Skip to content Skip to left sidebar Skip to footer

Породица Станковић

Из породичног албума: Свештеник Стојан Станковић са супругом Радојком и дјецом

Станковићи су једина породица о чијем поријеклу постоји писани траг од доласка у Чечаву. Свештеник Стојан (Ђорђе) Станковић сачинио је Љетопис парохије Чечавске, чији оригинални примјерак чува Дејан Пејичић. Љетопис је по свој прилици заснован на сличним писаним изворима претходника свештеничке лозе Станковића. Зналачки писан, Љетопис садржи мноштво драгоцјених података о развоју села и животу њихових житеља.

Најстарији предак Станковића у Чечави је свештеник Стојан Станковић (у једном запису из 1856. године стоји Стојковић). Није познато одакле је дошао ни када је рођен. Потомци памте да никада ником није причао о свом поријеклу. По једнима, дошао је из Појезине, а по другима из околине Требиња у Херцеговини. Др Миленко С. Филиповић пише да су Станковићи дошли у Чечаву из Осиње а старином су из Херцеговине. По предању најстаријих Станковића, њихово поријекло је највјероватније из Херцеговине или сјеверне Црне Горе.

Поп Стојан је имао два сина: Мићу и Стевана и три кћерке: Марицу, Стану и Савку. Стеван је имао четворо дјеце: Ђорђу, Јеврема, Константина и Јевросима. Мићо је имао само сина Мирка.

Ђорђо је имао сина Стојана и Душана.

Јевремова дјеца су: Зорка и Савка. Зорка се удала за Милинка Јотановића, а Савка у Радњу.

Богдан Станковић као војник првог коњичког пука 1921. у Вршцу

Константин је имао два сина: Вељка и Богдана. Вељко се замонашио и добио монашко име Василије. Богдан је имао синове Коју, Ненада и Немању.

Јевросим није имао потомака.

Мићин син Мирко имао је синове: Стојана, Јефту, Нову, Светислава, Неђу, Милана и Дојчина.

Данас у Чечави живе Којо и Неђо Станковић.

ЈЕВРЕМ СТАНКОВИЋ: Рођен је 7. марта 1855. године. Свршио је први разред Бањалучке богословије. Рукоположен је за свештеника децембра 1890. године од стране митрополита Ђорђа Николајевића у Сарајеву. Настављач је духовног прегалаштва свог дједа и отац српске школе у Чечави. Одан свештеничкој служби, Јеврем Станковић ниједног тренутка није заборављао рад на просвјећивању и школовању својих парохијана. Јеврем је оснивач школе у Чечави и први њен учитељ. Записано је да је школа отворена 1882. године и да је Јеврем у њој учио ђаке читању, писању, црквеном појању и историји. Касније, уз помоћ учитеља, оснива Дилетантску дружину, која приређује приредбе и забаве у разне хумане сврхе. Основао је црквену и школску библиотеку и читаоницу. Био је члан Матице српске и редовно је примао нова издања ове издавачке куће. Имао је личну библиотеку са уредном евиденцијом књига. Нада Лаушевић и данас има књиге Матице српске на којима пише: „Књижница Јеврема Станковића“. Учио је своје парохијане изградњи кућа и зграда, сађењу и калемљењу воћа и штедњи. Први је саградио амбар у којем се чувало жито и храна, а из кога је у прољеће дијелио помоћ сиромашнима. На петнаестом километру пруге саградиоје јавни бунар који се звао „Попова вода“. Први је у Чечави имао грамофон и радио. Кћерки Зорици купио је 1909. године виолину и усну хармонику. Био је пријатељ са Васом Пелагићем и Петром Кочићем. Саво Шкарић га у свом листу „Зембиљ“ спомиње ријечима: „Српско шљеме, Станковић Јевреме, духовниче из села Чечаве“.

За свој културно-просвјетни рад добио је више вриједних признања: диплому Матице српске у Новом Саду бр. 2848. од 29. 12. 1906. године, диплому Српског просвјетно-културног друштва „Просвјета“ од јула мјесеца 1906. годи-не, диплому Учитељског удружења бр. 6. од 4. 8. 1906. године, Орден књаза Данила, којим га је 1910. године одликовао И краљ Црне Горе и диплому Српске књижевне задруге, која му је додијељена 30. 4. 1911. године као члану добротвору.

Јеврем Станковић је био веома запажен у покрету Срба за црквеношколску самоуправу. Калајев режим у БиХ ради остваривања хегемонистичке политике двора, успио је да уведе доминацију свјетовне власти у Дабробосанској епископији. Свештеници који су израсли из народа и добро знали његове патње и његов положај, настоје да очувају црквено-школску самоуправу и стално пружају отпор Калајевом режиму. У Архиву БиХ у Сарајеву сачувана су три писма — жалбе о стварном положају цркве и школе (Архив БиХ: Збирка „Аутономна борба Срба“, фасц. XИ, омот 12). Сачувана је и оригинална жалба Црквено-школске општине Чечава, упућена директно Цару, којом се тражи да се на мјесто Бањалучко-бихаћког митрополита изабере Константин Човић, катихета на Гимназији у Бањој Луци.

Рад свештеника прво је регулисан одлуком Синода, од 24. јула 1890. године, о оснивању Бањалучко-бихаћке епархије коју је цар одобрио 14. јануара 1900. године. Бењамин Калај није услишио захтјев свештеника за избор Константина Човића већ је предложио цару избор на ово мјесто Евгенија Летицу, тадашњег секретара Конзиторија у Темишвару. Послије Калајеве смрти (1903) његов насљедник Стеван Бурјан 1905. године је одобрио Православну-црквену просвјетну управу.

Знајући за овакав рад Јеврема Станковића, аустријске власти га почетком рата 1914. године хапсе и интернирају у затвор у Арад. У заточеништву Јеврем Станковић остаје све до 1916. године, када је пуштен као тешко болестан и стар. Умире убрзо по доласку кући 11. маја 1916. године. Нјегово име данас носи основна школа у Чечави, а испред цркве му је подигнута скромна биста.

Јеврем Станковић је лично познавао црногорског кнеза Николу. Лично га је посјетио и на дар добио шест пехара за црно вино од венецијанског стакла. Данас је сачуван само један пехар и налази се код Наде Јотановић—Лаушевић.
Јеврем није био заробљеник вјере. Разумио је тежину људског живота и изнад свега цијенио рад и честитост. Свето Продић ми је причао да је његовог дједа Симу натјерао да на други дан Божића сије пшеницу. Десило се да је послије орања пао велики снијег који је трајао све до Божића, због чега се орање није могло засијати. Уочи Божића је дунула југовина и снијег ископнио па кад се Симо на Божић пожалио попу Јеврему да му је њива остала незасијана, овај му је наредио да сутра мора сијати.

ЗОРКА СТАНКОВИЋ: Кћерка попа Јеврема. Рођена 1893. године. Мајка јој Петра умире на порођају. Нју и сестру чувала је и подизала Јевремова снаха Ђурђија (жена Константинова). Основну школу завршава у Чечави и отац је уписује у Вишу дјевојачку школу у Сарајеву. Смјештена је у Конвикт Кола српских сестара у Радићевој улици (касније Интернат средње техничке школе). Године 1908. отац је уписује у Препарандију у Сомбору, најстарију учитељску школу на Балкану. Након три године и све јаче мађаризације у Војводини отац је пребацује на Препарандију у Сремске Карловце, гдје завршава учитељску школу у петогодишњем трајању. У школи је добро савладала француски и њемачки језик и научила да свира на више инструмената.

Као учитељица прво ради у Прибинићу, од 1914, а затим 1918. године долази у Чечаву гдје ради непрекидно до трагичне смрти.

У Чечави се удаје за Милинка Јотановића и с њим стиче шесторо дјеце: Вукашина, Миру, Владу, Бранислава, Вукицу и Наду. Вукашин умире млад без потомства. Кћерка Мира умире од тифуса 1943. године у Корићанима, а Вукица је убијена са мајком као 14-годишња дјевојчица 1944. године. Тијела су им пронађена у близини потока Лужница, између Црквина и Орашја. Поуздано се зна да су убиства извршили домаћи четници. Убијене су на свиреп начин, али никад није поуздано утврђено ко је од четника извршио ово свирепо убиство. Неколико људи ми је повјерило да је убиство извршио Стојан Стокић.

Ђачка успомена из Сремских Карловаца: Зорка Јотановић (сједи на земљи друга с лијева)

СТОЈАН СТАНКОВИЋ: Син Ђорђе. Рођен у Чечави 16. априла 1899. године. Богословију завршио у Призрену. Рукоположен за свештеника 2. августа 1924. године у Бањој Луци од митрополита бањалучког Василија. За свештеника упућен у школе у Сремским Карловцима због доброг гласа и слуха за појање.

Из богословије је истјеран као члан Младе Босне. Мобилисан је у аустријску војску као седамнаестогодишњак.

Двије године провео је на италијанском фронту у Пијави. По завршетку рата враћа се у Призрен и завршава богословију.

Године 1924. жени се Радојком Косорић (тетка Пере Косорића), родом са Сокоца. С њом стиче петоро дјеце: Добрилу (1925-1955), Косару (1927), Момчила (1930), Ве-селина (1932), и Здравку (1934).

Из породичног албума: Свештеник Стојан Станковић са супругом Радојком и дјецом: Добрилом, Косаром, Здравком, Момчилом (лево) и Веселином (десно)

Наставио је свијетлу традицију Станковића. Уредно је водио Љетопис парохије Чечавске. Набавља и подиже звоник на цркви у Чечави. Организује изградњу моста на Укрини између Растуше и Чечаве и пута од Доње до Горње Чечаве. Ради у Соколском друштву.

Године 1938. позван да служи литургију у Саборној цркви светог Марка у Београду.

Са избијањем II свјетског рата усташе га са породицом 1941. године одводе у логор Цапраг код Сиска. На интервенцију Међународног црвеног крста и Владе Милана Недића из логора бива интерниран у Србију. У логору је био два мјесеца међу 6.500 заточених Срба. Нјегово хапшење су извршиле усташе из Теслића. Дјеца су му одведена са њиве Дејана Пејичића, гдје су копала кукуруз. Свима им је речено да се спреме и крену за пет минута. Одведени су на воз на петнаести километар, и у Теслићу били затворени пет дана у згради некадашње Гимназије. У Цапрагу су смјештени у бараке бивше аустроугарске војске. Стојан је одређен да организује рад водара — заточеника који су логораше снабдијевали водом са Купе. Из логора су жељезничким транспортом отпремљени у Београд, а из Београда у Аранђеловац, затим Чачак, да би презимили у Коштунићима и Брајићима, под Сувобором. У селу су смјештени у кућу сељака Радована Дамјановића који је у то вријеме имао три сина у заробљеништву. У селу Коштунићи борави до 1942. године, када прелази са породицом у село Брезну код Такова. Ту му је додијељена једна стара кућа у којој је живио двије године са својом породицом и породицом Словенца Ивана Кирбиша из Старше код Птуја.

Послије ослобођења Београда и Новог Сада сели се у мјесто Футог у Војводини. Ту добија кућу одбјеглог Нијемца са имањем. У Футогу борави двије године, а потом доноси одлуку да се врати у Чечаву, говорећи да не жели „градити срећу на туђој муци“. У Чечави обнавља спаљену кућу и имање.

Године 1951. оптужен је за неуспјех колективизације у Чечави. Никоме није желио испричати ко га је оптужио и пријавио властима и шта је била стварна оптужба. Неколико људи ми је рекло да су то учинили Чечавци и њему блиски људи. Схватио сам да се зна ко је то учинио и претпостављам да су ти људи још у животу и да због тога нико не жели да каже њихова имена.

Поп Стојан је одведен у Тузлу гдје је у затвору провео двије године. По тврдњама његових најближих, јавног суђења није било и не постоји пресуда о изрицању казне затвора. Стојанова супруга Радојка писала је многим људима молбе за ослобађање супруга. Перо Косорић јој је рекао да он лично ништа не може помоћи (и сам је био у некој врсти немилости), али јој јепрепоручио да се напише молба коју ће потписати сви мјештани Чечаве и да се та молба директно пошаље Титу. Радојка је то испричала Свети Продићу и он јој је дао неколико примјерака трговачког папира који је „ишпартао“ Душан Крунић, те препоручио да прво оде члановима Црквеног одбора а затим вјерницима и осталим мјештанима да се потпишу. Према његовој причи нико од попу блиских људи није се хтио потписати, па се након тога први потписао он, а тек послије њега око триста мјештана. Тврди да је након ове молбе поп Стојан пуштен.

О попу Стојану су ми редом причали са много хвале и поштовања. Човјек који је разумио људе и њихов живот незаслужено је издржавао овоземаљску казну кривицом људи којима је чинио добро. И његова ћерка Косара, студент технологије, истовремено је била заточена две године на Голом Отоку.

Из књиге ”Чечава – село у Републици Српској” аутора Бранка Перића.

0 Коментарa

Још нема коментара

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.