Први пут пијан

У осмом разреду сам, поред пушења, искусио и други порок – алкохолна пића. С пушењем сам престао истог дана кад сам и почео, али с алкохолом сам морао на поправни: мада сам се након првог пијанства био зарекао да никад више нећу пити алкохол, ипак се то десило још једанпут шест мјесеци касније. Али, идемо по реду.

Први пут сам се напио у јесен 1971. године, на почетку осмог разреда у основној школи. Поред мог друга Влајка, с којим сам проводио највише времена јер ми је био најближи комшија с којим са могао довикивати, дружио сам се и са Стојаном, чија је кућа била мало даље уз Танки поток. Мало прије своје смрти његова баба Госпана му је рекла гд‌је је сакрила своју уштеђевину. Кад је Госпана умрла, Стојанови родитељи нису новац нашли, а он је шутио. На почетку осмог разреда Стојан је почео да послије школе свраћа у продавницу и купује слаткише – кекс, чоколаде, жвакаће гуме итд. Као добар друг дијелио је посластице са мном и са Влајком. Нисмо га одмах питали откуд му новац, али једног дана нам је у повјерењу испричао да је то заоставштина бабе Госпане.

Једног дана, враћајући се бициклом из школе, стали смо на 12. километру крај извора кисељака поред ријеке да утолимо жеђ. Мало даље изнад пута била је мала продавница. Стојан се маши за новчаник и рече: „Идем ја у продавницу да купим пиво.“ Убрзо се врати с боцом пива (Нектар, бањалучко). Сва тројица смо имали чакије па смо боцу лако отворили. Ишла је од руке до руке, или боље речено од уста до уста, док је нисмо испразнили. Једна боца од пола литре за нас тројицу – то је ништа; хоћемо још! Да не би било упадљиво, даде Стојан Влајку паре да он оде по другу боцу пива. Иста процедура: од уста до уста па и та боца убрзо би празна. Ма може сваки од нас попити цијелу боцу, није то ништа за нас мушкарчине! Одох и ја до продавнице по трећу боцу пива.

Уз пиће смо грицкали тврде кексове које је Стојан купио у продавници код школе. Подавали су се „на вагу“ – пола киле у папирној врећици. У школу смо отишли без доручка – ко ће доручковати у шест сати ујутро! Пили смо малтене на празан стомак. Кад пописмо и трећу боцу пива, постави се питање: шта сада? Возити се кући, или наставити? Не сјећам се чија је то била идеја, али пала је једногласна одлука да наставимо – само не с пивом, већ с нечим јачим. Оде Стојан у продавницу и врати се убрзо с боцом likera крушковца од четврт литра (фртаљ, како смо тада говорили). Опет је боца ишла из руке у руку док није остала празна. Вјероватно претпостављате шта је слиједило: отишао је Влајко по другу боцу крушковца, па кад смо и њу испразнили, отишао сам ја по трећу. Тако је у просјеку сваки од нас тројице попио пола литре пива и четврт литре крушковца, на скоро празан стомак. Да нагласим још једном: у просјеку. У стварности, мој цуг је изгледа био најјачи, а Стојан је касније признао да је мање цугао и дио испљунуо, што Влајко и ја нисмо примијетили.

Нисмо одмах били пијани. Попели смо се на бицикле и првих 2 до 3 километра возили лијепо, као и увијек. Али, кад смо дошли до Речана, почело нам се полако мантати у глави. Стојан је возио 20так метара испред Влајка и мене – он је мање попио па је био и мање пијан. Наиђе неки кочијаш с коњским колима и Стојан једва прође у слалому поред кола. Пут је био узак – тек нешто шири од бивше пруге и коњских кола. Кочијаш се окренуо и гледао за Стојаном, вртећи главом. Онда се обрати нама: „Овај пред вама је изгледа пијан!“ На то ја узвратих: „Ма није пијан, само изводи карафеке.“ Влајко и ја прођосмо поред коњских кола с мало мање врлудања него Стојан, али кад сам се мало касније окренуо, видио сам да је кочијаш и за нама с невјерицом гледао и одмахивао главом.

Срећом нисмо никог другог срели. У то вријеме није било пуно саобраћаја на том путу. На Палучку није било моста – морали смо преко ријеке, или газећи воду, или скачући с камена на камен. Неко би обично намјестио веће камење тако да се могло пријећи ријеку сувих опанака ако није водостај порастао послије кише. Стојан је прешао први преко ријеке, за њим и Влајко, а ја сам осјећао неодољиву жељу да се напијем воде. Тај слатки liker изазивао је јаку жеђ. Сјаших с бицикла, бацих га у страну, залегох на шљунак и почех пити воду. И та вода из ријеке ми се чинила слатка, као да је и у ријеци било крушковца…

Шта се десило након што сам се напио воде, не знам. Ја сам ту изгубио свијест и остао лежати поред ријеке, док су Стојан и Влајко, на сву срећу, прешли преко мисије и сретно стигли својим кућама. Да ли је неко од укућана примијетио да су били пијани, не знам – нисам их то никад питао. Ја сам дошао себи тек идућег дана око 4 сата ујутро, у свом кревету. Глава велика као ормар, у ној је зујало као у кошници кад се пчеле роје, поред кревета лавор пун бљувотине и бокал с водом. Све ме је бољело, а понајвише глава. Не стомак у којег сам пио, већ глава којом сам пио. Некако сам опет заспао.

Кад сам се ујутро сасвим отријезнио, испричали су ми да ме је Јово Перић нашао како лежим полумртав поред ријеке. Пошто сам баздио на алкохол, било му је јасно да се ради о пијанству а не о болести. Упртио ме је на леђа и однио кући. Неко је отишао по бицикл који је, на сву срећу, још лежао ту поред ријеке. 

Очекивао сам да ће бити добрих батина због те авантуре и био сам спреман да их стоички поднесем, али на срећу не би никакве казне осим укора. Било је добро што сам се онесвијестио поред ријеке – иначе је питање да ли бих у том стању прошао на бициклу уским путем преко мисије а да се не сурвам низ камењар у ријеку. Годинама сам послије тога сањао тај сценариј: возим се припит бициклом тим путем преко мисије, кривудам лијево-десно и на једном мјесту се отиснем низ оне стрме стијене према ријеци. Увијек сам се будио прије пада у воду, глава обливена знојем, и заклео бих се да сам осјећао болове од удараца о стијене за вријеме падања. Касније је тај пут проширен па сада и камион може њиме проћи, али онда је то био опасан прелаз преко камењара.

Тог дана, кад сам се отријезнио и размислио о свему што се десило и што је могло да се деси, заклео сам се да више нећу пити алкохол. Држао сам се тога све док се на крају школске године није нешто десило због чега сам погазио ријеч и опет се напио. Али, то је прича за себе…