Епископ Врањски Пахомије (Гачић)

Рођен је 17. октобра 1952. године у селу Чечави, општина Теслић, од оца Новака Гачића и мајке Василије (рођ. Јотић). На крштењу је добио име Томислав.

Био је искушеник у манастиру Озрен и у манастиру Високи Дечани, гдје је 1973. године замонашен и рукоположен за ђакона од епископа рашко-призренског Г. Павла. По завршетку богословије у Призрену, одлази 1975. године на Теолошки факултет у Атину, гдје је дипломирао 1980.године. Епископ славонски Г. Емилијан, рукоположио га је 4. децембра 1980. године у чин јеромонаха у манастиру Ваведење у Београду.

Послије тога двије године проводи у Палестини, Синају, манастирима Египатске пустиње, Светој Гори и Јапану. Године 1983. долази у манастир Бању код Прибоја на Лиму, одакле одлази и проводи извјесно вријеме у манастиру Рача и манастиру Гргетег.

За настојатеља манастира Папраћа бива постављен 1. јула 1985. године од епископа зворничко-тузланског господина Василија, одакле је изабран за епископа врањског.

”У овај, за мене, дан св. Педесетнице, када се на мене изли благодат Светог Духа, моје мисли иду у мој родни крај, у село Чечаву у страдалој Босни, гдје ме је Бог, преко мојих родитеља Новака и Василије, увео у овај свијет као њихово седмо дијете. Са благородношћу се сјећам њиховог труда око мога подизања и васпитања. Од њих сам научио основна знања из вјере, не рјечима него у примјерима. Нажалост, због поодмаклих година и ратне ситуације у Босни, нису били у могућности да физички буду присутни овдје у овом светом храму на мом рукоположењу али својим молитвама и мислима они су овдје са нама.

Велику благодарност дугујем Једином Добром Дародавцу Богу, што је на мом духовном животном путу послао да сретнем духовне великане као што су: Блажене успомене игумана Пахомије (Краљ) ученика епископа Николаја Велимировића — од кога сам научио основе монаштва; Оца Иринеја — садашњег епископа бачког, од кога сам постриг у ресофора монаха у манастиру Дечанима примио; Његову Светост патријарха Павла, који ме је, као епископ рашко-призренски рукоположио у први степен свештенства, а ево данас у највиши степен свештенства, заједно са осталим архијерејима ми даје, извршавајући одлуку Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, што ми је посебна радост и част.

Како да се не сјетим овдје духовног великана аве Јустина Поповића, код кога сам се много чему добром научио, који се данас радује заједно са нама, јер његов родни град Врање, доживи част, да Српски патријарх са отачественим архијерејима, изврши моју хиротонију.

Затим, блажене успомене: епископа зворничко-тузлан-ског Лонгина, код кога сам келејник био; епископа славонског Емилијана, који ме је у чин свештеника рукоположио; проигумана хиландарског Никанора, који ме је у малу схиму замонашио; Макарија дечанског; Саве чешког; Порфирија атинског; Мисаила пантелеимонског; Јоакима карејског; Павла ермупољског; Николаја Сајама јапанског и многих других, који су сваки на свој начин допринијели да сам данас. „По благодати Божијој јесам што јесам“ (И Кор. 15, 10). Свима овима поменутим, као и осталима које нисам поменуо, духовним наставницима и воћама, са којима сам долазио у контакт у Србији, Грчкој, Светој Гори, Палестини, Синају, Египатској пустињи и осталим мјестима владавине Божије, дугујем синовску благодарност и овога и онога свијета, јер су као вриједне пчеле у мене слагали оно што је добро и на тај начин, ме припремили за пријем пуноће благодати. Тако ако шта има, добро и честито у мени, то је Божије и њихово, а оно што је лоше то је моје.

У овај за мене радосни дан Педесетнице, дубоко сам и тужан и забринут, због страдања српског народа у Босни и Херцеговини, као и другим мјестима. Молитвено се сјећам свих оних страдалника и јунака нових Југовића и Обилића, који живот свој положише за вјеру православну и слободу златну. Такоће се сјећам и свих мојих парохијана, папраћке парохије, свештеника и познаника из зворничко-тузланске епархије, који су жељели да доћу и ову молитвену радост са нама подијеле, али због ратне ситуације у Босни и Херцеговини, нису могли да тој својој жељи удовоље, него су остали да се боре за крст часни и слободу златну. Бог да укрепи деснице њихове. Поручујем њима, иако сам отишао од њих и даље ћу се трудити да им помогнем у њиховој праведној борби, која им је наметнута, у првом реду молитвом, а и осталим што буде у мојој могућности.

Драги моји епархиоти, као трећи епископ врањски са страхом примам жезал пастира у врањској епархији, као видљив знак управе Цркве Божије, смирено се покоравајући невидљивој управи Господа Исуса Христа који је глава Православне цркве и пастиреначелник свију православних хришћана.

Синовски благодарим Његовом преосвештенству епископу зворничко-тузланском Василију, који се очински старао о мени последњих седам година и који ме је предложио, за ову узвишену службу, Светом архијерејском сабору Српске православне цркве.

Такође дубоку благодарност одајем досадашњем вашем пастиру, моме претходнику епископу Сави, који Вас је мудро водио и заједно са вама се потрудио да ово молитвено славље буде овакво величанствено.

Призивајући благодат Светог Духа на све нас, славимо га и величамо са Оцем и Сином — Тројицу једнобитну и неразђелну, сада и у све вјекове. Амин.“

Магазин „Православље“, 15. септембар 1992