива упућен у Праг. У Прагу на политехничкој школи завршава електричарски занат. Године 1948. враћа се у Сарајево, гдје завршава
електротехничку школу. Ради у „Електро-Босни“ у Сарајеву, а затим прелази у Дестилацију у Теслић. Из Теслића одлази у Бању Луку и ради у „Чајавецу“. У Загребу је завршио Високу војну техничку школу, електроничарског смјера. Након тога активира се и постаје војни контролор при ССНО. Пензионисан у чину потпуковника ваздухопловства. Умро је у Новом Саду 1994. године.

НАДА ЈОТАНОВИЋ: Кћи Милинка и Зорице Станковић. Рођена 1932. године у Чечави. Основну школу завршила у Чечави, а након тога Учитељску школу у Сарајеву (I генерација, II одјељење) 1950. године. Први посао учитеља добија на Мемић Брду. Учитељ је на Бањи Врућици, Ступама и Планама у Чечави, гдје се удаје за учитеља Вељка Лаушевића.
Након тога прелазе у Теслић гдје раде у Основној школи „Младост“. Радећи завршила вишу педагошку школу – ликовни смјер. Пензионисана као наставник. Живи у Теслићу.

Из књиге ”Чечава – село у Републици Српској” аутора Бранка Перића.

1 Коментар

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.